Mletački trgovac

Mletački trgovac Pisac: Viljem Šekspir

Preveo: Velimir Živojinović

LICA:

DUŽD OD MLETAKA
KNEZ OD MAROKA,
KNEZ OD ARAGONA — prosioci Porcijini ‐
ANTONIO, mletački trgovac
BASANIO, njegov prijatelj
GRACIJANO,
SALANIO,
SALARINO — prijatelji
Antonijevi i Basanijevi
LORENCO, zaljubljen u Džesiku
ŠAJLOK, bogat Jevrejin
TUBAL, Jevrejin, njegov prijatelj
LONSELOT GOBO, ludalo,
sluga Sajlokov
STARI GOBO, otac Lonselotov
LEONARDO, sluga Basanijev
BALTAZAR,
STEFANO — sluge Porcijine
PORCIJA, bogata naslednica
NERISA, njena dvorkinja
DžESIKA, kći Šajlokova
MLETAČKI VELIKAŠI,
SUDSKI ČINOVNICI,
TAMNIČARI, PORCIJINE
SLUGE I DRUGA PRATNjA

Mesto radnje
MLECI, A DELIMIČNO
BELMONT, PORCIJINO
BORAVIŠTE U
UNUTRAŠNjOSTI

PRVI ČIN

SCENA PRVA

Mleci. Ulica.

(Ulaze ANTONIO, SALARINO i SALANIO.)

ANTONIO:

Ja ne znam, zbilja, što sam tako setan;
Tišti me mora; ona, rekoste,
Tišti i vas; al' kako je navukoh,
Kako je nađoh ili stekoh ja,
Od kakve li je građe, šta je rodi,
To imam tek da saznam;
I tol'ko seta zaglupi me ta,
Da jedva mogu sebe sam da poznam.

SALARINO:

Po pučini vam misli krstare,
Gde vaše lađe s moćnim jedrima ‐
Kao gospoda, varoški gazdaši
Na talasima, ili kao kakva
Toržestvena parada pomorska ‐
Gledaju preko ramena na onu
Ubogu sitnež trgovačku koja
Do pojasa se klanja ispređ njih
Dok one kril'ma tkanim šišaju.

SALANIO:

Da sam toliko stavio na kocku,
Gospodine, i ja bih, verujte mi,
Srcem uz svoje nade tamo bio.
Stalno bih travu brao, da bih sazn'o
Gde je vetrova leglo; piljio bih
U mape neprestance, tražeći
Sidrišta, luke, mola; i, zacelo,
Sve bi, od čega strepim da bi štetu
Naneti moglo trgovini mojoj,
Zalostilo me.

SALARINO:

Od sopstvenog daha,
Kad čorbu hladim, jeza bi me tresla
Pri pomisli na pokor što ga dah
Oluje besne kadar je na moru
Da izazove. Ne bih mogao
Gledati sat peščani dok iz njega
Otiče pesak, a da u pamet
Sprudove i plićake ne dozovem
I da Andreja svoga bogatoga
Ne ugledam u pesak zarivena
Gde teme svoje savija pod rebra
Da grob poljubi svoj. Da crkvi pođem,
Pa kamen svete građevine spazim,
Da li bih mog'o da se ne setim
Hridina strašnih, što bi, da se nešto
O nežnog moga broda slabine
Očešu samo, prosule u brzak
Sav začin njegov, pa obukle mojom
Svilom sve bučne talase, i tako,
U jednu reč, pretvorile u ništa
Sve ono što bogatstvo pre mi beše?
Zar da mi bude data misao
Da tako nešto mislim, a da budem
Pomisli lišen da bi slučaj takav
Rastužio me? Ama, ne govor'te:
Antonio je žalostan, ja znam,
Zbog toga što na trgovinu misli.

ANTONIO:

Verujte, ne; na sreću, nije moje
Imanje jednoj povereno lađi,
Nit' jednom mestu; niti zavisi
Od sreće ove jedne godine
Sve moje stanje: stoga nisam ja
Zbog trgovine svoje sumoran.

SALARINO:

Zaljubljeni ste onda.

ANTONIO:

Taman! Pfuj!

SALARINO:

Ni zaljubljeni? Tad ste, recimo,
Tužni jer niste vedri: prema tome
Isto toliko lako biste mogli
I smejati se, poskakivati,
Pa reći: niste tužni jer ste vedri.
A, dvoglavog mi Jana, priroda je
Čudnjake svake vrste sazdala:
Jedan sve žmirka očima i sve se
Nečemu smeje k'o što se papagaj
Gajdama smeje; drugi ima tol'ko
Kiseo izraz da na osmeh ne bi
Obelio ni zuba, pa da jamči
I sami Nestor da je šala smešna.
 
(Ulaze BASANIO, LORENCO, GRACIJANO)
 
SALANIO:

Basanio, vaš plemeniti rođak,
Dolazi s Gracijanom i Lorencom.
Pa zbogom: mi vas ostavljamo sad
U boljem društvu.

SALARINO:

Ostao bih s vama
Sve dotle dok vas ne razveselim;
Al' vrsniji nas, evo, pretekoše.

ANTONIO:

Visoko cenim vrsnost vašu ja.
Vas zove, držim, posao sopstveni,
Pa priliku ulučiste otići.

SALARINO:

Dobro vam jutro, draga
gospodo!

BASANIO:

Kad ćemo opet da se izludamo,
Gospodo draga? Premnogo se nešto
Tuđite vi: zar tako biti mora?

LORENCO:

O dokolici prvoj bićemo
Vama na službi.
(Odlaze SALARINO i SALANIO.)
Pošto ste se našli
S Antonijem, to sad i mi idemo,
Sinjor Basanio; al' setite se
Gde smo u podne rekli naći se,
Molim vas.

BASANIO:

To ne hajte.

GRACIJANO:

Ne izgledate osobito dobro,
Sinjor Antonio; vi pridajete
I odveć mnogo pažnje ovom svetu:
Onaj ga gubi ko ga kupuje
S toliko truda; čudno, verujte mi,
Izmenjeni ste.
ANTONIO. Svet ja, Gracijano,
Za drugo što ne držim, do za svet.
Za pozornicu gde svak tumači
Ulogu svoju: sumorna je moja.
GRACIJANO. A meni dajte da budalu igram:
Nek' se od smeha i od ludanja
Sve moje lice zbrčka; više volim
Da mi se jetra upali od vina,
Negoli da mi od lelekanja
Ubistvenoga srce promrzne.
Zašto da čovek, vrele krvi pun,
Čuči k'o njegov praded, istesan
Iz alabastra? da i budan spava?
Da žuticu namćorlukom navuče?
Čuj što ću reći ja, Antonio ‐
Drag si mi, pa iz ljubavi to kažem ‐
Ima ti jedan ljudi soj što lice
Namreška svoje, te se naskorupa
K'o ustajala bara; ti baš navlaš
K'o zaliveni ćute, ne bi l' neko
Rekao da su mudri, ozbiljni,
Dubokoumni; prosto k'o da kažu:
"Gospo'n Orakul ja sam, i kad zinem,
Ni pašče da mi nije lanulo!"
O, znam ja takve, moj Antonio,
Što samo stoga za mudrace važe,
Jer nikad jednu reč ne izuste;
A uveren sam, da progovore,
Proklinjali bi oni bezmalo
Uši u onih koji, čuvši ih,
Ludama svoju sabraću nazovu.
Al' više drugom prilikom. No, ti
Nemoj tim mamcem melanholije
Ovakvu glupu ribicu, ovakvo
Mišljenje da domamljuješ i pecaš.
Lorenco dragi, hajd'mo; utoliko
Ostajte zbogom! A po obedu
Pridiku svoju dokrajčiću ja.
LOR.: Pa hajd' do ručka da vas ostavimo.
Jedan od tih mudraca glupih moram
I ja da budem, jer mi Gracijano
Ne da do reči doći.
GRACIJANO. Nu, pa budi
Godine dve još sa mnom, pa ni zvuk
Sopstvenog glasa nećeš poznati.
ANTONIO. Zbogom, i ja ću toga radi samo
Da se razbrbljam.
GRACIJANO. Zbiljski hvala; pošto
Tek sušenome jeziku i curi
Što kupca nema ćutanje pristoji,
I njima samo ono lepo stoji.
(Odlaze GRACIJANO i LORENCO.)
ANTONIO. Pa je li to sad nešto?
BASANIO. Gracijano govori beskonačno
mnogo ni o čemu, više no ijedan čovek u
Mlecima. U njega je zdravog umovanja taman
kao dva pšenična zrnceta u dve merice pleve:
treba vam ceo dan traženja da biste ih našli;
a kad dođete do njih, pokaže se da nisu bili
vredni traženja.
ANTONIO. Nu, sad mi kaž'te gospođicu onu
Do koje ste se zakleli otići
Na poklonjenje tajno; rekli ste
Da ćete danas kazati mi to.
BASANIO. Antonio, za vas to nije tajna
Kol'ko imetak svoj sam potkopao
Kinđureći se kol'ko sredstva moja
Slabašna nisu dotrajati mogla.
Nameru nemam da se vajkam što je
Otmeni život meni ukraćen,
Već mi je glavna briga da se časno
Dugova grdnih spasem što ih moji
Pomalo odveć raskalašni dani
Na moja pleća svališe. Ja vama
Najviše, dobri moj Antonio,
U ljubavi i novcu dugujem;
A ljubav vaša jamči mi da smem
Sve ono da vam poverim što smeram
Da poduzmem te dug svoj sav izravnam.
ANTONIO. Molim vas, rec'te samo šta je to,
Basanio moj dragi; ako stoji
Ta stvar u krugu časti, k'o što vazda
Stojite vi, po volji, verujte mi,
Možete onda kesom mojom, mnome
I svim što imam raspolagati
Da podmirite svoje potrebe.
BASANIO. Ja sam, u đačke dane, kada bi se
Dogodilo da strelu izgubim,
Odapinjao drugu isto takvu,
U istom pravcu, ne bi l' našla prvu.
I, obe tako stavljajuć' na kocku,
Obe sam često nalazio. Ja vam
Podvlačim ovo dečije iskustvo
Zbog toga što je ono što će doći
Potpuno budalasto. Vama ja
Dugujem mnogo, a, k'o rđav deran,
Izgubio sam što na zajam uzeh.
No, ako biste hteli još jedared
U istom pravcu strelu hitnuti
U kom i prvu, ja ću, uveren sam,
Jer ću na smer da pazim, naći obe,
Ili ću barem ono poslednje
Što ste na kocku stavili da vratim,
A zahvalno ću dužnik ostati
Za ono prvo.
ANTONIO. Vi me dobro znate,
Pa samo vreme gubite kad tako
Okolišite s mojom ljubavlju.
I vređate me više sad zacelo
Kad dvoumite da bih sve što mogu
Učinio vam, nego kada biste
Straćili sve što imam; stoga samo
Rec'te šta treba to da uradim,
A što sam ja po vašem znanju kadar,
I ja sam gotov: zato kazujte.
BASANIO. Bogata jedna naslednica ima
U Belmontu; i lepa, i vrh toga,
Što je još lepše nego ova reč,
Retkih vrlina: jednom nerečenu
Poruku divnu s njena oka primih;
Porcija zovu nju; i vrsnošću
Za Katonovom kćeri Porcijom,
Brutovom ženom, ne zaostaje;
A i široki svet za vrednost njenu
Čuo je, jer sa sviju obala
Sva četir' vetra dovitlavaju
Cuvene prosce k njoj; k'o zlatno runo
Leže na njenim slepoočnicama
Kovrdže zlatne njene, te je Belmont,
Njezino boravište, postao
Kolhijsko drugo pribrežje, gde mnogi
Jasoni traže nju. Da imam su čim
Da se ponesem, o Antonio,
S kojim od njih, toliki uspeh srce
Predskazuje mi, da bih neosporno
Imao sreće.
ANTONIO. Sve mi je imanje
Na moru, ti to znaš; nit' imam novca,
Nit' imam ičeg čim bih mogao
Da stvorim neku svotu sad: pa zato
Pođi i vidi šta u Mlecima
Moj kredit može: sve do granica
Napregnuću ga krajnjih da u Belmont
Porciji lepoj tebe otpremim.
Raspitaj odmah svuda, a i ja ću,
Gde ima novca; pa ću ja već lako
Nabaviti ga: daće mi ga svako,
Na jamstvo il' za ljubav, svakojako.
(Izlaze.)

SCENA DRUGA

Belmont. Odaja u Porcijinom domu.

(Ulaze PORCIJA i NERISA.)

