◄   2 3. 4   ►

3.

(Soba caričina).
 
CARICA i LAMBRA.

LAMBRA: Proteče duga pečali noć, Danica je zarumenila i sunce milovidno sija. Mila vladatelnico, prva te Lambra u sreći pozdravlja. Primi znake njenog čistog čuvstva umesto najskupocenijeg dara. To ti samo u ovaj radosni dan prineti mogu.
CARICA: Ah, Lambro, sa svih strana mene radosti okružuju; sa svih strana svetonosna sreća sija — no moje srce u sredi tajnu neku hladnoću oseća, koju protolkovati ni sama ne umem. Ona svakom veselju
protivstaje i samo polak od radosti čustvovati mi dopušta.
LAMBRA: To je uzrok naprasna promena, mila moja gospođo. Ona uvek s početka čudnovatu neprijatnost pokazuje, da bi potom radost krepča bila i duže trajala. Tvoje je srce želju ispunilo. Sad više ništa zahtevati ne može.
CARICA: Jest, Lamrbo, moja je želja ispunjena, no čudno ispunjena. Ja sam brak želela, no slepim nekim nagonom želela, ne s odobrenijem srca. Koliko se moje srce nija! Ja bez muža ne mogu da budem, želim ga neprestano, i časovi su mi godine, kad kod mene nije; no, kad ga vidim, tajna ga neka sila od mene odvojiti teži. Rukama ga grlim, njegove prsi
na mojima u sladosnom voshiščeniju počivaju — i opet mi se čini da je čitava bezdna među nama prostrta. Otkud ovaj trepet? Šta ćeproizneti, ne znam. Dosta: ja srećna nisam, kao što sam biti želela.
LAMBRA: Tebi se još stare misli po glavi vrte, još se nisu sasvim udaljile. Spomen pređašnjeg stanja i zakletve još je u pupoljku kod tebe. No kad ga blagodatna vremena ruka jednom iz tvojih prsiju
iščupa, onda će ti cvet radosti cvetati početi.
CARICA: O, da hoće tako biti! O, da me ova želja ne mine! Da se hoće sve ispuniti što želiš, Lambro! Kako bih srećna bila! — U jeseni života moga staću i, u vis voobraženija popevši se, kad na proleće pogledam, kako će mi biti! Kakvo će čuvstvo prsi moje oživljavati, kad pređašnja s nastojećim sravnim i razliku vidim! — No ovo je samo san,
čim se sad zabavljam, Lambro; ah, ljupki san, koji me uslađuje za kratko vreme, i kad k sebi dođem, pipam, tražim: nema, iščeze sladost. — I tako će mi, može biti, život proteći.
LAMBRA: O, ti sama tvojim voobraženijem sudbinu ogorčavaš! Šta ćeš s ovim rečma? Prihvati se jedanput veselog kakvog predmeta, nemoj se sve sa žalosnim zabavljati.
CARICA: S veselim, Lambro? To je moja jedna želja. No kod mene sve naprotiv biva. Što ja više od žalosti bežim, to sve bliže k njoj dolazim. To mi srce kaže, to mi prsi svedoče.
LAMBRA: O, Bože! Dakle nisam toliko srećna, da te u prijatnom stanju vidim. Neću li kadgod radost doživeti, da ti smeh od srca vidim?
CARICA: Uteši se, Lambro, uteši se, dobra devojko. Moje je srce u tihom raspoloženiju. Ono udar očekuje, koji će ga ili sasvim rastopiti, ili boljom sudbinom obradovati.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.