Наход (трагедија у пет чинова)/16
VII
ЦАР, ПРЕЂАШЊИ
ЈЕДАН ПАЖ (Долази с лева): Господин Цар! (Кад Цар уђе, паж се повлачи).
ДУШАН (У радној хаљини): Поздрављам вас, војводе!
СВИ (Клањајући се.): И ми тебе, Господару!
НОВАК: Дођосмо да те поздравимо, Госпсдару, и за здравље да те запитамо. Је ли ти лов донео задовољство и бриге олакшао?
ДУШАН: Од брига се, војводо, не може побећи; на ипак разонода их олакша. (Седа и нуди и њих.)
НОВАК (Седа а Вукашин, Бранко и Алтоман остају на ногам): Слегле се многе бриге?..
ДУШАН: Многе!
ВУКАШИН: А највећа међ њима анатема, којом нам прети Патријаршија.
ДУШАН: Та ми је брига највећи терет. Морамо бити прибрани; и народ и властела мора чврсто стати уз престо, да тај терет поднесемо.
ВУКАШИН: Али зато треба властелу везати уз престо; не отурати је, не удаљавати, ни сејати незадовољство међу њу.
ДУШАН: А зар ја то чиним?
ВУКАШИН: Кад бих смео?
ДУШАН: Говори!
ВУКАШИН: Ако ћеш, Господару, то као искреност и оданост сматрати, рекао бих...
ДУШАН: Говори, говори! Кад твоја реч није била драга престолу? Има ли чега?
ВУКАШИН: Има незадовољства код властеле.
ДУШАН (Обраћа живљу пажњу.): Има га? Што сте то крили од мене? Што ми то ниси казао, Новаче, што си до сада ћутао, Вукашине?
МЛАДЕНОВИЋ: Ја сам ти једном говорио, Господару, о том.
ДУШАН: О том?.. Јесте; сећам се; ал’ ја сам то разумео као твоје незадовољство, кесаре! (Погледа по свима.) Због чега је властела незадовољена? Новаче, твојој старости пристоји да говориш у име властеле!
НОВАК: Опрости, Господару, али војвода Вукашин боље ће казати.
ДУШАН: Говори ти, Вукашине!
ВУКАШИН: Властела српска, Господару, осећа се унижена.
ДУШАН: Чиме то?
ВУКАШИН: Одстрањена од државних послова, удаљена од престола...
ДУШАН: Је ли то све? (Војводе се погледају међу собом) Није дакле све, чућу још. Али реците ми најпре: говори ли Вукашин заиста у име властеле? Зар властела, па и ти, старино, (Новаку) сме одиста рећи то? Кад је то и где властела била удаљена од престола; који су то државни послови где и властела није рекла реч? Још од доба краљевства ми, по обичају који сам од предака наследио, ја сазивам саборе. Са сабором ја прописујем законе, са њим савезништва са суседима закључујем и непријатељима ратове оглашујем; уговоре везујем и повластице дајем странцима. Шта је то досад, што сам ја без договора са сабором учинио? (Мукла тишина, сви ћуте и оборили погледе.) Ма говоритее ми, кажите, је ли одиста српска властела само ради тога незадовољна? (Сви ћуте.) Јеси ли ти незадовољан, ти, старино Новаче?
НОВАК (Снебивајући се.): Ја, Господару...
ДУШАН: Знам, видим. У души не мислиш тако, али не желиш да се издвајаш од властеле. Казуј, Вукашине, даље, шта још властела негодује?
ВУКАШИН: Не желим те срдити, Господару!
ДУШАН (Одлучно): Сад већ морам знати све.
ВУКАШИН: Онда сам дужан рећи. Рекох, властела је удаљена од престола.
ДУШАН: Објасни то!
ВУКАШИН: Наход ти седи крај колена, Господару!
ДУШАН: Па?
ВУКАШИН: Он пише законе, он саставља повеље, он наредбе кефалијама и писма владарима, он...
ДУШАН (Срдит, али се савлађује): Доста! Учинићемо другаче и задовољити властелу. Од сад, ти ћеш, Новаче, преводити византијске законе...
НОВАК: Где бих ја, Господару, то? Нити знам језик, нити је ова рука свикнула на то.