PORCIJA. Duše mi, Nerisa, ovaj veliki svet
je dovde došao mojoj malenoj osobi.
NERISA. To bi tako i bilo, slatka gospođo,
kad bi obilje vaših nevolja bilo ravno obilju
kojim vas je obasula sreća; a ipak, po svemu
što vidim, boluju isto tako oni koji se guše u
preobilju kao i oni koji skapavaju bez ičega.
Nije to osrednja sreća biti osrednjeg stanja:
preobilje osedi pre, a hvatanje kraja s krajem
živi duže.
PORCIJA. Dobre izreke i dobro kazane.
NERISA. Bile bi još bolje kad bi se dobro i
vladalo prema njima.
PORCIJA. Kad bi bilo isto tako lako činiti
kao i znati šta valja da se čini, kapele bi bile
crkve, a sirotinjske udžerice kneževske palate.
Dobar je duhovnik onaj koji se i sam upravlja
prema svojim propovedima: lakše mu je da
poučava dvadesetoricu šta bi bilo dobro činiti,
no biti jedan od te dvadesetorice pa postupati
prema sopstvenom svom učenju. Mozak lako
može da smisli zakone za krv, ali vatrena
narav preskače preko hladnih propisa: takav
ti je zec ta ludost, mladost, da preskače preko
mreže tog bangavka, dobrog saveta. ‐ Ali to
mudrijanje nije kadro da mi izabere muža.
Avaj meni s tom reči "izabrati"! Ja niti mogu
da izaberem onoga kojega bih htela, niti mogu
da odbijem onoga koji mi se ne svidi; tako
volja umrloga oca sputava volju kćeri koja je
u životu. Zar to nije svirepo, Nerisa, što niti
mogu koga da izaberem, niti mogu ikoga da
odbijem?
NERISA. Vaš otac je vazda bio pun vrlina, a
ljudi pobožni imaju pred smrt dobra nadah‐
nuća; te će prilikom lutrije ‐ koju je smislio
vaš otac sa onim trima skrinjama: zlatnom,
srebrnom i olovnom, pri kbjoj ima da vas
dobije onaj koji pogodi šta je on tim imao na
umu ‐ moći pogoditi pravu skrinju zacelo sa‐
mo onaj koji vas zaista voli. Nego koliko je
žara u vašem osećanju prema svakom poje‐
dinom od onih kneževskih prosilaca koji su
već prispeli?
PORCIJA. Molim te, imenuj ih redom, i ja ću
ti opisati onoga kojeg imenuješ; pa ti po mom
opisu izvedi zaključak o mojoj naklonosti.
NERISA. Prvo vam je tu onaj napuljski knez.
PORCIJA. Aj, to ti je pravo pravcato ždrebe,
jer ko šta radi, on govori o svom konju; a
smatra kao dodatak svojim preimućstvima to
što ume sam da ga potkiva. Sve se bojim da
se njegova milostiva gospođa majka zabunila
sa nekim kovačem.
NER.: Pa onda vam je tu onaj palatinski graf.
PORC: Šta ko radi, taj se samo mršti, kao da
bi hteo reći: "Ako me nećete, široko vam polje".
Sluša neku šalu, a ne smeje se: bojim se da će
se prometnuti u nekakva plačna filozofa kad
ostari, budući da je tako nepristojno natušten
Šareno jagnje ili prugasto
Uzme k'o ajluk, ovnovima natrag
Doterane su krajem jeseni
Već podžirene ovce; a kad poče
Za tvoritelje ove runaste
Plođenja čin, moj vispreni ti pastir
Izvesno pruće oljušti, pa njega
Pred uspaljene ovce postavi
Dok su se one mrkale, te ove,
Plod začinjući tada, ojagnjiše,
Kada im dođe vreme jagnjenja,
Sve samu jagnjad šarenu, i ova
Jakovu pripadoše. Tim se putem
Zaima on i blagosloven bi:
Jer je imetak božji blagoslov
Kad nije krađa.
ANTONIO. Tu je Jakovu,
Gospodine, na ruci sreća bila;
Nije u moći bilo njegovoj
Da to izvede, već je upućen
I vođen bio rukom božijom.
Da ne želite time kamate
Da opravdate? Il' su vaše zlato
I vaše srebro ovnovi i ovce?
ŠAJ.: Ne znam da kažem; al' nastojim da se
Baš tako brzo kote: to utuv'te,
Sinjore moj.
ANTONIO. Basanio, je l' vidiš
Kako se đavo na Jevanđelje
Poziva kad mu treba? Zao stvor,
Kad svedočanstva sveta priziva,
Liči na hulju nasmejana lica,
Na spolja lep, a crvljiv plod. O, kako
Ljušturu lepu ima pritvorništvo!
ŠAJLOK Tri tisuće cekina ‐ lepa svota.
Tri meseca od dvanaest meseci,
Dajte da iznos obroka sračunam.
BASANIO. Pa da li neke nade, Šajloče,
Ima za nas?
ŠAJLOK Sinjor Antonio,
Vi ste zbog mojih kamata i novca
Često, u mnogo navrata, na mene
Vikali na Rialtu: spokojno sam
Slegao ja ramenima i to
Trpeo vazda, jer je pleme moje
Trpljenjem žigosano. Zvali ste me
Nekrstom, zvali psom krvoločnim,
Jevrejski kaftan moj ste pljuvali,
A sve zbog toga što se svojim služim.
Al' eto gde iziđe da vam je
Potrebna sada moja pomoć: nuto;
I sad vas evo k meni, pa velite:
"Para nam treba, Šajloče": ovako
Velite vi, baš vi što pljuvaste
Meni na bradu, što me ritaste
K'o što se tuđe pašče s praga ritne:
Para vam treba. Šta sad da vam kažem?
Zar da ne rečem: "Otkud para psu?
Gde može pašče davati na zajam
Tri tisuće cekina?", il' da nisko
Povijem leđa, pa da ropskim glasom,
Prepodobljeno, uzdržana daha,
Prošapćem:
"Vi ste me, lepi moj gospodine,
Pljuvali prošle srede, vi ste me
Toga i toga dana ritnuli,
A ne znam kada nazvali me psom;
Pa ded za ove ljubaznosti da vam
Tol'ko i tol'ko pozajmim"?
ANTONIO. I opet ću te, sva je prilika,
Nazvati tako, opet pljuvati,
I ponovo te tako ritati.
Ako si voljan da nam novac taj
Na zajam daš, a ti ga daj na zajam
Ne kao nekom prijatelju svom ‐
Jer kad je prijateljstvo uzimalo
Od prijatelja svoga kamate
Na jalov metal? ‐ već ga radije
Pozajmi kao neprijatelju;
Globu ćeš moći tad da naplatiš
Vedrijeg čela, bude l' prekršio
Obvezu on.
ŠAJLOK E, vidi kako ste
Razbesneli se! Ja bih želeo
Da prijatelji, budemo, da vašu
Zaslužim ljubav, da zaboravim
Što ste na mene bacali se blatom,
Da vas iz nužde trenutne izvučem,
A da za novac svoj u naknadu
Ne uzmem pare jedne; vi, pak, gle!
Nećete da me čujete: što nudim,
Nudim iz čiste duše.
ANTONIO. Duševno to bi bilo.
ŠAJLOK Ja duševnost
I želim baš da pokažem. Notaru
Pođimo kakvom, i na obveznicu
Stav'te svoj pečat, a tek šale radi,
Za slučaj da mi tog i toga dana,
Na tom i tome mestu ne biste
Vratili iznos ili iznose
Po ugovoru utvrđehe, dajte
Da upišemo da sam vlastan ja
Po kile ravno lepog vašeg mesa
S vašega tela, gde je meni drago,
K'o globu da odsečem i odnesem.
ANT.: Duše mi, primam; pečat svoj na
takvu
Obvezu daću, još ću reći da je
Jevrejin vrlo duševan.
BASANIO. Ovakvu
Ne prihvatajte obvezu rad mene.
Daleko više volim da i dalje
U nemaštini svojoj ostanem.
ANTONIO. Ta plašiti se nemoj, čoveče;
Plaćati globu neću: biću, držim,
Kadar već nakon drugog meseca,
A to je ravno mesec dana pre
No što je ovoj obavezi rok,
Da platim svotu tri puta toliku
Koliko ova obaveza vredi.
ŠAJLOK Što su ti, o moj oče Avrame,
Hrišćani ovi! Uči ih sopstveno
Rađenje njino zlo da sumnjiče
Pobude tuđe. Nu, pa recite mi,
Molim vas, ovo: šta to dobijam
Uterujući globu ako on
Rok ne održi? Pola kile mesa
S ljudskoga tela, ljudskog mesa, nit' se
Ceni toliko, nit' toliko vredi
Koliko ovčje, kozje, goveđe.
Kažem: ja ovu uslugu mu nudim,
Da bih u njega ljubav zadobio:
Hoće li, dobro; neće l', zbogom poš'o:
Al' me za ljubav ne vređajte, molim.
ANTONIO. Sajloče, dobro, takvu obavezu
Potpisaću ti.
ŠAJLOK Da se kod notara
Nađemo onda; vi mu uputstva
Dajte za ovu smešnu obavezu,
Ja odoh, pak, da smesta dukatima
Napunim kesu i da kuću svoju
Obiđem koju ostavih na nekoj
Ništavnoj hulji, pa me eto tamo.
ANTONIO. Požuri, vrli Jevrejine!
(ŠAJLOK ode.) Još će
Jevrejin ovaj da se premetne
U hrišćanina: već se pitomi.
BASANIO. Ne marim slatku reč u duše zle.
ANT.: Hajde, ne strahuj! Ceo mesec pre
No što je rok doploviće mi lađe;
Nikakvo zlo me ne može da snađe.
(Izlaze.)

DRUGI ČIN

SCENA PRVA

Belmont. Odaja u Porcijinom domu.
(Pisak rogova. Ulaze KNEZ OD
MAROKA i njegova PRATNjA;
PORCIJA i NERISA i
DRUGI iz njene pratnje.)
K OD MAROKA. Ne zamerite boji lica mog,
Livreji toj od senke koju mi je
Satkalo žarko sunce, sused moj,
U čijoj sam blizini ponikao.
Najlepši dajte stvor sa severa,
Gde Febusove vatre jedva mogu
Ledene sveće da raskravljuju,
Pa dajte kožu da rasečemo
Vama za ljubav, da se vidi je li
Njegova krv crvenija od moje.
I počuj što ti velim, gospođice:
To lice moje strah je zadalo
Junaku mnogom, a u ljubav ti se
Zaklinjem svoju: volele su njega
Devojke mnoge najviđenije
Podneblja moga: i promenio
Tu boju ne bih, osim kad bih time
Zarobio vam misli, predivna
Kraljice moja.
PORCIJA. Ja kod izbora
Rukovođena nisam jedino
Uputstvom nežnim oka devojčinog;
Lutrija ova o sudbinu moju
Krati mi, izmeđ' ostaloga, pravo
Da biram dragovoljno: da me, pak,
Ograničio nije otac moj
I vezao me kad je smislio
Da se za onog udam ko me steče
Onako k'o što rekla sam vam već,
Vi biste, kneže plemeniti, pravo
Imali isto na naklonost moju
Kao ma koji drugi namernik
Kojeg do sada videh.
KNEZ OD MAROKA. Zahvalan sam
Na tome vama: zato, molim vas,
Povedite me skrinjama da svoju
Okušam sreću. Te mi sablje ‐ koja
Poseče šaha persijskog i smače
Persijskog jednog kneza koji triput
Sultana Sulejmana pobedi: ‐
Najljuće oko okom bih presek'o,
Najžešće srce srcem nadmašio,
Medvedici bih s dojke otrgnuo
Mladunče, lavu rugao se ja
Kada za plenom riče, samo da te
Dobijem, gospođice. Ali avaj!
Da Lihas baca kocku s Herkulom
Da bi se vid'lo ko je vrsniji,
Slučajno može ruka slabija
Da baci veći broj: Alkida tako
Potuče njegov momak; te i ja,
Slučajem slepim vođen, mogu lako
I promašiti ono što bi drugi,
Vrednošću manji, domašiti mog'o,
Pa da od jada umrem.
PORCIJA. Valja vam se
Prikloniti sudbini, pa se ili
Odreći da uopšte birate,
Il' se zareći pre no izbor počne,
Da brak nijednoj ženi nećete
Nikad za veka svog da pomenete,
Ukol'ko sada pravu kutiju
Ne pogodite; dakle: pazite.
KNEZ OD MAROKA. I neću pominjati;
hajte, sad me
Povedite da sreću okušam.
PORCIJA. Sad prvo hramu: posle ručka sreću
Okušaćete.
KNEZ OD MAROKA. Dobra srećo, sudi:
Da budem klet, il' srećan mimo ljudi.
(Zvuci rogova, pa odlaze.)

SCENA DRUGA

Mleci. Ulica.

(Ulazi LONSELOT GOBO.)

LONSELOT. Savest mi svakojako neće biti
na ruci da kidnem od toga Jevrejina, moga
gazde. Nečastivi se prilepio uz mene, pa me
kuša govoreći mi: "Gobo, Lonselote Gobo,
dobri Lonselote", ili: "dobri Gobo", ili "dobri
Lonselote Gobo, posluži se svojim nogama,
uzmi zalet, struži!" A savest mi veli: "Ne, uzmi
se u pamet, poštenjačino Lonselote, uzmi se
u pamet, čestiti Gobo", ili, kao što je napred
rečeno: "Čestiti Lonselote Gobo, nipošto da
nisi bežao, batali ćorava posla." Jest, ali mi
krajnje neustrašivi satana zapoveda da se tor‐
njam: "Via", govori nečastivi, "put pod noge",
veli demon: "tako ti nebesa, stegni petlju",
kaže đavo, "pa grebi!" Jest, ali se moja savest
obesila mome srcu o vrat, pa mi sasvim mudro
kaže: "Cestiti moj prikane Lonselote, budući
da si ti sin valjana čoveka" ‐ ili, bolje, sin
valjane žene; ‐ jer, vaistinu, moj otac je voleo
nekako da će usnama, zaudarao je neka‐
ko na zagoretinu, sav se nekako bio pretvorio
u ukus; ‐ elem, savest mi veli: "Lonselote, ni
makac!"! "Miči se", veli nečastivi. "Ni makac!"
veli savest. "Savesti", velim ja, "savet ti je
dobar"; "satano", velim ja, "savet ti je dobar":
i sad ako pođem za savešću trebalo bi da
ostanem kod Jevrejina, svoga gazde, koji je,
sahrani Bože! od đavolske sorte; a ako kli‐
snem od Jevrejina, onda ću poći za satanom,
koji je, da prostite, ovejani đavo. Jevrejin je,
nema sumnje, otelotvorena satana, pa moja
savest, govoreći po savesti, ima neku potvrđu
savest kad mi savetuje da ostanem kod Jevre‐
jina. Prijateljski mi savet daje nečastivi: ki‐
dnuću, satano, moje vam pete stoje na službi:
kidnuću.
(Ulazi STARI GOBO sa kotaricom.)
GOBO. Hej vi, gospodar‐mladiću, molim vas,
kojim se putem ide do gospodar‐Jevrejina?
LONSELOT (za sebe). O nebo! to je moj ro‐
đeni otac, koji me, pošto je maltene potpuno
slep, te ne vidi gotovo ni prsta pred okom,
nije poznao: sad ću da ga zbunjujem i vitlam.
GOBO. Plemeniti gospodar‐mladiću, molim
vas, kuda se ide do gospodar‐Jevrejina?
LONSELOT. Na prvoj zavojici savijete na‐
desno, a na najprvoj savijete nalevo! ali je l'
te? na onoj pre najprve ne savijajte ni levo ni
desno, nego savijete okolo‐naokolo naniže do
Jevrejinove kuće.
GOBO. Zdravlja mi Božjeg, muka će biti pogo‐
diti taj put. A možete l' mi rećl da li neki tamo
Lonselot, koji boravi kod njega, boravi kod
njega ili ne?
LONSELOT. Govorite li vi o mladome gazda‐
Lonselotu? (Za sebe.) Pazite, sad će da se
uzvitlaju talasi! ‐ Govorite li vi to o mladom
gazda‐Lonselotu?
GOBO. Nije on gazda, gospodine, već sin je‐
dnoga siromaška: njegov otac je, mada ja to
kažem, pošten puki siromašak i, hvala budi
Bogu, ima tek da poživi.
LONSELOT. Nu, lepo, neka bude njegovom
ocu kako mu je volja, mi ovde govorimo o
mladom gazda‐Lonselotu.
GOBO. Vašem pokornom sluzi, i samo Lonse‐
lotu, gospodine.
LONSELOT. Ali, molim vas, ergo, starče, er‐
go, preklinjem vas, govorite li vi o mladom
gazda‐Lonselotu?
GOBO. O Lonselotu, ako izvoli vaša milost.
LONSELOT. Ergo, o gospodar‐Lonselotu. Ne
govorite o gospodar‐Lonselotu, oče, jer mladi
se vlastelin, sporazumno sa suđajama i sud‐
bonosnicama i sličnim dokonim kažama, sa
onim sestrama trima i tome sličnim ogran‐
cima učevnjaštva ‐ on se, vaistinu, upokojio,
ili, kako biste vi to prosto‐naprosto rekli, on
se preselio u večnost.
GOBO. Ma, ne daj, Bože! taj dečko je bio ni
više ni manje no štap moje starosti, ni više ni
manje no stub moj.
LONSELOT (za sebe). Zar ja ličim na neku
močugu ili na neki direk pod krovinjarom, na
štap ili stub? ‐ Poznajete li me, oče?
GOBO. Avaj meni danas! ne poznajem vas, mla‐
di gospodičiću, no, molim vas, recite mi, da li
je moj dečko ‐ pokoj mu duši! ‐ živ ili mrtav?
LONSELOT. Zar me ne poznajete, oče?
GOBO. Avaj, gospodine, ja sam bezmalo slep;
ne poznajem vas.
LONSELOT. Ono, bogami, ikad bi vas služile
oči, mogli biste da me ne poznate: mudar je
to otac koji poznaje svoje sopstveno dete. Pa
lepo, starino, ja ću vam isporučiti novosti o
vašem sinu. Blagoslovite me; istina će izićl na
videlo; ubistvo ne može ostati dugo sakriveno;
sin čovečji to može, ali istina traži da se na‐
posletku pokaže.
GOBO. Molim vas, gospodine, ustanite; ja
znam zacelo da vi niste Lonselot, moj dečko.
LONSELOT. Molim vas da se ne ludamo više
oko toga, nego mi dajte svoj blagoslov: ja sam
Lonselot, vaš dečko do pre, vaš sin sad, vaše
čedo ubuduće.
GOBO. Ne mogu da zamislim da ste vi moj sin.
LONSELOT. Ne znam šta da mislim o tome:
ali ja sam Lonselot, Jevrejinov sluga, i znam
zasigurno da je vaša žena Mardžeri moja majka.
GOBO. Zove se Mardžeri, nema šta: pa ako
si ti Lonselot, zakleću se da si ti moja krv i
moje meso. Neka je slavljen Gospod na nebe‐
sima! Ala ti je izrasla brada! Više je dlake u
tebe na podbratku no u mog teglećeg kljuseta
Dobina na repu.
LONSELOT. Po tome ispada da Dobinu rep
natraške raste: jer sam siguran da je imao više
dlake u repu no ja na licu kad sam ga poslednji
put video.
GOBO. Gospode! Kako si se izmenio! Kako
se slažete ti i tvoj gazda? Nosim mu nešto na
dar. Kako se slažete?
LONSELOT. Dobro, dobro: no kako sam ja
sebi turio bubu u glavu da otperjam od njega,
to neću oturiti tu bubu dok god koliko‐toliko
ne otperjam. Moj gazda je pravi pravcati Je‐
vrejin: dati mu dar! dajte mu konopac! ska‐
pavao sam od gladi u njegovoj službi: možete
sve moje prste da prebrojite mojim rebrima.
Oče, radujem se što ste došli: taj dar da ste
mi dali izvesnom gospodar‐Basaniju koji daje
vaistinu divne nove livreje. Ako ne budem
služio u njega, bežaću dokle božja zemlja drži.
O, da čudne sreće, evo ga gde dolazi: hajdemo
k njemu, oče; jer dabogda bio Jevrejin ako i
dalje budem služio u Jevrejina.
(Ulazi BASANIO sa LEONARDOM i
drugom PRATNjOM.)
BASANIO. Možete tako da uradite; samo ne‐
ka se s večerom tako požuri da ona najkasnije
u pet bude gotova. Nastoj da se ova pisma
razdele; daj livreje u rad; i zamoli Gracijana
da odmah dođe u stan.
(Jedan SLUGA ode.)
LONSELOT. Pridite mu, oče.
GOBO. Bog neka blagoslovi vašu milost!
BASANIO. Najlepše hvala! Bi li hteo nešto
od mene?
GOBO. Ovo vam je moj sin, gospodine, ubogo
momče ‐
LONSELOT. Ne ubogo momče, gospodine,
već bogatoga Jevrejina sluga, koji bi želeo,
gospodine ‐ kako će vam to moj otac spe‐
ciflrati ‐
GOBO. On vam, kako bi se reklo, gospodine,
ima veliku enfekciju da služi ‐
LONSELOT. Doista, rečeno ukratko i na‐
dugačko, ja služim Jevrejina, i gorim od želje
‐ kako će vam to moj otac specifirati ‐
GOBO. Njegov gazda i on, da prosti vaše
blagorođe, žive maltene kao braća ‐
LONSELOT. Jednom reči, istina je sva u to‐
me, što me Jevrejin, koji mi je naneo uvredu,
nagnao ‐ kao što će vam to moj otac, budući
da je kao što se nadam, star čovek, to već
notifirati ‐
GOBO. Eto tu imam pečene golube koje bih
hteo da dam na dar vašem gospodstvu: a ono
što bih hteo da zamolim ‐
LONSELOT. Jednom reči i sasvim kratko,
ono što bi on hteo da zamoli stagnira mene,
kao što će vaše gospodstvo čuti od ovoga čes‐
titoga starca; to jest, mada to ja kažem, i mada
je on star, a baš siromah, od moga oca.
BASANIO. Neka jedan govori za obojicu. Šta
biste hteli?
LONSELOT. Da služim kod vas, gospodine.
GOBO. Eto, u tome vam je ceo defekt naše
molbe.
BASANIO. Dobro te znam; uslišiću ti molbu:
Danas je Šajlok, gazda tvoj, o tebi
Govorio mi: unapređuje te
Njegova preporuka, ako je
Unapređenje da se napusti
Jevrejin bogat, pa u službu ode
Siromašnome nekom plemiću.
LONSELOT. Zbilja je ona stara izreka divno
podeljena, gospodine, između vas i moga ga‐
zde Šajloka: vi imate milost božju, a on ima
dovoljno.
BASANIO. Ta ti je dobra. Pođi, oče, sad
Sa svojim sinom. Ti od gazde starog
Oproštaj uzmi, pa moj dom potraži.
(Svojoj PRATNjI)
Kićeniju mu nego drugima
Livreju dajte: pazite što rekoh.
LONSELOT. Hodite amo, oče. Ne mogu ja doći
do službe, jok! nemam vam ja jezika u glavi. Pa,
lepo (Gleda u svoj dlan.), baš i da ko bilo u Italiji
ima lepše ispisan dlan da se njim zakune na
Jevanđelju, ja ću opet biti dobrano srećan.
Nego šta; evo ovde jedne sasvim prostačke
životne crte: evo tu neki tričavi kusur od žena:
avaj! petnaestak žena, to nije ništa: jedno
jedanaest udovica i jedno devet devojaka, to
je za čoveka taman koliko da životari, a onda
triput za dlaku izbeći davljenje, pa maltene
poginuti lupivši čelom o ćoše od madraca; to
je sve prosto spas za spasom. Elem, ako je
sreća žensko, ona je ovoga sefera valjano žen‐
sko čeljade. Oče, hajdemo, oprostiću se od
Jevrejina za tren oka.
(Odlaze LONSELOT i stari GOBO.)
BASANIO. To, Leonardo dragi, molim te,
Ne smetni s uma; a kad bude sve
Kupljeno i u redu složeno,
Vrati se brzo, jer večeras dajem
Gozbu za znance najcenjenije;
Požuri, idi.
LEONARDO. Kol'ko bolje umem,
Potrudiću se.
(Ulazi GRACIJANO.)
GRACIJANO. Gde vam je gospodar?
LEONARDO. Eno ga tamo, gospodaru, šeta.
(Odlazi.)
GRACIJANO. Basanio!
BASANIO. Gracijano!
GRACIJANO. Molbu na vas bih im'o.
BASANIO. Uslišena.
GRACIJANO. Ne smete da me odbijete: moram
S vama u Belmont.
BASANIO. Morate tad. ‐ Al' čuj me, Gracijano:
Ti si na reči odveć nezgrapan,
Odveć si drzak, odveć pust; to tebi
Prilično lepo stoji, pa u našim
Očima i ne izgleda k'o mana;
Al' onom ko te ne zna, tom se, vidiš,
To čini odveć slobodnim donekle.
Daj sebi truda, molim te, pa svoju
Obesnu narav stišaj kojom kapi
Uljuđenosti, da me ne bi tamo
Kuda se spremam sudili po tvom
Vladanju divljem, pa da nade moje
Odu u vetar.
GRACIJANO. Čujte me, sinjore:
Ako li ruho smirenosti ja
Ne stavim na se, ako preobazriv
Ne bude govor moj, i tek pokatkad
Začinjen psovkom, ako molitvenik
Ne budem u svom džepu nosio,
Ako mi pogled skrušen ne bude,
Ako za vreme molitve o ručku
Ne budem čak ovako zaklanjao
Oči za šešir, aminovao
I uzdisao, ako svu uljudnost
Ne budem ispoljavao ko neko
Uvežban dobro da paradira
Sa smirenošću ne bi l' baki svojoj
Udobrio se ‐ vi mi otada
Nikada više vere ne poklon'te.
BASANIO. Hajd, videćemo vaše držanje.
GRACIJANO. Al' ovu noć izuzimam; po onom
Sto noćas bude da me ne merite.
BASANIO. Za žaljenje bi to i bilo: ja vas
Čak molim da na sebe bacite
Najluđe svoje veselosti ruho,
Jer će međ' nama biti prijatelja
Ornih za šalu. Al' sad zbogom; imam
Nekakva posla.
GRACIJANO. Ja moram, pak, Lorencu
i ostalim;
Ali večeras evo nas u vas.
(Odlaze.)

