Nahod Simeon/5
- 5.
HASAN, PREĐAŠNjE
HASAN: (pokloni se). Mojoj miloj carici verni podanik pozdrav donosi.
CARICA: Ah, kamo sreća, blagoslov, Hasane! Blagoslov je nesrećnoj potreban, a ne zdravlje.
HASAN: Ti tužiš, carice, a ja ti utehu donosim. Ti ćeš se obradovati, čim ti nasamo otkrijem što mi na srcu leži.
ROBINjE: (udalje se).
CARICA: Nema meni utehe. Sam anđeo da s neba siđe, mogao bi nesrećnu utešiti, drugi niko, niko na ovome svetu.
HASAN: Tebe greh tvoga oca muči, zvera onoga, koga je priroda proizvela, da čudovišta nadvišuje svojim bezakonijem.
CARICA: O, ne kuni ga, Hasane! Žalosna je njegova sudbina bila.
HASAN: Besna je bila, koja ga šibala, da uzrokom nečuvenih zlodejstva bude; no on je već pod zemljom. Ti si izbavljena, i tvoje je srce opet čisto i slobodno.
CARICA: Nikako, Hasane! On je bio moj otac, i ja sam spomagatelnica njegovog poroka bila. Ah, on je životom isplatio, no mene smrt ne prima. Ja sam osuđena na zemlji
ostati i dugo, dugo patiti se.
HASAN: Ne tako, carice! Tvoje se bede svršuju. Danica te radosti obasjava, i nas s tobom blagosilja. Ti si naša vladatelnica, naše svetilo i sunce. Umilno veselje neka te okruži. Svuci i žalost,
kad si žalosne haljine svukla. Ti sad na prestolu sediš kao jagnje umesto tigra. Ukrati se njegova surovost črez mene. Jest, ova ga je desnica eokrušila, da bednoj, no prestola dostojnoj, čelo
razgali i razvedri.
CARICA: Šta ti govoriš, Hasane?
HASAN: O, moje veselje sada dviženije oseća. Ono rasti počinje u prisustviju tvome, premila carice. Znaj: ova je ruka tvoga divljeg oca ubila, da tebe iz mračne kule na prestol dovede.
CARICA: O, Bože! Šta čujem?! Ti si moga oca ubio, Hasane? Ti si taj bio, koji si ruke krvlju nesrećnog tvoga cara ukaljao? Ah, zašto učini, Hasane, da od Boga nađeš! Zašto ga ne ostavi, da
poslednje dne dovrši? Zašto me pričinom njegove smrti učini?
HASAN: Ovo je čuvstvo plameni srca moga oganj potpalio. On me je nečuvstvenog učinio, učinio da zaboravim na sebe, na dužnost moju, na podaničesku vernost. Carice, kad bi mi prsi otvoriti mogla,
kad bi videla kakvo mi je srce! Ono me oduševljavalo, ono mi je tvoga oca crnjeg od burne noći učinilo, učinilo da ga, svirepog, ugnjavim, da tebe, o, većma sebe, da srećnog učinim. Čuj glas
stradalnika: ja te ljubim, carice!
CARICA: Milostivo nebo!
HASAN: Strasno te ljubim, i od pet godina za tobom čeznem. Koliko sam nespokojnih noći proveo, plameni žar gasio, no sve vsuje: želju postići ne mogoh. Ti, jedina ti si mi u glavi bila; tebe
jedinu moje su oči viđale, tebe jedinu prsi moje osećale, i sva čuvstva na čas obraćale, kad će tvoj svirepi otac uginuti, da te s mojim srcem poznatu učinim. Čas je prispeo: ti si slobodna,
tebe lanci braka više ne stežu.
CARICA: O, Bože! 0, pusti me, Hasane, da k sebi dođem. Šta učini od mene, da od Boga nađeš! 0, mahni me, Hasane, tako ti imena Svevišnjeg! Nisam ja za udadbu. Meni je sudbina tugu za druga
opredelila; ja za muško nisam.
HASAN: Ne odbacuj me, carice. Ja sam bez tebe nespokojan i nesrećan. Primi moju ljubov kao potporu slabosti tvoje. Tvoje su prsi nejake, tvoje je stanje nestalno. Pokloni mi tvoje srce. Ja ću
tebe kao najveće na svetu blago počitovati.
CARICA: O, ako ljubov k meni osećaš; ako čuvstvo sožalenija imaš; ako te srce na soboleznovanije privodi: ostavi me, beži od nesrećne Zulme! Ona je kužna. Idi, Hasane. (Uhvati ga za ruku i
vuče ga k vratima). Idi, tako ti Stvoritelja, tako ti onoga što ti je najmilije na svetu! Zemlja poda mnom gipka, ona se ruši, ja propadam. Beži, nesrećni, da i ti ne propadneš.
Huj, beži, beži!
HASAN: Carice, otkuda ova bledost? Ti drhćeš. Ja te samu ostaviti ne mogu.
CARICA: 0, beži, beži. Ostavi nesrećnu Zulmu. Evo groma! Ostavi nespećnu. (Otera ga).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|