Наход Симеон/5
- 5.
ХАСАН, ПРЕЂАШЊЕ
ХАСАН: (поклони се). Мојој милој царици верни поданик поздрав доноси.
ЦАРИЦА: Ах, камо срећа, благослов, Хасане! Благослов је несрећној потребан, а не здравље.
ХАСАН: Ти тужиш, царице, а ја ти утеху доносим. Ти ћеш се обрадовати, чим ти насамо откријем што ми на срцу лежи.
РОБИЊЕ: (удаље се).
ЦАРИЦА: Нема мени утехе. Сам анђео да с неба сиђе, могао би несрећну утешити, други нико, нико на овоме свету.
ХАСАН: Тебе грех твога оца мучи, звера онога, кога је природа произвела, да чудовишта надвишује својим безаконијем.
ЦАРИЦА: О, не куни га, Хасане! Жалосна је његова судбина била.
ХАСАН: Бесна је била, која га шибала, да узроком нечувених злодејства буде; но он је већ под земљом. Ти си избављена, и твоје је срце опет чисто и слободно.
ЦАРИЦА: Никако, Хасане! Он је био мој отац, и ја сам спомагателница његовог порока била. Ах, он је животом исплатио, но мене смрт не прима. Ја сам осуђена на земљи
остати и дуго, дуго патити се.
ХАСАН: Не тако, царице! Твоје се беде свршују. Даница те радости обасјава, и нас с тобом благосиља. Ти си наша владателница, наше светило и сунце. Умилно весеље нека те окружи. Свуци и жалост,
кад си жалосне хаљине свукла. Ти сад на престолу седиш као јагње уместо тигра. Украти се његова суровост чрез мене. Јест, ова га је десница еокрушила, да бедној, но престола достојној, чело
разгали и разведри.
ЦАРИЦА: Шта ти говориш, Хасане?
ХАСАН: О, моје весеље сада движеније осећа. Оно расти почиње у присуствију твоме, премила царице. Знај: ова је рука твога дивљег оца убила, да тебе из мрачне куле на престол доведе.
ЦАРИЦА: О, Боже! Шта чујем?! Ти си мога оца убио, Хасане? Ти си тај био, који си руке крвљу несрећног твога цара укаљао? Ах, зашто учини, Хасане, да од Бога нађеш! Зашто га не остави, да
последње дне доврши? Зашто ме причином његове смрти учини?
ХАСАН: Ово је чувство пламени срца мога огањ потпалио. Он ме је нечувственог учинио, учинио да заборавим на себе, на дужност моју, на поданическу верност. Царице, кад би ми прси отворити могла,
кад би видела какво ми је срце! Оно ме одушевљавало, оно ми је твога оца црњег од бурне ноћи учинило, учинило да га, свирепог, угњавим, да тебе, о, већма себе, да срећног учиним. Чуј глас
страдалника: ја те љубим, царице!
ЦАРИЦА: Милостиво небо!
ХАСАН: Страсно те љубим, и од пет година за тобом чезнем. Колико сам неспокојних ноћи провео, пламени жар гасио, но све всује: жељу постићи не могох. Ти, једина ти си ми у глави била; тебе
једину моје су очи виђале, тебе једину прси моје осећале, и сва чувства на час обраћале, кад ће твој свирепи отац угинути, да те с мојим срцем познату учиним. Час је приспео: ти си слободна,
тебе ланци брака више не стежу.
ЦАРИЦА: О, Боже! 0, пусти ме, Хасане, да к себи дођем. Шта учини од мене, да од Бога нађеш! 0, махни ме, Хасане, тако ти имена Свевишњег! Нисам ја за удадбу. Мени је судбина тугу за друга
определила; ја за мушко нисам.
ХАСАН: Не одбацуј ме, царице. Ја сам без тебе неспокојан и несрећан. Прими моју љубов као потпору слабости твоје. Твоје су прси нејаке, твоје је стање нестално. Поклони ми твоје срце. Ја ћу
тебе као највеће на свету благо почитовати.
ЦАРИЦА: О, ако љубов к мени осећаш; ако чувство сожаленија имаш; ако те срце на соболезнованије приводи: остави ме, бежи од несрећне Зулме! Она је кужна. Иди, Хасане. (Ухвати га за руку и
вуче га к вратима). Иди, тако ти Створитеља, тако ти онога што ти је најмилије на свету! Земља пода мном гипка, она се руши, ја пропадам. Бежи, несрећни, да и ти не пропаднеш.
Хуј, бежи, бежи!
ХАСАН: Царице, откуда ова бледост? Ти дрхћеш. Ја те саму оставити не могу.
ЦАРИЦА: 0, бежи, бежи. Остави несрећну Зулму. Ево грома! Остави неспећну. (Отера га).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|