SCENA TREĆA

Na istom mestu. Odaja u Šajlokovoj kući.
(Ulaze DžESIKA i LONSELOT.)
DžESIKA. Žalim što tako napuštaš mog oca;
Pakao naš je dom, a ti, vragolan,
Iz njega ukus dosade donekle
Progonio si ćudi veselom.
Al' zbogom; evo, uzmi dukat taj;
Pa, Lonselote, uskoro Lorenca
O večeri ćeš videti k'o gosta
U svoga novog gospodara: daj mu
Natajno ovo pismo; zbogom. Ne bih
Volela da me otac vidi kako
Govorim s tobom.
LONSELOT. Zbogom! Suze aranžiraju moj
jezik. Najlepša neznaboško, najljupkija Je‐
vrejko! Ako neki hrišćanin ne odigra hulju i
ne upeca te, onda se grdno varam. Ali zbogom!
Ove budalaste kapi raskravljuju donekle duh
muškosti u mene: zbogom!
DžESIKA. Zbogom pošao, dobri Lonselote!
(LONSELOT ode.)
Da grozno li sam, avaj! grešna ja
Kada se stidim što sam kći svoga oca!
Al' mada sam po krvi njemu kći,
Po ćudi nisam. O Lorenco, reč
Održi, pa će proći borba moja:
Hrišćanka biću, žena mila tvoja.
(Ode.)

SCENA ČETVRTA

Na istom mestu. Ulica.
(Ulaze GRACIJANO, LORENCO,
SALANIO i SALARINO.)
LORENCO. Nu, krišom ćemo s večere otići,
Pa se u domu mome prerušiti
I natrag doći svi za sat.
GRACIJ.: Pripremili se nismo k'o što valja.
SALARINO. Nit' smo se dobro dogovorili
Ko će da nosi baklju.
SALANIO. Što se slabo
Pripremi, to ne vredi, pa je bolje,
Po mome, i ne počinjati to.
LORENCO. Četiri tek je; puna sata dva
Imamo da se pripremimo. ‐ Šta je,
Sta ima novo, Lonselote dragi?
LONSELOT. Ako izvolite raspečatiti ovo,
kazaće vam se, izgleda.
LORENCO. Znam ruku: divna ruka vaistinu,
I belja nego list na kom je ta
Prelepa ruka pisala.
GRACIJANO. Zacelo
Ljubavne vesti.
LONSELOT. Ja idem s vašim dopuštenjem,
gospodaru.
LORENCO. Kud ideš?
LONSELOT. Pa idem, gospodaru, da svog
starog gazdu, Jevrejina, pozovem za doveče
na večeru kod svog novog gazde hrišćanina.
LORENCO. Evo ti, drži: lepoj Džesiki
Poruči da ću sastati se s njom
Neizostavno; natajno to reci.
(LONSELOT ode.)
Pa, gospodo,
Jeste li voljni da se pripravite
Za maskaradu noćašnju? Jer ja sam
Za bakljonosca već se postarao.
SALARINO. Ja, bome, idem odmah da se
spremim.
SALANIO. I ja. Za jedan sat u Gracijana
Mene i njega naći ćete.
SALARINO. Dobro,
Nek' bude tako.
{SALARINO i SALANIO odlaze.)
GRACIJANO. Je li od lepe Džesike to pismo?
LORENCO. Moram ti reći sve. Naznačila mi
Kako iz doma oca njezina
Da je izvedem, kaže kol'ko zlata
I adiđara skupila je, kakav
Paževski kostim ima pripravljen.
Ako li ikad Jevrejin, njen otac,
Na nebo dospe, desiće se to
Zaradi vrsne kćeri njegove.
I nikada se ne usudila
Sudbina kobna da se ispred njenih
Ispreči stopa, sem pod izgovorom
Da potiče od loze Jevrejina
Nepravovernog. Hajde, pođi sa mnom,
Pa usput to prouči. Meni će
Džesika lepa biti bakljonosac.
(Izlaze.)

SCENA PETA

Na istom mestu. Pred Sajlokovim domom.
(Ulaze ŠAJLOK i LONSELOT.)
ŠAJLOK Videćeš, de, na vlastite ćeš oči
Uveriti se već kolika je
Razlika izmeđ' starog Sajloka
I Basanija ‐ ehej, Džesika! ‐
Bokati nećeš k'o što si kod mene; ‐
Hej, Džesika! ‐ i nećeš čmavati
I hrkati, i derati odelo ‐
LONSELOT. Džesika!
Hej, Džesika, kad velim!
ŠAJLOK Što vičeš: ko ti naredi da vičeš?
LONSELOT. Vaša milost mi je obično govo‐
rila kako ne umem ništa da uradim ako mi
se ne naredi.
(Ulazi DžESIKA.)
DžESIKA. Vi ste me zvali? Šta zapovedate?
ŠAJLOK Na večeru sam pozvan, Džesika;
Evo ti, uzmi moje ključeve.
No, što ću tamo? Oni me ne zovu
Što sam im drag, već da mi laskaju.
Al' ću iz mržnje poći, da se tovim
Na raspikućstvu hrišćaninovom.
Džesika, čedo, pazi mi na dom.
Baš preko volje idem: neko zlo se
Protivu mira moga kuva, jer sam
Vreće sa novcem noćas sanjao.
LONSELOT. Pođite, gospodaru, molim vas:
moj mladi gazda očekuje vašu pokudu.
ŠAJLOK I ja njegovu.
LONSELOT. A oni su se nešto domunđavali:
neću da kažem da ćete videti kakvu maška‐
radu; ali ako je vidite, onda mi nije tek onako
curila krv iz nosa poslednjeg Velikog pone‐
deonika u šest sati ujutru, a on je ove godine
pao u sredu u četiri godine popodne.
ŠAJLOK Šta? maskarade? Čuj me, Džesika:
Da si mi vrata zabravila sva,
Pa kada bubanj i krivošije
Svirajke one gadno skikanje
Začula budeš, da se verala
Po prozorima nisi, niti glave
Pomaljala na ulicu da bleneš
U budalaste one hrišćane
S licima nacmakanim, već začepi
Na domu mom sve uši, hoću reći
Prozore, te u pristojni moj dom
Ne puštaj zvuk kreveljenja tog pustog.
Jakovljevom se kunem palicom
Da mi večeras nije nikako
Do gošćenja van doma. Ali idem.
Ti, momče, napred pođi, pa najavi
Da ću da dođem.
LONSELOT. Idem napred, gospodaru. Vi, go‐
spođice, pri svem tom provirite kroz prozor;
Hrišćanin tud će proći jedan
Jevrejkinoga oka vredan.
(LONSELOT ode.)
ŠAJLOK Agarin ludi soj taj šta to reče?
DžES.: Ništa; no samo: "Zbogom, gospođice!"
ŠAJLOK Taj dronja nije rđav, al' je ždera;
Za rad i ćar je puž, povazdan spava
K'o kakav puh: u mojoj košnici
Za truta mesta nema, stoga s njim
Raskrstio sam, pa ga poslao
Nekome kom će, Bože, daj! pomoći
Da pozajmljenu kesu usitni.
A ti sad hajde, uđi, Džesika:
Možda ću ja i odmah da se vratim:
Ti čini tako k'o što ti naredih;
Za sobom vrata sva pozatvaraj.
"Što stegneš, to dosegneš".
Ko pečaliti ume, tome ova
Izreka vazda sveža je i nova.
(Ode.)
DžESIKA. Zbogom; al' ako kob me ne omete,
Izgubiću ja oca svog, ti dete.
(Ode.)

SCENA ŠESTA

Na istom mestu.
(Ulaze GRACIJANO i SALARINO,
maskirani.)
GRAC: Pod ovim tremom poruči Lorenco
Da zastanemo.
SALARINO. On već kasni skoro.
GRACIJANO. A to je čudno: ljubavnici vazda
Prerano dođu, nikad prekasno.
SALARINO. O, deset puta brže golubi
Venerini dolete da na nove
Ljubavne veze pečat stave, no što
Običaj gaje da neprekršene
Održe reč i veru zadatu.
GRACIJANO. Vazda je tako: ko od trpeze
Ustaje s istom oštrom gladi s kojom
Za sto je seo? Koji će to konj
Sa istim ognjem neumanjenim
Naporni put svoj da prevaljuje
I kad se vraća k'o i kad je poš'o?
U svaku stvar se pri osvajanju
Unosi više žara nego što se
Unosi kad se ona uživa.
Kako l' se gizdav brod iz zavičajne
Otisne luke k'o gospoče neko,
K'o raspikuća, sav pod zastavama,
Obgrljen mazno vetrom bludnicom!
A kako li je raspikući sličan
Kada se vraća dronjavih jedara,
Rebara nalomljenih nepogodom,
Naheren, sav rovašen, i do kože
Opljačkan vetrom bludnicom!
SALARINO. O tome
Drugi put više: al' evo Lorenca.
(Ulazi LORENCO.)
LORENCO. Praštajte, mili prijatelji, što se
Zadržah tol'ko; kriv je pos'o moj
Što ste na mene čekali, ne ja:
Kad se i vama prohte da na sebe
Uzmete rolu otmičara žena,
Stražariću i ja za vas toliko.
Priđite bliže, ovde stanuje
Jevrejin, tast moj. Hej, da l' ima koga?
(Izlazi DžESIKA na prozor
odevena kao dečak.)
DžESIKA. Ko ste vi? Rec'te da se uverim.
A kunem se da poznajem vaš glas.
LORENCO. Lorenco, dragi tvoj.
DžESIKA. Lorenco, da; i dragi moj zacelo,
Jer ko je meni tol'ko drag? I ko još
Zna, osim vas, Lorenco, da sam vaša?
LORENCO. Da jesi, jamče Bog i misli tvoje.
DžESIKA. Držite ovu skrinju; vredi truda.
Srećna sam što je noć, te ne vidite,
Jer promene se svoje vrlo stidim;
Al' ljubav oči nema, te i nije
Zaljubljen kadar videti goleme
Ludosti koje čini sam; a da je
Videti kadar, oblila bi rumen
I samog Kupidona da me spazi
Ovako u dečaka prerušenu.
LORENCO. Siđite da mi baklju ponesete.
DžES.: Sta! da prisvetlim sopstvenoj sramoti?
Na videlu je odveć, odveć ona,
Duše mi, i onako. Služba ta
Samo će, dragi, da me otkrije,
A treba da sam sakrivena.
LORENCO. Jesi
U divnom tom dečačkom ruhu, dušo.
Al' siđi odmah;
Jer skrovita će noć begunicu
Da nam odglumi, a na gozbu nas
Čekaju u Basanija.
DžESIKA. Da vrata
Zaključam i da sebe pozlatim
Dukatom kojim još, pa odmah slazim.
(Odlazi s prozora.)
GRACIJANO. Kukuljače mi, nije nikakva
Jevrejka to, već prava paganka.
LORENCO. Dabogda proklet bio ako je
Ne volim dušom svom, jer ona je
Mudra, ukol'ko ja to znam da cenim,
Lepa, ukol'ko ne vara me oko,
I verna, jer se takvom pokaza;
Pa zato takva: umna, lepa, verna,
Nek' mi u duši postojano živi.
(Ulazi DžESIKA)
Dođe li? Hajd'mo gospodo; sve sada
Ceka na nas da počne maskarada.
(Odlazi sa DžESIKOM i SALARINOM.
Ulazi ANTONIO)
ANTONIO. Ko je to tu?
GRACIJANO. Sinjor Antonio!
ANTONIO. Pfuj, Gracijano! Gde su drugi svi?
Devet je već; i čekaju na vas
Svi prijatelji naši. Nema ništa
Od maskarade noćas; drugim pravcem
Udario je vetar, i na brod
Basanio već ovog časa kreće;
Dvadeset njih sam posl'o da vas traže.
GRACIJANO. To volim baš; jer više no ma šta
Želim da noćas brodom plovim ja.
(Izlaze.)