ДУШАН: Онда, Алтомане, ти.
АЛТОМАН: И ја не знам језика.
ДУШАН: Па ко онда зна? Знаш ли ти, Вукашине, или можда ти, Младеновићу? (Они се снебивају.) Нек остане на теби, Младеновићу, Вукашин ће повеље састављати, Младеновић наредбе кефалијама, а Алтоман писма владарима.
ВУКАШИН: Није то, Господару, посао за нас.
ДУШАН: Није да; знам и ја то. И кад једног младића, обдарена знањем које ви немате, узмем у службу престолу да ради посао који ви не знате, ви велите: наход ти седи крај колена!
ВУКАШИН: Он није у служби само, он и на сабору има реч.
ДУШАН: Узећемо му је, ви ћете од сада сабору тумачити византијске законе и мудрост старих школа правничких.
НОВАК: И то, Господару, није посао за нас.
ДУШАН: Па шта је за вас, да ли да царску власт са мном делите?
МЛАДЕНОВИЋ: Не мислимо то, Господару, ми — ал’ то мисли
он!
ДУШАН: Ко?
МЛАДЕНОВИЋ: Наход!
ДУШАН (Изненађен): Да царску са мном дели власт?... Ма откуда то, шта је то? Ко је ту лудост међу властелу просуо; каквим је то чинима помућен зрав разум властели? Може ли бити одиста да тако сви мислите? (Сви ћуте.) Објасни ми, Младеновићу твоју реч!
МЛАДЕНОВИЋ: Ево војводе Вукашина!
ДУШАН: Не, објасни ми ти. Ти си реч заустио, па је и доврши!
МЛАДЕНОВИЋ: У тебе је, Господару, ћер која као звезда сја лепотом и мудрошћу, те није чудо што је на царска врата многи просилац закуцао. Кад беше да пође на страни двор, рекоше: не бива да Царичица иде из земље, удаће се за којег од српске властеле. Тада закуцах ја и запросих је за мога Гргура; запроси је, веле, и војвода Лазар Хребељановић. И један и други нађосмо врата ззтворена...
ДУШАН (Очевидно већ узбуђен.): Па?
МЛАДЕНОВИЋ: Господару, молим те да се не срдиш. У служби теби искреност нам је најсветија.
ДУШАН: Говори!
МЛАДЕНОВИЋ: Међ властелом се говори да царичица неће поћи на страни двор, нити украсити дом српског властелина, већ... (Устеже се и погледа по свима.)... веле, да ће царски зет бити наход тај, па ће се тако с властелом изравнати и с царем поделити царску власт.
ДУШАН (Прене и скочи с места, и остали устају): Младеновићу, збориш ли ти само језиком или и разумом? Реци још једном, нисам добро чуо, или чуо сам, а нисам разумео, или разумео сам ал’ не могу да верујем? (Осталима.) Има ли још кога међу вама до може то да верује?
ВУКАШИН: Док је мисао реч, многи се не може измирити с њом, кад постане дело, сви се измире.
ДУШАН: Ма зар верујете одиста?
АЛТАМАН: Нисмо ми сами, Господару, у то верују сви. Ти си последњи, можда, који ће се уверити.
ДУШАН (Узбуђен.): Уверити? У шта ћу се уверити? Из ваших празних речи, је ли? Или... (Са стрепњом.) Или постоји нешто што ће ме уверити? Постоји ли, говорите? (Мукло ћутање.) Знате ли што што не знам ја? Ка-зујте, реците, објасните! (Ћутање) Казуј, Младеновићу, ти, твоја је оптужба?
МЛАДЕНОВИЋ (Снебива се): Ја не знам...
ДУШАН: А ви?.. (Сви обарају главу). Нико, дакле, не зна, је ли? Све што зборите било је на памет... Је ли? Ил’ знате одиста што, а зазорно вам је рећи ми? Ма реците, говорите ... ја хоћу, ја морам чути све? (Дуго их посматра, па кад они не дижу главе, нити зборе што даље, он плане). Идите, и ако желите да сте ближе царском престолу, не сручујте пред престо лудости и не засипајте га прахом са друма-
ВЛАСТЕЛА (Клања се дубоко и одлази).
|