Муратовица
Бела зора из постеље
Ружичасте тек се диже,
А у табор устанички
Гласоноша моран стиже.
„Какво добро?" питају га
Устаници змајевити,
Да л' ће скоро опет нова
Окршаја каква бити?“
Ал беседи гласоноша:
„Божја вера, соколови,
Ево моје русе главе
Крвав данак биће ови,
Е ко летњи облак бурни
Иде сила мусломанска,
Што се крену са тајином
А из Гацка пут Горанска.“
Тек Павловић Пеко чуо
Гласоноша шта му збори,
А већ њему од радости
У очима пламен гори,
Те високим гласом викну
Побратима свога Лазу,
А од гласа његовога
Грмљава је по богазу.
Сочица је на опрезу,
Чује Пеку како зове,
Па он дигне са планине
Своје дичне соколове,
Што усташе за слободу
3а народност и за веру
Са барјака оних старих
Да косовску љагу сперу.
Иде чета, иде лако,
Иде брујом, лети летом,
И већ, ено, спојила се
Са Пекином малом четом.
Јунаци се поздрављају,
Братиме се, љубе, грле,
А војводе немо ћуте:
Далеко им мисли хрле.
Ал беседи Павловићу:
„Побратиме, мој Лазаре,
Ја ви вељу: на душмане
Да пођемо одма старе.
Што с' у овом часу може,
Не мож' се у другом трену:
С тога дакле осветници
Нек се одма даље крену.“
Сочица му одговара:
„Право друже, право Пеко!
А мудре су твоје речи:
Злата ваља што си реко.
И ја вељу, да времена
Заман овде не губимо:
Но на Турке изненада
Да што пређе ударимо!“
Иде војска, иде лако,
Иде брујом, лети летом,
И ено је, устопце је
Већ душману стала клетом,
Па уморна, зимоморна
Од тридневног путовања:
Нити дану, нит' предану
Већ се лати пушкарања.
Пуче пушка прва, друга,
Ал не пуче пушка трећа
Е Павловић покликнуо:
„А добра ви, браћо, срећа:
Не трошите скупа праха,
Већ тргните јатагане,
Па у име божје, јуриш
На те главе обријане!“
Неко рече, војска кличе,
Пушке баци, тргне маче,
А у другом веће трену
Ужасно се клање заче,
Још кад као хитре муње
Учесташе јатагани,
Тад крвави из вратова
Поскочише шедрвани.
Стоји цика, стоји вика,
Стоји звека од сабаља
Азијатска поганија.
У крви се својој ваља;
Стоји писак, стоји њисак
Од коњица и ждребади
А од туге суза трепти
Пророку на дугој бради.
Лазар сече, Пеко коље,
Онај гази, овај пара,
Ал ни јато соколова
Неће јоште да с' одмара,
Већ тамани јадне Турке,
Већ их креше на сву вољу:
Колико у песми речи,
Тол'ко њих на бојном пољу.
Збунише се јадни Турци,
Што осташе јоште живи,
Па од грдног, од пораза
У срцу им страх оживи,
Те без реда икаквога
У дивље се бегство даше,
А срца се у усташа
Сад тек право разиграше.
Па да видиш веља јада
И белаја од Турака
У потеру кад им пође
Днвна чета од горштака;
Кад с' пламени јатагани
Изнова их оде сећи
На њиховим врховима
Немило их разносећи.
И небески благи пастир
Већ изјави своје јато,
И небо је, већ по среди
Бисер-пасом опасато,
Ал усташи и сад кољу
И сад им се чује вика,
Ма четир је сата хода
Од Равнога до Липника.
Али за што да отежем?
Зашт' да више речи слажем?
Мислим, да ће доста бити
Ако вам и толко кажем,
Да је бој на Муратовцу,
Ком' Јевропа сва се диви,
Јасан доказ, да још племе
Неманића славних живи!
Да је бој на Муратовцу
Српске славе звезда нова,
На коју ће Србин прави
Од векова до векова
С' узвишеним усећајем
Поносито показиват
И са челом подигнутим
На тај данак се позиват'!