SCENA SEDMA

Belmont. Odaja u Porcijinom domu.
(Zvuk rogova. Ulazi PORCIJA sa
KNEZOM OD MAROKA, a za njima
njihova PRATNjA.)
PORCIJA. Dede povuc'te zavesu. Sve skrinje
Otkrijte redom knezu plemenitom.
Sad izbirajte.
KNEZ OD MAROKA. Prva, od zlata, ovaj
natpis ima:
"Dobija ko me uzme, to što mnogi žele."
Srebrna, druga, nosi obećanje:
"Dobija, ko me uzme, što zaslužuje."
Olovna, treća, opomenu kreše:
"Na kocku stavlja sve, sve daje ko me uzme."
Kako ću znati da l' odabrah pravu?
PORCIJA. U jednoj, kneže, slika moja ima:
Izberete li nju, i ja sam vaša.
KNEZ OD MAROKA. Suđenje nek' mi vodi
neki bog!
Da vidim: da pročitam još jedared
Natpise unatraške: šta to kaže
Olovna skrinja ova?
"Na kocku stavlja sve, sve daje ko me uzme."
Sve daje: zašto? zar za olovo?
Na kocku stavlja sve za olovo?
Ta skrinja preti. Samo ko se lepoj
Dobiti nada sve na kocku stavlja:
Zlatan se duh ne saginje nad šljaku
Da gleda u nju; zato niti ću
Išta da dam za olovo, nit' išta
Da stavim za nj na kocku. No, da vidim
Šta kaže srebro boje devičanske.
"Dobija, ko me uzme, što zaslužuje."
Zaslužuje! O, kneže od Maroka,
Stani pa vrednost svoju odmeri
Na nepristrasnom dlanu svom. Po onom
Koliko vrediš ‐ ako se po tome
Cenilo bude ‐ ti zaslužuješ
Dosta; al' dosta nije dovoljno
Da se dosegne ova gospođa;
No, ako li bih za sopstvenu svoju
Strepeo vrednost, ja bih mekušno
Potcenio se. Sto zaslužujem!
Pa šta bi drugo moglo biti to
Do ova gospođica baš? Ja nju
Zaslužujem i rodom i bogatstvom
I odgojem i otmenošću svpjom;
A više svega svojom ljubavlju
Zaslužujem je. Da li, dakle, tu
Da biram i da ne tumaram više?
Al' daj da ipak vidim još jedared
Šta tu u zlatu urezano piše:
"Dobija, ko me uzme, to što mnogi žele."
Pa to je gospođica: želi nju
Vasceli svet; sa sviju četir' strana,
Iz svakog kuta zemljina ovamo
Vrve da ovu skrinju poljube,
Ikonu tu što ljudskim dahom diše;
I nedogledna pustošna divljina
U Arabiji beskrajnoj, i sve
Pustinje u Hirkaniji su lako
Prohodne sada kneževima koji
Idu da vide lepu Porciju;
I kraljevina voda, što u nebo
Sujetnom svojom uriva se glavom,
Prepreka ovim tuđincima nije,
Već amo, kao preko potoka,
Idu da vide lepu Porciju.
Jedna od triju lik božanski krije.
Zar liči da ga krije olovo?
Ovakva niska misao bi bila
Huljenje; odveć grubo to bi bilo
Da bude njime optočeh i njen
Pokrov u hladnom grobu. Ili zar
Da mislim da je obzidana ona
Zidom od srebra, srebra koje vredi
Od suvog zlata deset puta manje?
Da grešne misli! Takav kamen dragi
Samo u zlato stavljao se vazda,
Nikad u nešto gore. Engleska
Novac sa likom anđeoskim ima
Od zlata kovan, ali lik je taj
Izvajan spolja; tu pak anđeo
Leži u zlatnoj postelji potpunce.
Ključ mi sad dajte; ovu biram ja;
Pa neka bude kako usud da.
PORCIJA. Evo vam, kneže; bude l' tu moj lik,
Vaša sam ja.
KNEZ OD MAROKA (Otvori zlatnu kutiju.)
O, pakla! šta je to?
Mrtvačka glava, a u šuplje oko
List pisan stavljen. Da pročitam reči.
Nije zlato sve što sja;
Reč je tebi prisna ta;
Mnogi svoju glavu dd,
Samo da mu blesnem ja:
Zlatnom grobu crv je car.
Da si tol'ko uman bar
Kol'ko drzak; glavom star
Tol'ko kol'ko snagom mlad,
U odgovor ne bi zar
Cit'o ovo: ubi grad
Prosidbu ti; zbogom sad.
Ubi je, zbilja; zalud trud!
Srećan put vatri, dobrodošla stud!
Zbogom! Ne mogu vazdan ‐ jad me ubi! ‐
Da se opraštam: tako gre ko gubi.
(Izlazi sa svojom svitom.)
PORCIJA. Navuci zastor! Spasoh se. Nek' svako
Po liku sličan njemu bira tako!
(Odlaze.)

SCENA OSMA

Mleci. Ulica.
(Ulaze SALARINO i SALANIO.)
SALARINO. Basanija sam, brate, video
Pod jedrima; sa njim je odjedrio
I Gracijano, al' na brodu s njima
Lorenco nije bio, znam zacelo.
SALANIO. Probudio je hulja Jevrejin
Dernjavom dužda, pa je ovaj s njim
Poš'o da brod Basanijev pretrese.
SALARINO. Stig'o je odveć kasno; brod je bio
Već razapeo jedra: al' je duždu
Vest donesena da su u gondoli
Nekakvoj vid'li zajedno Lorenca
I draganu mu Džesiku. A dužda
Antonio je uverio kako
S Basanijem na brodu oni nisu.
SALANIO. Nikada ne čuh izliv strasti tol'ko
Pometen, nastran, divalj i raznolik
Ko onaj što ga ulicama prosu
Jevrejski onaj pas: "O, moja kći!
Dukati moji! Avaj, moja kći!
Utekla s hrišćaninom! Hrišćanski
Dukati moji! Pravdo! Zakone!
Dukati moji! moja ćerka! Avaj!
Zapečaćena kesa s dukatima,
Zapečaćene kese dve, sve samih
Dukata duplih! Kći da ih ukrade!
Pa nakit! Dva skupocena k'o oko
Kamena draga! Kći da ih ukrade!
Kći moja! Pravdo, da si je pronašla!
Dukate moje odnela je ona,
Kamenje drago moje odnela!"
SALARINO. A koliko je dece mletačke,
Za njim se slegla sva, pa naglas viču:
"Kći moja! Moje drago kamenje!
Dukati moji!"
SALANIO. Samo dug da vrati
Antonio o roku; inače će
On to da plati.
SALARINO. Setiste me baš.
S Francuzom nekim ćaskao sam juče,
Pa mi on reče da je neki brod
Sa naših strana, bogat tovarom,
Nastradao u onom moreuzu
Što Francusku od Engleske razdvaja.
Antonija se setih, pa u sebi
Poželeh tad da brod taj nije njegov.
SALANIO. Bilo bi bolje da Antoniju
Kažete šta ste čuli; samo ne
Naprečac, jer bi teško to mu palo.
SALARINO. Duševnijega nema plemića
Na zemnom šaru. Gledao sam kad se
S Basanijem Antonio oprašt'o.
Basanio mu reče kako će
S povratkom da se požuri; a on
"Ne", reče, "to ne čin'te nipošto!
Čekajte čas da sazri; nemojte
Zbog mene navrat‐nanos poslovati.
Obveza koju Jevrejin mi uze
Neka u vaše misli ljubavne
Ne upliće se: vedri budite,
Pa misli sve udvaranju poklon'te
I zalogama ljupkim ljubavnim,
Onakve kakve prema prilici
Prikladne budu." Pa, okrenuv glavu
Očiju punih suza, ruku svoju
Unatrag pruži i sa srdačnošću
Vanredno toplom steže ruku tad
Basanijevu; i ovako oni
Rastadoše se.
SALANIO. Svet je njemu mio
Samo zbog njega, ja bih rekao.
Molim te, hajde da ga potražimo,
Pa da mu tugu što ga skolila
Razgalimo čim bilo.
SALARINO. Hajdemo.
(Odlaze.)

SCENA DEVETA

Belmont. Odaja u Porcijinom domu.

(Ulaze NERISA i jedan SLUGA.)

NERISA:
Hajde, požuri, molim te; razmakni
Zavesu odmah; knez od Aragona
Položio je zakletvu i amo
Ovoga časa dolazi da bira.

(Zvuci rogova. Ulaze KNEZ OD
ARAGONA, PORCIJA i njihove SVITE.)

PORCIJA:
Tih skrinja evo, plemeniti kneže:
Ako li onu koja mene skriva
Izaberete, svetkovaćemo
Obred venčanja našeg odmah; ali
Promašite li, tad bez pogovora
Imate, kneže, da idete smesta.

KNEZ OD ARAGONA:
Na tri me stvari obavezuje
Zakletva moja: prvo, da ne odam
Nikome nikad skrinju koju izbrah;
Potom, da nikad ruku devojačku
Ne zaprosim dok traje život moj,
Ukol'ko skrinju pravu promašim;
Najzad,
Da uzmem zbogom smesta i da odem,
Ne bude li mi sreća naklonjena.

PORCIJA:
Na uslove se ove kune svak'
Ko dođe da rad mene neznatne
Zaigra ovu igru neizvesnu.

KNEZ OD ARAGONA:
Na to sam ja već
pripravljen. ‐ Sad, srećo,
Usliši nade srca moga. ‐ Zlato,
Pa srebro, zatim nisko olovo.
"Na kocku stavlja sve, sve daje ko me uzme."
Lepši bi izgled valjalo da imaš,
Pa sve da dam, il' stavim sve na kocku.
Šta kaže zlatna skrinja? Ha! da vidim:
"Dobija ko me uzme, to što mnogi žele."
Što mnogi žele! Valjda se pod "mnogi"
Razume glupa rulja koja bira
Po spoljašnjemu izgledu i shvata
Tek tol'ko kol'ko okom budalastim
Pročita, a ne doseže do srži,
Već je k'o lasta koja gnezdo gradi
Na spoljnjem zidu usred nevremena,
Da bude i na putu slučaju,
A i u vlasti njegovoj. Moj izbor
Na to što svaki želi neće pasti,
Jer neću međ' prostadiju da dospem,
I da sa ruljom divljačnom se svrstam.
Tebe ću dakle, riznico od srebra.
Šta kaže natpis koji je na tebi?
"Dobija, ko me uzme, što zaslužuje."
Dobro rečeno, zaista; jer ko će
Pothvatiti se da sudbinu miti
I časti se dokopa ako njega
Ne krasi pečat zasluge? Nek' niko
Ne gaji nadu varljivu da dođe
Do dostojanstva nezasluženog!
O, kad se ne bi putem nečasnim
Sticale službe, činovi, gospodstvo,
I kada bi se samo zaslugom
Blistave časti zadobijale,
Kol'ko bi njih, što sad bez kape stoje,
Pokrilo glave, kol'ko li bi njih
Slušalo, mesto što naređuje;
Kol'ko prostaštva niskoga bi bilo
Iz čistog zrna časti istrebljeno,
A kol'ko časti bilo iskljucano
Iz pleve i iz šljake naših dana,
Da blesne sjajem! Ali, hajd' da biram:
"Dobija, ko me uzme, što zaslužuje."
Pa ja i smatram da zaslužujem.
Dajte mi ključ za nju, da otud odmah
Pustimo moju sreću na slobodu!
(Otvara skrinju od srebra.)

PORCIJA:
Za ono što vas tu očekuje
I preveć duga počivka je bila.

KNEZ OD ARAGONA:
Al' šta je to?
Budala naslikana
List neki pruža i namiguje.
Daj da pročitam. Kako li si nlalo
Porciji nalik ti! I kako malo
Zasluzi mojoj, nadi mojoj nalik!
"Dobija, ko me uzme, što zaslužuje."
Zar ništa više ne zaslužujem
Do glavu jednog blesana? Je l' moja
Cena tolika? Više ne zaslužih?

PORCIJA:
Prestup jejedno, sudje drugo: ove
Stvari su protivrečne.

KNEZ OD ARAGONA:
Šta tu ima?
Kaljeno sam sedam put:
Koga varke plaši prut,
Sedam puta meri sud.
Nade senku sreće, hud,
Taj kom sen golica ćud:
Mnoga luda srebrn skut
Nosi kao i ja lud.
Naš'o zenu kakvu bud,
Biću glava tvoja svud:
Sad se gubi, srećan put!
Ne odem li sad čim pre,
Izgledaću luđi sve.
S jednom ludom glavom, gle,
Dođoh k njoj, a idem s dve.
Zbogom! Držim reč gde dam:
Mirno svoj podneću sram.
(KNEZ OD ARAGONA odlazi sa
svojom svitom.)

PORCIJA:
Moljac na sveću slete sam.
O, ove umne lude! Um im jako
Pomaže da izberu naopako.

NERISA:
Reč stara nije jeres, nema šta:
Uže i ženu samo sudba da.
(Ulazi SLUGA.)

SLUGA:
Gde mi je gospa?

PORCIJA:
Ovde je; šta želi
Gospodar moj?

SLUGA:
Baš sad je, gospođo,
Sjahao ispred vaše kapije
Mlečanin jedan mlad, unapred poslan
Da javi kako amo dolazi
Gospodar njegov, koji vrlo stvarne
Po njemu šilje pozdrave, naime ‐
Sem lepih reči i komplimenata ‐
Veoma skupe darove. Još nikad
Video nisam tako naočita
Ljubavnog izaslanika. Nijedan
Aprilski dan ovako ljubak nije
Doš'o da leta raskoš najavi,
K'o ovaj glasnik svoga gospodara.

PORCIJA:
Molim te, dosta: skoro me je strah
Da ćeš još reći kako ti je rođak:
Toliko ti je duha prazničnog
Zdravica puna. Hajd'mo, hajd', Nerisa;
Jer toga hitnog Kupidonovog
Glasnika, tako uljudnog po ćudi,
Srce mi vrlo sagledati žudi.

NERISA:
Ljubavi bože, Kupidone, daj,
Da Basanio bude prosac taj!
(Odlaze.)

TREĆI ČIN

SCENA PRVA

Ulica. Mleci.

(Ulaze SALANIO i SALARINO.)

