◄   5 6. 1   ►
6.

CARICA (sama, uplašeno)


Je li čuo ovo kogod? 0, Bože! Jesam li sama? (Ide strašljivo po sobi). Lambro! Jamno! Gde ste? Jeste li i vi čule ovo užasno delo? Ja ubica moga nesrećnog oca, ja?! Zbog mene je pod zemlju

otišao! 0, jesam li prava žena, ili sam samo senka kakvog čudovišta?! Jesam, jesam! Evo kostiju, evo srce gde užasno bije. Žena sam ja. 0, zato nisam havet, da se ljudi od mene boje, da od mene

begaju, da me se klone! Ljubovi, pakleni izrode neba, zašto se u zmiju ne pretvoriš i svakom čuvstvo zagrizeš, koji bi na mene pomislio! Lepoto, jedino neščastije moje, zašto se u otrovani trn ne

pretvoriš i svakom oči iskopaš, koji bi vatreno k meni čuvstvo osetio? Zašto se moje oči u plamen ne prevrate; zašto se od kose zmije ne stvore i aspida iz jezika siče, da zadajom daleko straši

i nikom pristupa ne da! — Ljubov me je na svet proizvela; ljubov me je ubila, i ljubov me kao furija goni, širi svoje nokte, svoje kandže, da me utamani; ljubov ... 0, čuj, nebesno suščestvo, čujte,

duše mojih roditelja! Tako me zemlja progutala, tako me večita noć najužasnijim mukama okružila: neću ljubovi, do poslednjeg časa izbegavaću je; i, ako zakletvu porušim, o svevišnje suščestvo, podaj

me paklu na pohiščenije! Neka on muku izmisli s kojom će me kazniti; neka on način izmisli, da me vekovečno nesrećnu, plačevnu, pečalnu, ah, stogubo goru, nego sad što sam, učini!


(Zavesa padne).


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.