Nahod Simeon/34
4.
JAMNA, pređašnje.
JAMNA: Carice, carice! Šta sam u carevoj sobi našla: neka pisma i ovaj čudan dukat! (Pruži joj).
CARICA (kao gromom udarena): Šta je ovo? Nebo! Vidim li dobro, ili je kakav zao duh preda mnom izneo? Otkud moja pisma u tebe?
JAMNA: Ja sam ih u carevoj sobi našla.
CARICA: Je li istina? O, nebo! Je li istina? Ovo u carevoj sobi?! O, mene nesrećne na svetu! nečuvenog poroka! Nesrećni sine, nesrećna mati, šta si učinila! Nesrećna Zulmo, šta si dočekala! Jamno, Lambro, ubite me, ubite poganu zver ovoga sveta!
LAMBRA: Šta je ovo?!
JAMNA: Šta je ovo?!
CARICA: Ha, šta mi još ostaje da učinim? Nema većeg poroka na svetu! O, kameno moje srce, kako ga odmah nisi poznalo!? O, oči moje — oslepile! Kako ne poznadoste što vam je najmilije!? Gde ste,
tigrovi? Progutajte me, prožderite me, da me nema, da ga ne dočekam! — Zemljo, crna zemljo, ako pravdu ljubiš, ako je crnji porok od tebe, otvori se, o, otvori se, primi nesrećno čudovište, od koga se i aspide užasnuti moraju. Progutaj me, da se utamanim. Lupajte me, gromovi; šibajte me, munje; zgruvajte me u koturić, da se ne zna da sam žena bila! O, vi, mravi i bedni crvići, gde ste? Gde se mučite po zemlji gladujući? Hodite na mene: pipajte me, grizite mi mozak, jedite mi pamet, da ne znam ništa od sebe; da zaboravim šta sam, šta sam uradila. Hodite amo. Vi ćete mi biti blagodetelji, vi ćete me svega oprostiti, svega što je i pomisliti užasno!
LAMBRA: Šta je, za Boga, carice? Šta činiš od sebe?
CARICA: Ovamo svi, koji ste mi prijatelji! Nosite me, živu, mrtvu, čuvstvenu ili bezumnu. Vodite me na sud. — Stanite! Ja sam kriva, evo me! Ja sam povod dala. Meni sudite. Poštedite njega. On je nevin. Za mene je ovaj modar plamen. Bacajte me unutra, bacajte me, oh!(Klone).
LAMBRA (je pridrži): Carice, carice! Ako Boga znaš, šta činiš od sebe?
CARICA (slabim glasom): Lambro, Jamno, pridržite me, pridržite me!
ROBINjE (je posade na sofu).
LAMBRA: O, Bože! Ja nikad ne pamtim ovog dviženija kod tebe. Ovo sve žalosti pređašnje nadvišuje.
CARICA: Ah, Lambro, ah, Jamno, kakav je moj porok! O, Bože, da nije samo moj! O, smiluj se, Stvoritelju sveta, poštedi me od ove napasti! Sve ću drugo pretrpeti. Pošlji na mene muke, kakve hoćeš; mori me glađu, mori me žeđu — samo ovo nek me mimoiđe, samo ovo nek me mimoiđe! Jamno, Lambro, molite se, o, sa suzama se molite za vašu nesrećnu gospođu. Još nije udar ispunjen, još nije dockan.
LAMBRA: Ali šta je, za Boga?
CARICA: O, vi ste svirepe, vi nećete. Ja ću se sama moliti. (Sklopi ruke). Milostivi Stvoritelju, ti mi sad pomozi! Parne duše mojih nesrećnih roditelja, vi se molite za vašu jadnu kćer, da se ovim ne ubije, da je ovo ne upropasti! O, Bože, Bože, Bože!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|