SALANIO. Nu, šta je novo na Rialtu?
SALARINO. Pa, eto: još nije opovrgnuto da
je jedan bogato natovareni brod Antonijev
pretrpeo brodolom u moreuzu; to mesto, čini
mi se, zovu Gudvins, neki vrlo opasan i koban
sprud kraj kojega leže sahranjeni kosturi
mnogih odličnih brodova, kao što vele, ako
je moja kona, gospa Rekla‐kazala, žena časna
na reči.
SALANIO. Voleo bih da je ona u tome isto
tako lažljiva brbljuša kao i ma koja od onih
kojima vrušti isiot pod zubima, ili koje uve‐
ravaju svoje susede kako oplakuju svoga tre‐
ćeg muža. Ali istina je ‐ da ne duljim vazdan
i da ne skrećem s pravoga puta razgovora na
stranputicu ‐ da je dobri Antonio, čestiti An‐
tonio ‐ o, da mi je samo kakav naziv dovoljno
dobar da se stavi uz njegovo ime! ‐
SALARINO. Hajde, stavi tačku.
SALANIO. A? Sta kažeš? ‐ Pa, eto, konac ti
je to da je on izgubio jedan brod.
SALARINO. Dao ti Bog da je to i konac nje‐
govih gubitaka!
SALANIO. Daj da blagovremeno kažem
"amin" dok nije đavo obesnažio moju moli‐
tvu, jer evo ga gde dolazi u podobi Jevrejina.
(Ulazi ŠAJLOK.)
SALARINO. Kako je, Šajloče? Šta ima novoga
među trgovcima?
ŠAJLOK Vi ste bolje nego iko, bolje nego
iko, znali za bekstvo moje kćeri.
SALARINO. To je izvesno. Ja sam, što se
mene tiče, znao krojača koji je skrojio krila
kojima je ona odletela.
SALANIO. Dok je Šajlok, što se njega tiče,
znao da su ptici narasla krila; a njima je u
naravi da tad napuštaju okrilje.
ŠAJLOK Prokletstvo će pasti na njenu glavu
zbog toga.
SALARINO. To je izvesno, ako bi imao đavo
da joj sudi.
ŠAJLOK Da se digne na pobunu sopstveno
moje meso i krv!
SALANIO. Stid nek' te je, stara strvino! zar
u tim godinama?
ŠAJLOK Ja kažem da je moja kći moje meso
i krv.
SALARINO. Veća je razlika između tvoga i
njenog mesa nego između abonosovine i slo‐
nove kosti; a između vaših krvi veća no izme‐
đu cevarike i rajnskoga vina. No, recite nam,
jeste li čuli kako je bilo: da li je Antonio imao
kakvih gubitaka na moru, ili ne?
ŠAJLOK Eto, i s tom sam trgovinom na šteti:
bankrot, raspikuća, koji mučno da će smeti
da pomoli glave na Rialtu; propalica koji je
na trg dolazio vazda nagizdan; neka pripazi
na svoju zalogu: on me je obično nazivao de‐
rikožom; neka pripazi na svoju zalogu; on je
obično pozajmljivao novac iz hrišćanske lju‐
bavi; neka pripazi na svoju menicu.
SALARINO. Ama, ja sam uveren da ti nećeš
uzimati njegovo meso, ako on prekrši rok;
čemu ti ono?
ŠAJLOKDa mi bude mamac za ribu: ne zasiti
li ništa drugo, zasitiće moju osvetu. On se
bacao blatom na moju čast, izbio mi iz ruku
pola miliona, smejao se mojim gubicima, iste‐
rivao sprdnju sa mojim dobicima, rugao se
mom narodu, kvario mi trgovačke pogodbe,
tulio žar mojih prijatelja, raspaljivao moje ne‐
prijatelje; a zašto? zato što sam Jevrejin. Zar
Jevrejin nema oči? Zar Jevrejin nema ruke,
organe, udove, čula, naklonosti, strasti? Zar
se ne hrani istim jelima i ne ranjava ga isto
oružje? Zar nije podložan istim bolestima, i
zar ga ne isceljuju isti lekovi? Zar mu nije zimi
hladno, a leti vrućina, kao i hrišćaninu? Ako
nas ubodete, zar ne krvarimo? ako nas golica‐
te, zar se ne smejemo? ako nas otrujete, zar
ne umiremo? pa ako nas uvredite, zar da se
ne svetimo? Ako smo u svemu drugom kao i
vi, hoćemo da smo i u tome. Ako Jevrejin
uvredi hrišćanina, u čemu je hrišćaninova
skrušenost? U osveti. A ako hrišćanin uvredi
Jevrejina, u čemu treba da se ispolji njegova
trpeljivost po hrišćanskom uzoru? Pa u osveti.
Opačinu, kojoj me učite, izvršiću, i to sa svi‐
repošću, jer hoću da usavršim ono čemu ste
me naučili.
(Ulazijedan SLUGA.)
SLUGA. Plemenita gospodo, moj gospodar
Antonio je doma i želi da sa vama, i s jednim
i s drugim, razgovara.
SALARINO. Tražili smo ga svuda.
(Ulazi TUBAL.)
SALANIO. Evo još jednog od toga soja: treći
se takav ne nakrmi, sem da se sam đavo
preobrazi u Jevrejina.
(Odlaze SALARINO, SALANIO
i SLUGA.)
ŠAJLOK Zdravo, Tubale! šta ima novo iz
Denove? Jesi li našao moju kćer?
TUBAL. Češće sam zalazio tamo gde sam
mogao da čujem što o njoj, ali je naćl nisam
mogao.
SAJLOK Ah, eto, eto! propao mi je dijamant
za koji sam dao dve hiljade dukata u Frank‐
furtu. Nikad se još dosad takvo prokletstvo
nije sručilo na naše pleme! Nikad ga dosad
nisam osetio: dve hiljade samo tu! pa onda
toliki drugi skupoceni, skupoceni nakit. Ka‐
mo da mi kći leži mrtva tu kraj mojih nogu,
a da joj je drago kamenje u ušima! kamo da
je u mrtvačkom sanduku tu kraj mojih nogu,
a da su dukati u sanduku! Nikakvih vesti o
njima? Nu, eto: a još ne znam ni šta će me
stajati ta potera. Ah, ti ‐ šteto za štetom! lopov
utekao sa gomilom zlata, a sad da daš gomilu
da se lopov nađe; i nema zadovoljenja, nema
osvete: nit' ima nesreće a da se, čim se uzvitla,
ne sruči na moja pleća; nit' ima uzdaha, a da
ne razdiru moje grudi; nit' ima suza, a da ih
ne prolivam ja!
TUBAL. O, zadesila je nesreća i druge. Anto‐
nio je, kao što sam čuo u Denovi ‐
ŠAJLOK Šta, šta, šta? imao nesreću?
TUBAL. Izgubio lađu koja je dolazila iz Tri‐
polisa.
ŠAJLOK Bogu neka je hvala! Bogu neka je
hvala! Je li istina?
TUBAL. Govorio sam sa nekima od mornara
koji su se spasli iz brodoloma.
ŠAJLOK Hvala ti, dobri Tubale. Dobre vesti,
dobre vesti; ha, ha! Gde? u Denovi?
TUBAL. Vaša je kći u Denovi, kao što sam
čuo, potrošila osamdeset dukata za jednu noć.
ŠAJLOK Zabadaš mi nož u srce: nikada više
neću videti svoje zlato; osamdeset dukata za
jedne sedeljke! osamdeset dukata!
TUBAL. Došlo je više Antonijevih poverilaca
sa mnom u Mletke, i oni se kunu da mu ne
ostaje ništa drugo nego da ode i preda klju‐
čeve.
ŠAJLOK Baš mi je milo: ješću mu dušu, si‐
saću mu krv: baš mi je milo.
TUBAL. Jedan od njih mi je pokazao prsten
koji je dobio od vaše kćeri za jednog majmuna.
ŠAJLOK Do vraga i s njom! Ti me mučiš,
Tubale; to je bio moj tirkiz; dala mi ga je Lea,
još kad sam bio momak: ne bih ga dao ni za
preriju majmuna.
TUBAL. Ali sa Antonijem je na svaki način
svršeno.
ŠAJLOK O, to je istina, to je cela istina. Idi,
Tubale, najmi mi jednog službenika; naruči
ga dve nedelje unapred. Srce ću mu uzeti, ako
prekrši rok; jer da njega nestane iz Mletaka,
mogao bih da trgujem kako je meni volja. Idi,
idi, Tubale, pa ćemo se naći u našoj sinagogi;
idi, dobri Tubale; u našoj sinagogi, Tubale.
(Odlaze.)

SCENA DRUGA

Belmont. Odaja u Porcijinom domu.

(Ulaze BASANIO, PORCIJA,
GRACIJANO, NERISA i PRATNjA)

PORCIJA. Ne žur'te, molim; dan il' dva odlož'te
Taj izbor neizvesni; jer ću biti
Lišena vašeg društva, ako sreća
Pri izboru vas izda; malo još
Pretrpite se stoga. Jer mi nešto ‐
Ali to nije ljubav ‐ govori
Da ne bih htela da vas izgubim;
A mržnja tako, znate to i sami,
Ne savetuje. Ako l' me pak niste
Shvatili pravo ‐ devpjkama samo
Misli su date, ne i jezik ‐ ja bih
Volela da vas ovde mesec‐dva
Zadržim pre no kocki toj o mene
Izložite se. Mogla bih vam put
Pokazati za izbor pravilan;
Al' zakletvu bih time pogazila,
A ja to neću nipošto: vi tako
Izgubiti me možete, no, ako
Sluči se to, navešćete me samo
Na greh da želim da sam pogazila
Zakletvu svoju. Klete vaše oči!
Urekoše me one, i na dvoje
Razdeliše mi srce: pola njega
Vaše je, druga polovina vaša ‐
Htela sam reći: moja; no, je l' moja,
Onda je vaša, te je vaše sve.
O, zlih vremena što pritežaoce
Razdeljuju od prava njihovih;
Te, mada vaša, nisam vaša. Ali,
Ostane l' tako, nek' sudbina dospe
U pakao, ne ja. I odveć pričam;
Al' činim to da teg na vreme stavim
I produžim ga i razvučem, te vas
Od biranja zadržim.
BASANIO. Dajte mi
Da biram, jer sam k'o na žeravici.
PORCIJA. Basanio, na žeravici? Onda
Ispovedite kakva nevera se
U ljubav vašu prokrala.
BASANIO. O, samo
Nevera gnusne sumnje s koje strepim
Da neću moći slast da uživam
Ljubavi svoje. A toliko isto
Može i oganj da se udruži
Sa snegom i da živi s njim, koliko
S neverom ljubav moja.
PORCIJA. No se bojim
Da govorite to na žeravici,
Gde se na muci svašta kazuje.
BASANIO. Obećajte mi život, pa ću svu
Istinu da ispovedim.
PORCIJA. Pa lepo:
Ispovedite, pa tad živite.
BASANIO. "Ispovediti", i tad "voleti",
Svekol'ka moja ispovest je bila:
Da srećnih muka, kad me mučilac
Uči da kažem ono što će spas
Da mi donese! Ali pustite
Da skrinjama i sreći svojoj pođem.
PORCIJA. Pa hajdete. U zatvoru me drži
Jedna od njih: pronaći ćete gde sam
Ako li mene volite. ‐ Nerisa,
I svi vi drugi, podalje se sklon'te.
Muziku dajte, pošto bira on,
Te će da umre ako izgubi,
K'o labud što u muzici iščili.
A da bi slika bila vernija,
Oči će moje biti reka, da mu
Istoče odar samrtni od suza.
Ali na slučaj da on dobije,
Šta treba tada muzika da bude?
Fanfara pozdrav svečani, kad verni
Podanici se pred vladarem svojim
Tek krunisanim klanjaju; taj pozdrav
Isti je k'o i slatki zvuci oni
Koji u sneni sluh mladoženjin
Dokradaju se s praskozorjem da ga
Na svadbu zovnu. Sad on polazi,
Ne manje pribran, ali s ljubavlju
Većom no mladi Alkid kada danka
Devojačkoga oslobodi Troju,
Koja taj danak morade, uz lelek,
Da plaća morskoj nemani. Ja stojim
K'o žrtva tu; a ovi podalje
Dardanđanske su žene, tmurna lica,
Što dođoše da pogledaju ishod
Tog poduhvata. Hajde, Herkule!
Budeš li ti živ, živeću i ja:
Više no ti što borbu vodiš tamo,
O, više premreh ja, što gledam samo.
(Pesma, dok BASANIO sam u sebi
premišlja o kutijama.)
Rađa l' ljubav krv il' duh?
Um il' srce? Ko joj kruh,
Njen nasušni daje kruh?
Rec'te, rec'te!
Oko rađa nju, kruh njoj
Pogled daje; a i svoj
Nađe kraj u ljuljci toj.
Zvonimo nad mrtvom njom:
Ja ću prvi ‐ bim, bam, bom.
SVL Bini, bam, bom.
BASANIO. Te tako može često spoljašnjost
Ne biti jezgru svom ni nalik; vazda
Nakit čoveka vara. Malo li je
Na sudu takvih prljavih i gadnih
Odbrana koje, kad su milozvučnim
Rečene glasom, zla vid zasenče?
Malo l' u crkvi groznih jeresi
Kojima kakav dostojanstven otac
Blagoslov daje i opravdava ih
Citatom kakvim svetim, skrivajući
Nakaznost njinu lepim nakitom?
Poroka nema tako tupava
Da neće neku oznaku vrline
Uzeti na se. Kukavica ima
Napretek, koje srcem čvršće nisu
No što su kakvi basamci u pesku,
A brade nose kao mrki Mars
I kao Herkul; no, kad malo bolje
U njih se začeprka, vidi se
Da im je jetra kao mleko bela,
A srčanosti ovaj korov na se
Stavljaju da bi bili strašniji!
Lepotu pogledajte! videćete
Da se na gram, na kantar kupuje;
A ko na sebi više nosi nje ‐
U čemu čudo prirodno se tvori ‐
Taj utoliko manje teži sam:
Tako su one zlatne kovrdže,
Zmijasto uvijene, što na vetru
Raspusno poigravaju, na nekoj
Lepoti vajnoj ‐ često samo miraz
Sa tuđe glave, dok u grobu leži
Lobanja štb ih donese na svet.
Nakit je tako samo varljiv žal
Pred morem punim strašnih pogibelji;
Lep veo koji pokriva rugobu;
U jednu reč: tek privid istine,
Što ga na sebe lukavi trenutak
Uzme da zamku i mudracu stavi.
Pa zato tebe, zlato bleštavo,
Midasov tvrdi zalogaje, neću;
Neću ni tebe, ti, što prljavo
I bledo, k'o potrkuša, taljigaš
Međ ljudima, već tebe, mršavo
Olovo, biram, koje, reklo bi se,
Pre pretiš no što išta obećavaš,
Tvoja me jednostavnost podstiče
Od svake leporečivosti više:
Pa, srećno bilo!
PORCIJA (za sebe). Kako odvetriše
Sva druga uzbuđenja: dvoumljenje,
Grozničav strah, beznadnost što se penje
U grudi kao vihor, ljubomornost
Zelenooka! Ljubavi, pokornost,
Smernost pokaži; stišaj ushićenje;
Obuzdaj radost; sputaj ozarenje;
Blagoslov tvoj mi plamti sav u duši;
Malo ga smanji, malo ga priguši,
Da srce ne uguši!
BASANIO (otvori olovnu skrinju). Šta je ovo?
Porcije divne lik! O, koji to
Polubog blisko približi se tako
Prirodi samoj? Miču l' se te oči?
Il' drhte tek na jabučicama
Očiju mojih, pa bi čovek rek'o
Kako se kreću? Evo rastavljenih
Usana koje medni deli dah;
Drugarice ovako slatke sme
Da deli brana slatka ovoliko.
A tu na njenoj kosi pauka je
Igrao slikar, pa je mrežu zlatnu
Ispleo, da se srca muškaraca
U njoj još brže love nego muve
U paučini: i te oči njene!
Kako je mog'o gledati u njih
I slikati ih? Kako da mu nije,
Dokle je jedno snimao, to jedno
Ukralo oba njegova, pa samo
Ostalo nedovršeno? Al', gle'te:
Tol'ko koliko ovu senku vređa
Suština ove moje pohvale,
Jer ravna nije njoj, toliko stvarnost
Za sobom ovu senku ostavlja.
No, evo svitka; a u njemu je
Sve moje sreće sadržaj i zbir.
Ti pogodi: spoljni kras
Ne stvara tvog srca glas
Te kad steče sreću tu,
Ne puštaj je, čuvaj nju!
Pa ako je izbor tvoj
Za te Božji dar, ne stoj:
Dragoj priđi, ruke spoj,
I poljubi usne njoj!
Ljupkog li svitka! Da li smem, madam?
(Poljubi je.)
Po uputu me evo, da i dam
I primam. Ja sam kao neko koji
Poumi da u nadmetanju stoji
U gledalaca dobro, čuvši gde
Pljeska i kliče svet, al' sumnja sve,
Vrtoglavicom smeten, da l' su te
Pohvale bučne za nj, il' možda ne;
Pa, gle, i ja, lepoto trojna, stojim
Baš isto tako sada: sve se bojim
Da l' je to zbilja sve dok ne priznate
Vi sami to i potvrdu mi date.
PORCIJA. Evo me tu pred vama kakva sam,
Gospodine Basanio: pa mada,
Ukoliko se same mene tiče,
Sujetnih želja nemam, pa da želim
Da budem mnogo bolja nego što sam,
Vas radi ipak htela bih da sebe
Triput po devet puta pomnožim;
Htela bih da sam tisuć' puta lepša,
I da sam jedno deset tisuć' puta
Bogatija;
I samo zato, da bi mi u vašim
Očima cena skočila visoko,
Htela bih da sam neocenjiva
Vrlinom, prijateljima, lepotom
I blagom svojim; ali, sve u svemu,
Ja nisam bogzna šta; a to će reći,
U potezima krupnim uzeto,
Da sam devojče neuko, bez škole
I bez iskustva; srećno utoliko
Što nije tako prestaro, pa može
Još da se uči; srećnije po tome
Što nije tupo suviše za nauk;
No' iznad sveg po tome srećno što će
Slabašni duh svoj poveriti moći
Vašemu duhu da mu bude vođ
Kao gospodar, vladalac i kralj.
Pripadam sad i ja i moje sve
Vama i onom što je vaše: bejah
Sve dosad vlasnik dvorca tog, i beh
Posluzi svojoj gospodarica,
A samoj sebi kraljica; a sad,
Baš sad, taj dvor, te sluge, sama ja
Vaši su, gospodaru. Sve to dajem
S prstenom ovim, s kojim ako se
Il' rastavite, il' ga izgubite,
Ili ga date kome, to će biti
Znamenje da je vaša ljubav prošla,
Pa će i meni pravo biti dato
Da tada dignem tužbu protiv vas.
BASANIO. Gospođo, vi ste lišili me reči,
Pa vama samo krv u žilama
Govori mojim; a pometnja takva
Moje je moći oduzela, kakva
Za lepo izrečenom besedom
Voljenog kakvog kneza zavlada
Gomilom koja mrmlja zadovoljno,
Te svako ono nešto posebno,
Tonuć' u opšti bruj istovremeni,
U divlje neko ništa utiče,
U ništa osim radost ispoljenu,
A nerečenu. Al' će, ako se
Taj prsten s ovim prstom rastavi,
I život sa njim da se rastavi,
Te rećl onda smete slobodno
Kako je mrtav i Basanio.
NERISA. Doš'o je, gospo i gospodine,
Čas i za nas, što ovde prisutni
Videsmo želja naših ispunjenje,
Da uskliknemo: srećno neka bude!
Sa srećom, gospo i gospodine!
GRACIJANO. Gospodine Basanio, ja vama
I plemenitoj gospođici želim
Svu sreću koju sami zaželite,
A ne možete želeti, to znam,
Da ja nje budem lišen: te vas molim
Da se u dan, kad naumite dati
Obveze bračne jedno drugom vi,
Venčati smem i ja.
BASANIO. Od svega srca
Ukol'ko ženu negde nabaviš.
GRACIJANO. Nju ste, gospodstvu vašem
hvala, našli
Za mene vi. I moje oko ume,
Gospodine, onako isto hitro
Da vidi k'o i vaše, pa umotrih
Dvorkinju kad ste vi umotrili
Gospođu njenu. Vi zavoleste
I ja zavoleh, jer odlaganje
Ne marim k'o ni vi, gospodine.
Vaša je sreća bila zavisna
Od ovih skrinja, a i moja je,
Pošto se tako stvar ugodila.
Jer zapinjući sa udvaranjem
Da su me bele pene spopale,
I kunući se svojom ljubavlju
Dok mi se nepci ne sasušiše,
Ja naposletku, ako posletka
Imadne obećanje, iskamčih
Lepojci ovoj obećanje da će
Pokloniti mi svoju ljubav tek
Ako vam sreća njenu gospu da.
PORCIJA. Je li to cela istina, Nerisa?
NERISA. Gospođo, jeste, ako vam je pravo.
BASANIO. I naum vam je iskren, Gracijano?
GRACIJANO. Jeste, gospodine.
BASANIO. Zadičićete svadbom svojom pir naš.
GRACIJANO. Da se opkladimo sa njima u
hiljadu dukata ko će prvi da dobije sina.
NERISA. Šta, uz rizik da pojede ćar vajdu?
GRACIJANO. Ne; hasne kod te zanimacije
nikada nema; tu uvek pojede ćar vajdu.
Al' ko to tamo dolazi? Lorenco
S neverkom svojom? I Salanio,
Prijatelj stari moj iz Mletaka?
(Ulaze LORENCO, DžESIKA
i SALANIO.)
BASANIO. Da ste, Lorenco i Salanio,
Dobro nam došli, ukoliko ja,
Kao domaćin novopečen ovde,
Smem da poželim dobrodošlicu.
Dozvolite mi, mila Porcijo,
Da prijatelje svoje istinske
I sugrađane svoje pozdravim
Sa: dobro došli.
PORCIJA. Velim, gospodaru,
I ja od svega srca: dobro došli.
LORENCO. Gospođo, hvala. Što se mene tiče,
Gospodine, ja nisam smerao
Do vas da dođem amo; ali usput
Salanio me srete i toliko
Navali da ga amo dopratim,
Da nisam mog'o da mu kažem ne.
SALANIO. S razlogom to, gospodine, učinih.
Sinjor Antonio vas pozdravlja.
(Daje pismo BASANIJU.)
BASANIO. Kako je, rec'te pre no otvorim
Njegovo pismo, prijatelj moj vrsni?
SALANIO. Bolestan nije on, gospodine,
Ukol'ko nije dušom; a ni zdrav,
Ukol'ko nije dušom: čitajte,
I videćete kako je.
GRAC: Nerisa, ded', obodri strankinju,
Poželi njojzi dobrodošlicu.
Ruku, Salanio. Šta rade Mleci?
Šta ima novo? Kako kraljevski
Trgovac onaj, naš Antonio?
Znam, uspeh će ga naš veseliti:
Jasoni mi smo, runo dobismo.
SALANIO. Kamo da runo zlatno dobiste
Koje je on izgubio!
PORCIJA. U tome
Pismenu ima nešto opako
Što krade krv Basaniju iz lica:
Sem smrti kakvog prijatelja dragog,
Ništa na svetu drugo pribran duh
Ne može tol'ko da izobliči.
Sve crnje, gle! Basanio, dozvol'te:
Vaša sam polovina ja, pa treba
Da mi u deo padne dobrovoljno
Pola od svega što je tu u pismu.
BASANIO. O, mila Porcijo, u pismu tom
Nekol'ko reči ima tako crnih,
Da crnje nisu pokapale nikad
Belinu lista nekog. Vrla gospo,
Kad ljubav svoju prvi put vam otkrih,
Ja otvoreno rekoh da u mojim
Žilama teče sve bogatstvo moje,
Pošto sam plemić: istinu tad rekoh;
No, videćete, gospođice draga,
Koliko bejah hvalisav kad sebe
Ni u šta cenih. Kad sam rekao
Da ništa nemam, dužnost mi je bila
Reći da imam manje nego ništa;
Jer, zbilja, ja se prijatelju jednom
Obvezah dragom, i obvezah njega
Njegovom ljutom dušmaninu da bih
Do novca doš'o. Evo, gospođice,
Tu jednog pisma; list je taj k'o leš
Mog prijatelja, a na njemu svaka
Reč kao rana zjapi, dok iz njih
Životna lepi krv. ‐ Salanio,
Je li zacelo tako? Zar mu nije
Nijedan pothvat uspeo? Nijedan?
Iz Tripolisa, Meksika, Engleske,
Iz Lisabona, Indije, Berberske?
Zar mu nijedan ne umače brod
Sudaru strašnom s onim stenama
Što trgovcu su propast.
SALANIO. Ne, nijedan.
A osim toga, sudeći po svemu,
Baš i da ima novaca pri ruci
Da dug svoj plati Jevrejinu, ovaj
Primio novac ne bi. Nikad nisam
Video stvor da nosi ljudski lik,
A da s toliko pohlepe se pašti
Da slomi nekom vrat. I dan i noć
Saleće dužda, viče da će biti
Iskorenjene državne slobode
Ako se njemu uskrati da dođe
Do svoga prava: navaljivali su
I sami dužd, i dva'est trgovaca,
I velikaši najugledniji,
Al' niko da ga odvrati od ovog
Pakosnog nastojavanja na kazni,
Na globi, pravu, obveznici svojoj.
DžESIKA. Čula sam, dok sam boravila s njim,
Kako se kleo Tubalu i Kušu,
Subraći svojoj, da bi radije
Uzeo mesa od Antonija,
No da mu dadu dva'est puta tol'ko,
Kol'ko je on u zajam njemu dao:
I znam da neće dobro proći jadni
Antonio, ukol'ko zakon, vlast
I sila tome ne stanu na put.
PORCIJA. Je l' to na ovoj muci neki vaš
Prijatelj prisni?
BASANIO. Ponajprisniji,
A duša od čoveka, pun vrlina,
I neumoran predusretljivošću,
Čovek u kojeg stara rimska čast
Ispoljava se kol'ko ni u koje
Duše u celoj Italiji danas.
PORCIJA. A kol'ki mu je dug kod Jevrejina?
BASANIO. Tri tisuće cekina za me.
PORCIJA. Šta?
Ne više? Šest mu dajte tisuća,
Pa pocepajte obveznicu, dajte
Dvaput po šest, pa to utrostručite,
Ne dajte samo da Basanijevom
Krivicom padne ma i vlas sa glave
Takvom čoveku. Prvo hajdemo
U crkvu da me ženom nazovete,
A tad u Mletke prijatelju svom
Požur'te; jer sa nemirom u duši
Nećete leći pokraj Porcije.
A zlata ćete dobiti toliko
Da taj maleni isplatite dug
Dvadeset puta: kad, međutim, bude
Isplaćen on, dovedite ovamo
Svog vernog prijatelja. Dotle ćemo
Nerisa, moja dvorkinja, i ja
Živeti kao devojke, i svoje
Trajati dane k'o udovice.
Hajte, požur'te; valja vam već ići:
Na dan venčanja morate otići.
I razvedrite svoje lice strogo:
Platih vas mnogo, voleću vas mnogo.
Pozdrav'te goste dobrodošlicom.
No, šta vam piše prijatelj, da čujem.
BASANIO. Dragi Basanio, svi su mi brodovi
stradali. Moji poverioci postaju heumoljivi,
moje imovno stanje splasnulo je sasvim, rok
moje obaveze prema Jevrejinu prošao je: no
kako mi nema života baš i kad bih platio dug,
to su sva dugovanja među nama dvojicom
izravnana, ija bih samo voleo ako bih mogao
da vas vidim prilikom svoje smrti. No, postu‐
pite ipak kako vamje ugodno: ako vas ne bi
uverila vaša ljubav da dodete, neka to ne učini
ni moje pismo."
PORCIJA. O, dragi, pođi, sveg se drugog mani!
BASANIO. Kad dopuštate, hitam; al' dok ja
Ne dođem opet, nit' će krivnjom sna
Odsustvo biti izazvano moje,
Nit' odmor moj razdvajati nas dvoje.
(Odlaze.)

