Muratovica
Bela zora iz postelje
Ružičaste tek se diže,
A u tabor ustanički
Glasonoša moran stiže.
„Kakvo dobro?" pitaju ga
Ustanici zmajeviti,
Da l' će skoro opet nova
Okršaja kakva biti?“
Al besedi glasonoša:
„Božja vera, sokolovi,
Evo moje ruse glave
Krvav danak biće ovi,
E ko letnji oblak burni
Ide sila muslomanska,
Što se krenu sa tajinom
A iz Gacka put Goranska.“
Tek Pavlović Peko čuo
Glasonoša šta mu zbori,
A već njemu od radosti
U očima plamen gori,
Te visokim glasom viknu
Pobratima svoga Lazu,
A od glasa njegovoga
Grmljava je po bogazu.
Sočica je na oprezu,
Čuje Peku kako zove,
Pa on digne sa planine
Svoje dične sokolove,
Što ustaše za slobodu
3a narodnost i za veru
Sa barjaka onih starih
Da kosovsku ljagu speru.
Ide četa, ide lako,
Ide brujom, leti letom,
I već, eno, spojila se
Sa Pekinom malom četom.
Junaci se pozdravljaju,
Bratime se, ljube, grle,
A vojvode nemo ćute:
Daleko im misli hrle.
Al besedi Pavloviću:
„Pobratime, moj Lazare,
Ja vi velju: na dušmane
Da pođemo odma stare.
Što s' u ovom času može,
Ne mož' se u drugom trenu:
S toga dakle osvetnici
Nek se odma dalje krenu.“
Sočica mu odgovara:
„Pravo druže, pravo Peko!
A mudre su tvoje reči:
Zlata valja što si reko.
I ja velju, da vremena
Zaman ovde ne gubimo:
No na Turke iznenada
Da što pređe udarimo!“
Ide vojska, ide lako,
Ide brujom, leti letom,
I eno je, ustopce je
Već dušmanu stala kletom,
Pa umorna, zimomorna
Od tridnevnog putovanja:
Niti danu, nit' predanu
Već se lati puškaranja.
Puče puška prva, druga,
Al ne puče puška treća
E Pavlović pokliknuo:
„A dobra vi, braćo, sreća:
Ne trošite skupa praha,
Već trgnite jatagane,
Pa u ime božje, juriš
Na te glave obrijane!“
Neko reče, vojska kliče,
Puške baci, trgne mače,
A u drugom veće trenu
Užasno se klanje zače,
Još kad kao hitre munje
Učestaše jatagani,
Tad krvavi iz vratova
Poskočiše šedrvani.
Stoji cika, stoji vika,
Stoji zveka od sabalja
Azijatska poganija.
U krvi se svojoj valja;
Stoji pisak, stoji njisak
Od konjica i ždrebadi
A od tuge suza trepti
Proroku na dugoj bradi.
Lazar seče, Peko kolje,
Onaj gazi, ovaj para,
Al ni jato sokolova
Neće jošte da s' odmara,
Već tamani jadne Turke,
Već ih kreše na svu volju:
Koliko u pesmi reči,
Tol'ko njih na bojnom polju.
Zbuniše se jadni Turci,
Što ostaše jošte živi,
Pa od grdnog, od poraza
U srcu im strah oživi,
Te bez reda ikakvoga
U divlje se begstvo daše,
A srca se u ustaša
Sad tek pravo razigraše.
Pa da vidiš velja jada
I belaja od Turaka
U poteru kad im pođe
Dnvna četa od gorštaka;
Kad s' plameni jatagani
Iznova ih ode seći
Na njihovim vrhovima
Nemilo ih raznoseći.
I nebeski blagi pastir
Već izjavi svoje jato,
I nebo je, već po sredi
Biser-pasom opasato,
Al ustaši i sad kolju
I sad im se čuje vika,
Ma četir je sata hoda
Od Ravnoga do Lipnika.
Ali za što da otežem?
Zašt' da više reči slažem?
Mislim, da će dosta biti
Ako vam i tolko kažem,
Da je boj na Muratovcu,
Kom' Jevropa sva se divi,
Jasan dokaz, da još pleme
Nemanića slavnih živi!
Da je boj na Muratovcu
Srpske slave zvezda nova,
Na koju će Srbin pravi
Od vekova do vekova
S' uzvišenim usećajem
Ponosito pokazivat
I sa čelom podignutim
Na taj danak se pozivat'!
