Наход Симеон/33
3.
(Соба царичина).
ЦАРИЦА и ЛАМБРА.
ЛАМБРА: Протече дуга печали ноћ, Даница је заруменила и сунце миловидно сија. Мила владателницо, прва те Ламбра у срећи поздравља. Прими знаке њеног чистог чувства уместо најскупоценијег дара. То ти само у овај радосни дан принети могу.
ЦАРИЦА: Ах, Ламбро, са свих страна мене радости окружују; са свих страна светоносна срећа сија — но моје срце у среди тајну неку хладноћу осећа, коју протолковати ни сама не умем. Она сваком весељу
противстаје и само полак од радости чуствовати ми допушта.
ЛАМБРА: То је узрок напрасна промена, мила моја госпођо. Она увек с почетка чудновату непријатност показује, да би потом радост крепча била и дуже трајала. Твоје је срце жељу испунило. Сад више ништа захтевати не може.
ЦАРИЦА: Јест, Ламрбо, моја је жеља испуњена, но чудно испуњена. Ја сам брак желела, но слепим неким нагоном желела, не с одобренијем срца. Колико се моје срце нија! Ја без мужа не могу да будем, желим га непрестано, и часови су ми године, кад код мене није; но, кад га видим, тајна га нека сила од мене одвојити тежи. Рукама га грлим, његове прси
на мојима у сладосном восхишченију почивају — и опет ми се чини да је читава бездна међу нама прострта. Откуд овај трепет? Шта ћепроизнети, не знам. Доста: ја срећна нисам, као што сам бити желела.
ЛАМБРА: Теби се још старе мисли по глави врте, још се нису сасвим удаљиле. Спомен пређашњег стања и заклетве још је у пупољку код тебе. Но кад га благодатна времена рука једном из твојих прсију
ишчупа, онда ће ти цвет радости цветати почети.
ЦАРИЦА: О, да хоће тако бити! О, да ме ова жеља не мине! Да се хоће све испунити што желиш, Ламбро! Како бих срећна била! — У јесени живота мога стаћу и, у вис воображенија попевши се, кад на пролеће погледам, како ће ми бити! Какво ће чувство прси моје оживљавати, кад пређашња с настојећим сравним и разлику видим! — Но ово је само сан,
чим се сад забављам, Ламбро; ах, љупки сан, који ме услађује за кратко време, и кад к себи дођем, пипам, тражим: нема, ишчезе сладост. — И тако ће ми, може бити, живот протећи.
ЛАМБРА: О, ти сама твојим воображенијем судбину огорчаваш! Шта ћеш с овим речма? Прихвати се једанпут веселог каквог предмета, немој се све са жалосним забављати.
ЦАРИЦА: С веселим, Ламбро? То је моја једна жеља. Но код мене све напротив бива. Што ја више од жалости бежим, то све ближе к њој долазим. То ми срце каже, то ми прси сведоче.
ЛАМБРА: О, Боже! Дакле нисам толико срећна, да те у пријатном стању видим. Нећу ли кадгод радост доживети, да ти смех од срца видим?
ЦАРИЦА: Утеши се, Ламбро, утеши се, добра девојко. Моје је срце у тихом расположенију. Оно удар очекује, који ће га или сасвим растопити, или бољом судбином обрадовати.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|