SCENA TREĆA

Mleci. Ulica.

(Ulaze ŠAJLOK, SALARINO,
ANTONIO i TAMNIČAR.)

ŠAJLOK Pazi na njega, tamničaru! ‐ Da mi
Govorili o milosrđu niste;
To je taj ludak što na zajam daje
Bez kamata. ‐ Na nj pazi, tamničaru.
ANTONIO. Al' Čujte, dobri Šajloče!
ŠAJLOK Ja tražim
Ugovor da se izvrši: i ništa
Da čujem neću protiv obveznice:
Zakleo sam se da ću da nastojim
Na obavezi. Psinom si bez svakog
Razloga mene zvao; kad sam pas,
Od očnjaka se mojih pričuvaj:
Dužd mi za pravdu jamči. Ja se čudim
Kako si mog'o, rđo tamničarska,
Biti toliko brbljiv, pa da s njim
Na njegov zahtev švrljaš okolo.
ANTONIO. Molim te, čuj me!
ŠAJLOK Ugovor hoću; neću da te slušam;
Ugovor hoću; stoga dosta više!
Nećete vi načiniti od mene
Šašavog, glupog mlakonju što glavom
Odmahne, smeška, uzdahne, pa stukne
I posrednike hrišćanske usliši.
Nemojte ići za mnom; nikakav
Razgovor neću; hoću obvezu.
(Ode.)
SALARINO. Bezdušnijega psa međ ljudima
Još nije bilo.
ANTONIO. Pustite: za njim
S moljakanjima izlišnim ja više
Ne mislim pristajati; traži on
Moj život; razlog dobro znam; ne jednom
Spasoh od globa njegovih po nekog
Koji se meni požali na vreme;
Zato me mrzi.
SALARINO. Nikad neće dužd
Dozvoliti, u to sam uveren,
Da ova globa ostane na snazi.
ANTONIO. Dužd ne sme pravde tok da pobija:
Jer ospore l' se povlastice što ih
Imaju stranci tu u Mlecima,
Državna bi se pravda proigrala,
A ovog mesta promet i probitak
Od narodnosti sviju zavisi.
Hajdemo stoga: tol'ko su me ove
Slomile muke i gubici ovi,
Da će mi mučno ostati do sutra
Po kile mesa za poverioca.
Pa, tamničaru, hajd'mo. Molim Boga
Basanio da dođe i da vidi
Da dug za nj plaćam; drugo je svejedno.
(Odlaze.)

SCENA ČETVRTA

Belmont. Odaja u Porcijinom domu.

(Ulaze PORCIJA, NERISA, LORENCO,
DžESIKA i BALTAZAR.)
LOR.: Gospođo, mada to pred vama kažem,
U vas je zbilja čisto, plemenito
Shvatanje prijateljstva uzvišenog;
A to se vidi najbolje po tome
Što svoga gospodara odsustvo
Ovako podnosite. Al' da znate
Kome tu čast ukazujete, kakvom
Coveku plemenitom pomažete
I kako odanome prijatelju
Vašega muža vi biste, ja znam,
Ponosili se svojim činom više,
No što bi mogla uobičajena
Dobrota da vas prisili na to.
PORCIJA. Nikad se nisam kajala kad nešto
Uradim dobro, pa ni sada neću:
Jer u drugova koji provode
I rasipaju dane zajednički,
I čija srca podjednako dele
I nose jaram ljubavi, u njih
Crte i duh i narav mora da su
Na sličan način razmereni; zato
I mislim da je taj Antonio,
Budući prisan prijatelj mog muža,
Mom mužu nužno sličan. Je li tako,
Kako je onda sitna cena kojom
Otkupljujem iz muka paklenih
Onoga koji tol'ko naliči
Na onog što je druga duša moja!
Al' previše na samohvalisanje
Miriše to, pa zato dosta s tim:
Počujte drugo. Vama poveriću,
Lorenco, dom i domaćinstvo svoje,
Da upravljate njima dok se natrag
Ne vrati moj gospodar: što se mene,
Međutim, tiče, ja se zavetovah
Potajno nebu da u molitvi
I skrušenim razmatranjima živim,
Samo s Nerisom pokraj sebe, dok se
Ne vrate muž njen i gospodar moj.
Manastir jedan ima tu na dve
Milje odavde: tamo ćemo mi
Da boravimo. Molim vas da zahtev
Ne odbijete ovaj koji ja,
Po ljubavi i nuždi slučaja,
Stavljam na vas.
LORENCO. Od svega srca, gospo:
Svaki vaš ljupki mig izvršiću.
PORCIJA. Sve moje ljudstvo zna već šta ja
smeram,
Pa će da sluša vas i Džesiku
K'o gospodara svog Basanija,
Il' kao mene samu. Ostajte mi
Do ponovnoga viđenja u zdravlju.
LORENCO. Želim da budu ugodni trenuci
I lepe misli vaši drugovi.
DžESIKA. Želim vam sve što srcu vašem godi,
Gospođo draga.
PORCIJA. Hvala, ja to isto
I vama želim; zbogom, Džesika.
(Odlaze DžESIKA i LORENCO)
A sada, Baltazare,
Pokaži se onako isto odan
I čestit kakvog tebe znam oduvek.
Evo ti ovo pismo, pa požuri
Što igda možeš s njim u Padovu:
Gledaj da njega predaš doktoru
Belariju, mom rođaku, u ruke;
I pazi da se s dokumentima
I sa odelom što ih dobiješ
Vratiš što možeš brže, molim te,
Pa ih do onog pristana donesi
Odakle stalno brod za Mletke ide.
Ne traći vreme govorom, već idi:
Tamo ću pre od tebe biti ja.
BALTAZAR. Ići ću, gospo, kol'ko brže mogu.
(Odlazi.)
PORCIJA. Hajd'mo, Nerisa: pothvatila sam se
Nečeg što ne znaš: videćemo svoje
Muževe pre no oni to i slute.
NERISA. A videće i oni nas?
PORCIJA. Dabome;
Ali u takvoj odeći, Nerisa,
Da će da drže kako imamo
Nešto što nama nije dato. Ja se
Kladim u što god hoćeš da ću biti,
Kad se u muško nas dve odenemo,
Skladnije momče, i da ću svoj mač
Nositi s više spretne ljupkosti,
A glas onako biće mi piskutav
K'o u dečaka koji glas baš menja,
Pa ću po dva malecna koraka
U jedan krupan muški da razvučem,
Hvalisaću se tučama k'o kakav
Slatko razmetljiv deran, pričaću
Visprene laži: kako su od mene
Gospe na glasu ljubav iskale,
Pa su, kad nisu uslišene bile,
Zakovrtale sve i umirale;
Šta se tu moglo? ‐ Ali će se potom
Kajati korsem, pa ću, uza sve to,
Želeti da ih nisam poubij'o:
I vazdan takvih laži beznačajnih
Napričaću, da neće biti toga
Što zakleo se ne bi da ni puna
Godina nema što napustih školu.
Imam u glavi hiljadu ovakvih
Šeretluka i drskih smicalica
Sto ih izvesti kanim.
NERISA. Šta, zar da se
Do muškaraca srozamo?
PORCIJA. O, pfuj!
Kako to pitaš? ne bio te čuti
Raspusnik neki! Ali hajdmo! plan ću
Reći ti ceo kada budem bila
U kočijama što nas čekaju
Kod kapije od parka. Zato, hajde
Da požurimo: treba nam do cilja
Da prevalimo danas dva'est milja.
(Odlaze.)

SCENA PETA

Na istom mestu. Vrt.

(Ulaze LONSELOT i DžESIKA.)

LONSELOT. Tako je, bome; jer, vidite li, gre‐
hovi otaca imaju da se sruče na decu; stoga
se ja, na reč, bojim za vas. Ja sam uvek sa
vama govorio bez uvijanja, pa vam zato sad i
kazujem svoju agitaciju odnosno te stvari:
prema tome, nakrivite kapu, jer ja držim,
bogami, da vam ne gine pakao. Ostaje vam
samo jedna nada koja bi mogla da vam se na
ruci nađe, pa i tu mu dođe kao neka nada‐
kopile.
DžESIKA. A kakva je to nada, molim te?
LONSELOT. Pa eto, mogli biste dunekle da
se nadate da vas nije začeo otac, da niste kći
Jevrejinova.
DžESIKA. To bi zaista bila nada‐kopile: tako
bi se grehovi moje majke iskalili na meni.
LONSELOT. Onda se, bogme, bojim da vam
ne gine pakao i sa majčine i sa očeve strane:
jer u tom slučaju, ako izvrdam Skilu, vašega
oca, upašću u Karibdu, vašu majku: elem,
propali ste i ovako i onako.
DžESIKA. Spašće me muz; on me je ucinio
hrišćankom.
LONSELOT. On je, onda, utoliko više za po‐
kudu: bilo je nas hrišćana i pre toga dovoljno;
taman toliko da lepo jedan kraj drugoga ži‐
vimo. Ovo stvaranje hrišćana samo će dići
cenu krmcima: ako počnemo svi jesti svinje‐
tinu, uskoro se neće moći za novac dobiti ni
kriščica slanine da se baci na žar.
DžESIKA. Ispričaću svome mužu šta ste rekli,
Lonselote; evo njega.
(Ulazi LORENCO.j
LORENCO. Još malo pa ću postati ljubomo‐
ran na vas, Lonselote, ako budete tako po‐
vlačili moju ženu po uglovima.
DžESIKA. Ne, nema potrebe da nas se bojite,
Lorenco: Lonsclot i ja smo pokarabasili. On
mi kaže, ni pet ni šest, da za mene neće biti
milosti na nebu, pošto sam kći jednog Jevre‐
jina: a zatim kaže da vi niste dobar član dru‐
štva pošto, pokrštavajući Jevreje, povećavate
cenu svinjama.
LORENCO. Bolje ću se opravdati ja pred dru‐
štvom negoli vi što ste učinili da onoj Crnkinji
onoliko naraste trbuh: ta Crnkinja je zatru‐
dnela sa vama, Lonselote.
LONSELOT. Golema je stvar već to što se ta
Crnkinja naučila pameti; a ako bude manje
težila svojim poštenjem, sad će težiti više no
što je težila kad sam je uzeo.
LORENCO. Kako se svaka budala zna da igra
rečima! Mislim da neće mnogo trebati, pa će
se dar duha najbolje oličavati ćutanjem, a
govorljivost će biti pohvalna samo u papagaja.
Idi unutra, momče; reci neka pripreme što
treba za obed.
LONSELOT. To je već učinjeno, gospodine:
svi oni imaju trbuhe.
LORENCO. Mili Bože! ko šta radi, ti samo
toviš dosetke! Onda im reci da priprave obed.
LONSELOT. I to je učinjeno; jedino još može
da se kaže da "postave".
LORENCO. Pa hoćete li onda, gospodine, biti
tako dobri da postavite?
LONSELOT. Ja? a odakle da uzmem postavu?
LORENCO. Opet tražiš zakačke. Zar hoćeš
sve bogatstvo svoga duha odjednom da izne‐
seš na videlo? Molim te shvati obična čoveka
po običnoj njegovoj misli: idi svojoj bratiji,
reci im da zastru sto, da iznesu na nj jela; a
mi ćemo doći na obed.
LONSELOT. Što se tiče jela, gospodine, ono
će biti zastrto; što se tiče stola, gospodine, on
će biti iznesen; a što se tiče vašeg dolaska na
obed, nu, to neka bude kako ćud i naum udese.
(Ode.)
LORENCO. O, razbore! Koliko su mu sve
Reči na isti kalup! Ta budala
Zasejala je svoje pamćenje
Čitavom vojskom doskočica hitrih:
No znam ja luda i na boljem mestu
Ovako nadodoljenih k'o on,
Koji suštinu stvari žrtvuju
Zaradi kakve spretne dosetke.
Pa, jesi l' bodra, Džesika? I reci:
Šta misliš, kako ti se, milo moje,
Basanijeva žena dopada?
DžESIKA. Ja prosto nemam reči. I zacelo
Bilo bi posve prikladno da vek
Gospodinu Basaniju proteče
U čestitosti, pošto, blagosloven
Ovakvom ženom, on već tu na zemlji
Radosti rajske nalazi; pa ako
Nauman nije da ih ima tu,
Na zemlji, onda nije zaslužah
Ni da do raja dospe. Kad bi neko
Nebesko nadmetanje igrala
Dva boga, a na kocki stajale
Dve smrtne žene, valjalo bi drugoj
Pridati štogod, pošto sirovi,
Kukavni ovaj svet, njoj ravne nema.
LORENCO. Baš takvog muža imaš ti u meni
Kakva je ona žena.
DžESIKA. Nu, o tome
Potraži i od mene mišljenje.
LORENCO. Hoću; al' prvo hajdemo na obed.
DžESIKA. Ne, pusti da te hvalim našte srca.
LORENCO. Ne, nek' nam to za razgovor o stolu
Posluži, ja te molim; pa ma šta
Pričala budeš ja ću dotle to
Da varim i da sladim s drugim.
DžESIKA. Lepo,
Tačno ću da iznesem kakav si.
(Odlaze.)

ČETVRTI ČIN

SCENA PRVA

Mleci. Sudska dvorana.

(Ulaze DUŽD i SENATORI, ANTONIO,
BASANIO, GRACIJANO, SALARINO,
SALANIO i DRUGI.)

DUŽD. Pa je li tu Antonio?
ANTONIO. Na službi vašoj milosti.
DUŽD. Žao mi te je: imaš da se sudiš
Sa protivnikom tvrđim nego stena,
Sa bednikom bez duše, koji nema
Milosti ni za dram, i koji ne zna
Šta je to milosrđe.
ANTONIO. Čuo sam
Da se je vaša milost trudila
Od svake ruke ne bi l' skrotila
Svirepi njegov progon; ali pošto
On ni da čuje neće, a ni puta
Zakonskog nema da se udarcu
Njegove mržnje otmem, to ću ja
Na njegov bes odvratiti strpljenjem,
Pripravan da podnesem hladnokrvno
Divljeg mu besa sušto nasilje.
DUŽD. U sudnicu pozov'te Jevrejina.
SALARINO. Pred vratima on čeka; evo ide.
(Ulazi ŠAJLOK)
DUŽD. Načinite mu mesto; i nek' stane
Pred naše lice. Sajloče, svi misle,
I ja to mislim, da si ti na sebe
Uzeo ovu masku krvožednu
Samo do časa izvršenja; tad, pak,
Pokazaćeš, ovako misle svi,
Milost i blagost još iznimniju
No što je ova, čudna naoko,
Svirepost tvoja iznimna, pa da ćeš
Kad globu budeš uterivao ‐
Po kile mesa trgovca tog jadnog ‐
Tada ne samo globe se odreći,
Nego ćeš još i polovinu duga
Oprostiti mu, ganut čovečnošću
I plemenitim saosećanjem,
A iz prizrenja samilosnog prema
Gubitku što se na nj iznebuha
Nedavno sruči, dovoljnom da sruši
I najmoćnijeg trgovca, a kadrom
Da izazove saučešća kap
U srcima od kremena, u grud'ma
Od samog tuča, da ga izazove
U Turaka i Tatara, divljaka,
Nesviklih da se samilošću služe.
Svi odgovor od tebe, Jevrejine,
Očekujemo plemenit.
SAJLOK. Sta smeram,
Milosti vašoj ja sam poverio;
A svetim našim sabatom se zakleh
Da ću svoj dug i globu uterati
Po obveznici: budete li to
Uskratili mi, tad se pothvatite
Opasnosti da povlastice svoje,
Slobodu svoga grada spržite.
Upitaćete zašto više ja
Komadić mesa smrdljivoga volim
No li cekina tri tisuće: neću
Na to da dajem odgovor: al' nek' je,
Recimo, tako meni ćef: je l' ovim
Odgovoreno? Sta se koga tiče
Ako je meni ćef da dam i deset
Tisuć' cekina da se oprostim
Pacova što mi dom uznemirava?
Nu, je li ovim odgovor vam dat?
Poneko nije kadar da podnese
Kad vidi prase s njuškom razjapljenom;
Neko pobesni kada mačku spazi;
Bešika opet popušta ponekom
Kad čuje kako gajde unjkaju:
Jer čula, našeg osećanja vođ,
Navode ovo da se potčini
Onome što je njima ugodno
Il' što ih vređa. Elem, odgovor je:
K'o što se ne da razlog navesti
Sto taj ne trpi njušku razjapljenu,
Taj mačku, nevin stvor i koristan,
Taj, opet, gajdi mauk, nego mora,
Jer nema kud, sramotu neizbežnu
Da uzme na se, pa da nanosi
Vreda i sam, budući da se njemu
Nanelo vreda; tako nisam kadar
Ni ja da razlog drugi dam, nit' hoću,
Sem uvrežene mržnje i sem čiste
Odvratnosti duboke koju meni
Antonio uliva, te i vodim
Protivu njega jalovi taj spor.
Je li vam, dakle, sad odgovoreno?
BASANIO. Ovakvim svojim odgovorom ti,
Stvore bez duše, opravdao nisi
Bujicu svoje svireposti.
ŠAJLOK Ničim
Obvezan nisam da podešavam
Odgovor kako tebi godi.
BASANIO. Da li
Ubija ono svak što ne voli?
ŠAJLOK A ima l' toga koji nešto mrzi,
A da ne želi to da ubije?
BASANIO. Ne rađa mržnju svaka uvreda.
ŠAJLOK Šta? da ne želiš da te dva puta
Ujede guja?
ANTONIO. Setite se, molim,
Da s Jevrejinom raspru vodite:
Toliko bi vam isto vredelo
Stati na žal, pa valu najvećem
Narediti da uroni s visine
Obične svoje; tol'ko bi vam isto
Vredelo da sa vukom raspravljate
Zašto on ovcu nagna da za svojim
Jagnjetom bleji; vredelo bi vama
Isto koliko jeli na planini
Braniti da visoke vrhove
Svija i njima šum da odaje
Kad ih uzvitla vihor sa nebesa;
Izišli biste pre na kraj ma s čim
Surovim ne znam kako, no što biste
Skrotili ‐ a zar grubljeg ičeg ima? ‐
Jevrejsko srce njegovo; pa zato
Ništa mu više ne nudite, molim,
Nit' išta više još pokušavajte,
Nego mi kratko, bez okolišenja,
Dajte da čujem presudu, pa neka
Vrši se volja Jevrejinova.
BASANIO. Šest hiljada za tvojih tri ti dajem.
ŠAJLOK Da uzmeš svih šest tisuća, pa svaki
Dukat od njih na šestoro isečeš,
I svaki deo taj da dukat bude ‐
Ne trebaju mi; jamčevinu tražim.
DUŽD. Pa kada nemaš milosti ti sam,
Kako se onda nadaš njoj?
ŠAJLOK Kad ništa
Ne tvorim krivo, kakve presude se
Imam da bojim? Vi kraj sebe puno
Imate slugu kupljenih, i oni
K'o mazge, kao magarci, k'o psi
Za niske, ropske poslove vam služe,
Budući da su kupljeni: pa da li
Da rečem vama: pustite ih, dajte
Slobodu njima, i privenčajte ih
S naslednicima svojim? što da znoj
Prolivaju pod bremenom? nek' njine
Postelje budu meke k'o i vaše,
A njini nepci nek' se slade istim
Jelima k'o i vaši? ‐ Vi biste mi
Odvratili: "Pa robovi su naši":
Tako i vama ja odgovaram:
To pola kile mesa što ga ja
Od njega tražim kupljeno je skupo;
Moje je, pa ga hoću i da imam.
Ne date l', pljujem tad na zakon vaš!
Mletački tad su propisi bez snage.
Presudu čekam: hoću li je, rec'te,
I dočekati?
DUŽD. Pravo imam ja
Da zasedanje raspustim, ukol'ko
Ovamo danas ne bi stigao
Belario, a to je učen jedan
Doktor po kojeg poslao sam ja
Da ovu reši stvar.
SALARINO. Sa pismima
Od doktora je glasnik stigao
Iz Padove baš sad, i eto ga
Napolju, gospodaru.
DUŽD. Pisma dones'te; glasnika pozov'te.
BASANIO. Antonio, ne kloni duhom! Hrabro!
Velim ti: hrabro! Pre ću dati ja
Krv, meso, kosti, dati svoje sve
Tom Jevrejinu, nego što ćeš ti
Izgubiti zbog mene krvi kap.
ANTONIO. Ja sam u stadu okuženi ovan,
Za klanje najpogodniji: na tle
Ponajpre pada najslabiji plod;
Pa nek' i sa mnom sluči se ovako.
A usluga će meni najveća,
Basanio, sa vaše strane biti,
Da život svoj proživite i meni
Posmrtni zapis stavite na grob.
(Ulazi NERISA, odevena
kao advokatski pisar.)
DUŽD. Vi dolazite od Belarija
Iz Padove?
NERISA. Baš tako, gospodaru.
Pozdravlja vašu milost Belario.
(Predaje pisma.)
BASANIO. Što oštriš nož svoj tako usrdno?
ŠAJL.: Da tom bankrotu globu s tela srežem.
BASANIO. Ne brusiš nož o đona svoga brus,
Surovi Jevrejine, nego brusiš
Svoj nož o duše svoje brus; jer nema
Kovine te, pa čak ni dželatske
Sekire nema što bi britka bila
Upola tako kao mržnja tvoja.
Zar nema molbe kadre da do srca
Pronikne tvoga?
ŠAJLOK. Ne, nijedne koju
Dovoljno duha imaš ti da smisliš.
GRACIJANO. O, proklet da si, najgnusniji psu!
Tužiti valja pravdu što si živ.
Bezmalo da si pokolebao
Veru u mene, pa sam spreman da se
S Pitagorinim složim mišljenjem
Da se zverova duše uvlače
U ljudska tela: tvoj nitkovski duh
U kurjaku je gospodario,
Pa kad je ovaj zaklao čoveka
Te stoga bio obešen, iz njega
Sa vešala je surova mu duša
Izletela, pa kako si baš bio
U bezbožničkoj svojoj materi,
Ona je tad ucurila u tebe:
Jer su u tebe želje kurjačke,
Grabljive, krvožedne, ostrvljene.
ŠAJ.: Što moriš drekom pluća? Nećeš psovkom
Otrti pečat s obveznice moje.
Duh svoj u red dovedi, mladiću,
II' ćeš ga bespovratno ištetiti.
Ja tu za pravdu stojim.
DUŽD. Ovo pismo
Belarijevo preporučuje
Našemu sudu nekog mladoga
I učenoga doktora. A gde je?
NERISA. Odgovor čeka tu u prikrajku
Da l' ćete pristup da mu dozvblite.
DUŽD. Od srca rado: tri il' četiri
Od vas nek' odu, pa ga ljubazno
Doprate amo. Dotle neka sud
Belarijevo pismo sasluša.
PISAR. Obaveštavam Vašu Milost da sam bio
veoma bolestan kad sam primio Vaše pismo;
no, u trenutku kad je Vaš glasnik došao,
zadesio se u mene u prijateljskoj poseti jedan
mladi doktor iz Rima; ime muje Baltazar. Ja
sam ga upoznao sa predmetom koji je uzrok
sporu izmedu onog Jevrejina i trgovca An‐
tonija: prelistali smo zajedno poviše knjiga:
on je dobio moje mišljenje, pa će ga, upotpu‐
njeno sopstvenim znanjem ‐ a ono je tako
veliko da ga ja ne mogu dovoljno da pre‐
poručim ‐ preneti, na moje navaljivanje, Va‐
ma da bi umesto mene udovoljio zahtevu Vaše
Milosti. Molim Vas da to što je on oskudan
godinama ne bude nikakva smetnja zbog koje
bi se oskudevalo u uvaženju i poštovanju pre‐
ma njemu, poštojajoš nikad nisam video tako
mlado telo sa tako zrelom glavom. Prepuštam
ga Vašem milostivom prihvatanju; a njegova
će se preporuka bolje obznaniti prilikom va‐
Šeg isledenja.
DUŽD. Čuli ste šta nam piše učeni
Belario; a evo, rekao bih,
I doktor stiže.
(Ulazi PORCIJA, odevena kao
doktor prava.)
Pružite mi ruku.
Od staroga Belarija ste došli?
PORCIJA. Jeste, gospodine.
DUŽD. Pa, dobro došli!
Sedite, molim. Jeste l' upoznati
Sa sporom čiji predmet današnje
Ročište ima da isleđuje?
PORCIJA. Sa predmetom sam posve upoznat.
Koje je ovde trgovac, a koje
Jevrejin?
DUŽD. Evo tu obojice,
Antonija i starog Sajloka.
PORCIJA. Zovu vas Šajlok?
ŠAJLOK. Šajlok mene zovu.
PORCIJA. Čudne je vrste vaše traženje;
Al' saglašeno s propisima tako
Da nema snage zakon mletački
Da podizanje spora napada. (ANTONIJU)
Pod udarom krivice vi stojite,
Je l' tako?
ANTONIO. Jeste, tako kaže on.
PORCIJA. A obavezu priznajete?
ANTONIO. Da.
PORCIJA. Jevrejin onda mora milostivim
Da se pokaže.
ŠAJLOK. Zašto? čim sam, rec'te,
Primoran ja na to?
PORCIJA. Pa milosrđe
Po biti nije prisiljavanje;
Rominja ono kao što na tle
Rominja blaga kišica s nebesa,
I dvogubi je ono blagoslov;
Blagoslov i za onog koji daje,
I onog koji prima; moć je ono
Ponajmoćnija i u najmoćnijeg;
Na prestolu je vladaocu dika
Više no kruna; žezlo kraljevo
Kazuje snagu moći svetovne,
Ono je znamen strahopoštovanja
I veličanstva njime oličenih,
Sadrži strah i trepet pred monarhom;
A milosrđe stoji iznad ove
Skiptarske sile; ono presto svoj
Ima u samom srcu kraljeva,
Ono je znamen Boga živoga,
Pa vlast zemaljska najviše božanskoj
Naliči moći kada milosrđe
Začini pravdu. Zato, Jevrejine,
Mada pravicu zahtevaš, ti nemoj
Smetati s uma da od nas nijedan
Putanjom pravde spasa vid'o ne bi;
Za milost svi mi molimo, pa valja
Ta molba svima nauk da nam bude
Da dela milosrđa vršimo.
Namera moja bila je da malo
Umeriš svoje traženje pravice,
I zato sam govorio toliko;
No, ako ti na traženju nastojiš,
Mletački strogi sud će morati
Presuditi na štetu trgovčevu.
ŠAJLOK Moj čin na moju glavu! Zakon ištem,
Kaznu i globu prema obavezi.
PORCIJA. Zar nije kadar on da plati svotu?
BASANIO. Jest, evo sudu ja za nj polažem;
Dvogubu svotu dajem; je li pak
Malo i to, ja primam obavezu
Da platim deset puta više još,
A ruke, glavu, srce svoje dajem
U jamčevinu. Je l' i ovo malo,
Očito tad su smrvili poštenje
Zloba i pakost. Te vas preklinjem
Da jednom zakon izvitoperite
Ugledom svojim, pa krivicu malu
Radi pravice krupne učinite,
Te obuzdate volju svirepe
Satane ove.
PORCIJA. Ne, to ne sme biti.
U Mlecima te vlasti nema koja
Može da menja pravne propise:
Taj postupak bi bio upamćen:
U poslove bi državne taj primer
Uneo mnoge zbrke. To se ne sme.
ŠAJLOK Na suđenje je doš'o Danijel,
Jest, Danijel! O, kako tebe ja
Poštujem, mudri, mladi sudijo!
PORCIJA. Dajte da vidim obavezu, molim.
ŠAJLOK Evo je, vrlo cenjen doktore,
Evo je!
PORCIJA. Tebi nude, Šajloče,
Trogubu svotu.
ŠAJLOK Ali zakletva,
Zakletva! nebu zakletvu sam dao:
Zar da na dušu uzmem krivokletstvo?
Ne, ni za Mletke!
PORCIJA. Jeste, prošao je
Obvezi rok i Jevrejin je vlastan
Po zakonu da traži da iseče
Po kile mesa trgovcu sa grudi
Kraj sama srca. Budi milostiv;
Trostruku svotu primi i naredi
Da obavezu pocepam.
ŠAJLOK Kad bude
Namirena onako kako glasi.
Vidi se da ste valjan sudilac:
Vi znate zakon; što ste rekli, to je
Utemeljeno; ja vas pozivam
U ime pravde, kojoj ste vi vrlo
Zaslužan stub, da presudite spor:
Jer nema, to se dušom svojom kunem,
Toliko moćnog ljudskog jezika
Koji bi mog'o da me prelomi.
Ja izvršenje obaveze tražim.
ANTONIO. Svesrdno i ja molim da izreče
Presudu sud.
PORCIJA. Pa lepo, evo je:
Za njegov nož priprem'te prsa svoja.
ŠAJLOK O, izvanredni mladiću, o, vrli
Sudilče!
PORCIJA. Jer je posve saglasna
Sa svrhom i sa duhom zakona
Ta kazna koju obaveza ova
Izrično traži.
ŠAJLOK Upravo je tako!
O, pravični i umni sudilče!
Koliko li si samo stariji
No što se vidiš!
PORCIJA. Zato grudi svoje
Otkrijte!
ŠAJLOK Jeste, "prsa njegova";
U pismenu baš stoji ‐ nije l' tako,
Sudijo vrli? ‐ "iskraj sama srca":
Baš tako glase reči.
PORCIJA. Tako je,
A vage, da se meso izmeri,
Ima li?
ŠAJLOK Spremio sam.
PORCIJA. Na svoj bi trošak trebalo vidara
Da iznajmite, Šajloče, da ranu
Previje, jer bi mog'o inače
Smrtonosan da bude izliv krvi.
ŠAJLOK Je l' označeno to u ugovoru?
PORCIJA. Ne stoji tako; ali šta je s tim?
Bilo bi dobro da iz milosrđa
Toliko uradite.
ŠAJLOK Ne uviđam;
U pismenu tog nema.
PORCIJA. Imate li,
Trgovče, nešto vi da kažete?
ANT.: Ne mnogo: ja sam pripravan i sabran.
Ruku, Basanio; i zbogom! Nek' vas
Ne tišti što me snašlo to zbog vas;
Jer tu se sudba, preko običaja,
Pokaza blažom; ona inače
Ostavlja vazda bednika da svoje
Nadživi blagostanje, pa da gleda
Upala oka, naborana čela,
Starost u bedi; meni nevolju
Ispaštanja dugačkog preseca.
Pozdravite mi vrlu svoju ženu:
Ispričajte joj tok Antonijeva
Skončanja, rec'te kol'ko voljah vas,
Rečju se kojom dobrom setite
Mene po smrti; a kad ispričana
Ta povest bude, dajte joj nek' sama
Presudi da l' Basanio ne beše
Nekada voljen. Ne žalostite se
Što prijatelja svoga gubite,
A njemu žao nije što za vas
Dugove plaća; jer zaseče li
Jevrejin samo dovoljno duboko,
Platiću dug svoj svesrdno tog časa.
BASANIO. Antonio, ja bračnog druga imam
Što mi je drag k'o život: al' ni život,
Ni ženu svoju, niti ceo svet
Ne cenim više nego život tvoj:
I pristao bih da me sveg tog liše,
Pristao ovo sve da žrtvujem
Satani ovoj, tek da spasem vas.
PORCIJA. Da vam je žena ovde, pa da čuje
Ponudu vašu, ne bi vam na tome
Baš osobito bila zahvalna.
GRACIJANO. Ja ženu svoju volim, duše mi;
A pristao bih da je na nebu,
Ne bi li neku silu nebesku
Umolila da ovu jevrejsku
Promeni psinu.
NERISA. Njoj ste iza leđa
Nudili, srećom, to; jer ta bi želja
Inače džumbus stvorila u kući.
SAJLOK Hrišćanski to su, eto, muževi!
Ja imam kćer; al' voleo bih više
Da joj je muž od roda Barabasa,
Negoli neki hrišćanin! No, vreme
Traćimo zalud; molim te, odluči
I presudu izreci.
PORCIJA. Pripada ti
Po kile mesa ovog trgovca:
Priznaje sud to, zakon ti to daje.
ŠAJLOK O, sušta pravičnosti!
PORCIJA. S grudi ćeš meso to da mu
odsečeš:
Dopušta zakon, sud to priznaje.
SAJLOK Učenijega nema sudije!
Eto ti što je presuda! Priprem' se!
PORCIJA. Očekni malo: još tu nešto ima.
Po obveznici nemaš prava ti
Krvi ni kap da uzmeš; tamo piše
Izrično tako: "pola kile mesa":
Dug uzmi, pola kile mesa uzmi;
No, ako krvi hrišćanske i kap
Prospeš dok budeš sekao, sve zemlje,
Imetak ceo tvoj će imati
Po zakonima mletačkim k'o plen
Mletačka da ti uzme država.
GRACIJANO. Gle, Jevrejine! Sušta pravičnost!
Učenijega nema sudije!
ŠAJLOK Je l' tako zakon glasi?
PORCIJA. Možeš akt
Da vidiš sam; kad tražiš baš pravicu,
Imaćeš nje i više no što želiš;
To znaj zacelo.
GRACIJANO. Učen sudija!
Gle, Jevrejine! Učen sudija!
ŠAJLOK Tad primam predlog: platite za
jamstvo
Trostruko, pa nek' ide hrišćanin.
BASANIO. Novaca evo.
PORCIJA. Lakše!
Dosuđena će biti Jevrejinu
Pravica sva. Ne Žurite se; lakše!
Ništa sem globe neće dobiti.
GRACIJANO. O Jevrejine! Sušta pravičnost!
Učenijega nema sudije!
PORCIJA. Zato se spremi da odsečeš meso.
Al' krv da nisi prosuo; i pazi
Da ne odsečeš manje ili više,
Već ravno pola kile: pošto ćeš,
Ako li samo ne odsečeš tačno
Po kile, nego više ili manje,
Pa bilo to koliko čini tek
Razliku izmeđ' teškoga i lakog,
Ili koliko delić dvadeseti
Bednoga prosa sitnog, ili samo
Tol'ko kol'ko tek da tas za dlaku
Pretegne tamo ili amo, ti ćeš
Umreti, a imanje tvoje sve
Zaplenjeno će biti.
GRACIJANO. Jevrejine!
Danijel drugi, Danijel! Za vrat sam
Stao ti sada, vaistinu, ja!
PORCIJA. Šta čekaš, Jevrejine? Uzmi globu.
ŠAJLOK Dajte glavnicu, pa me pustite.
BASANIO. Pripravljena je za te; evo ti.
PORCIJA. Javno pred sudom odbio je on to:
Dobiće samo što mu pripada
Po obveznici i po zakonu.
GRACIJANO. Ma, Danijel! to opet kažem ja;
Danijel drugi! Hvala, Jevrejine,
Što si me reči toj naučio!
ŠAJLOK Zar ni glavnicu čak da ne dobijem?
PORCIJA. Ništa sem globe nećeš dobiti.
I to na sopstven rizik, Jevrejine.
ŠAJLOK Neka mu onda đavo dobrim plati;
Meni je dosta parničenja.
PORCIJA. Stan'te;
Postojte, Jevrejine. Nije sve
Račune zakon prečistio s vama.
Predviđa zakon mletački i ovo:
Dokaže li se da je podaniku
Mletačkom nekom radio o glavi
Tuđinac neki, bilo posredno
Il' neposredno, onda ima prava
Taj čiji život ugrožen je bio
Na polovinu njegova imanja;
A polovina druga riznici
Poverljivoj se daje državnoj;
Dok o životu prestupnikovom
Jedino milost duždeva, nasuprot
Glasova drugih svih, odlučuje.
A to je uprav' slučaj tvoj: jer jasno
Ispoljilo se tokom raspre da si
I okolišno, a i neposredno
Protiv života ovog optuženog
Planove kov'o, pa si tim i onu
Pretnju na sebe navukao koju
Pomenuh malopre. Od dužda zato
Na kolenima milost za se prosi.
GRACIJANO. Moli da možeš da se obesiš
Sam svojom rukom; samo kako tvoj
Imetak ide državi, ti nećeš
Imati čim da kupiš uže, pa ćeš
O državnome trošku vešan biti.
DUŽD. Tek da bi vid'o kol'ko smo po duhu
Drukčiji mi, ja život tebi praštam
Pre no i moliš. Pola tvog imetka
Antonio će dobiti, a drugu
Polovinu će država da uzme;
No, ovo može putem milosti
Na globu da se svede.
PORCIJA. Da, ukol'ko
Na državu se odnosi: al' ne
Ukoliko se Antonija tiče.
ŠAJLOK Ne, život moj i sve mi uzmite;
Ne praštajte mi ništa: život ste mi
Uzeli kad ste direk oduzeli
Koji mi kuću drži; život ste mi
Uzeli kad mi sredstva oduzmete
Od kojih živim.
PORCIJA. Šta ste voljni vi
Da učinite za nj, Antonio?
GRACIJANO. Ništa, sem uže džabe, zaboga!
ANTONIO. Htednu l' sa pola njegovog imanja
Da skinu globu svetli dužd i sud,
Ja primam to, al' drugu polovinu
Da meni da na raspolaganje,
Pa da je, nakon smrti njegove,
Ustupim onom plemiću što kćer mu
Nedavno ote:
Ali uz druga dva uslova; prvo,
Da on, za ovu milost, odmah primi
Hrišćansku veru; drugo, da na dar
Ovde pred sudom zetu svom Lorencu
I svojoj kćeri svu zaostavštinu
Prepiše svoju.
DUZD. Il' će to da primi,
Ili ću, bome, malopređašnje
Pomilovanje svoje da povučem.
PORCIJA. Šta kažeš, Jevrejine? Pristaješ li?
ŠAJLOK Pristajem.
PORCIJA. Piši legat, pisare.
ŠAJLOK Dozvolite da odem, molim vas;
Nije mi dobro. Pošljite mi akt,
Potpisaću ga.
DUŽD. Idi, al' potpiši.
GRACIJANO. Imaćeš na krštenju kuma dva;
A imao bi, da sam nešto tebi
Sudio ja, desetak njih još, da te
Otprate, ne do krstionice,
Nego do samih vešala.
(Odlazi ŠAJLOK.)
DUŽD. Izvol'te,
Gospodine, da ručate kod mene.
PORCIJA. Ponizno molim da me izvinite:
Al' moram noćas još u Padovu,
Te valja ovog časa već da krenem.
DUŽD. Što dokolice lišeni ste, žalim.
Antonio, odužite se čime
Plemiću ovom, jer, po mome sudu,
Veoma njemu obavezni vi ste.
(Odlaze DUŽD, SENATORI
i PRATNjA.)
BASANIO. Mene i moga prijatelja vi ste,
Gospodine veoma uvaženi,
Mudrošću svojom teških globa spasli;
U ime toga dragovoljno mi
Tisuće one dajemo vam tri
Koje smo bili dužni Jevrejinu,
Da ljubazni vam trud nadoknadimo.
ANTONIO. A povrh toga ostaćemo vazda
Dužnici vaši svojom ljubavlju
I uslugama svojim.
PORCIJA. Dovoljno je
Nagrađen onaj kom je srce puno;
A, pošto sam vas oslobodio,
Srce je meni puno, te sam time
Dovoljno plaćen, držim: ćud mi nikad
Za novcem preveć gramziva ne beše.
Setite me se, molim, kad se opet
Budemo sreli: svako dobro želim,
I praštam se sa vama.
BASANIO. Nema druge,
Moram na vas, gospodine moj dragi,
Da navalim i opet: uzmite
Štogod od nas k'o dar za uspomenu,
A ne k'o platu. Dve mi stvari, molim,
Obrec'te: prvo, da me nećete
Odbiti; drugo, da mi opraštate.
PORCIJA. Navaljujete odveć, pa nek' bude.
(ANTONIJU)
Rukavice mi svoje dajte da ih
Za vašu ljubav nosim. (BASANIJU) A od vas
Uzeću prsten taj, za vašu ljubav.
Nemojte ruku trzati; ja neću
Ništa sem to; a nećete mi tek
Odbiti ljubav ovu.
BASANIO. Prsten taj,
Gospodine moj dragi? Ama, to je
Tričarija: sramota bi me bilo
Da vam to dam.
PORCIJA. A ja što drugo neću;
Rek'o bih baš da imam volju na nj.
BASANIO. Do njega mi je više no što vredi.
Podariću vam prsten što ga bude
Najskupljeg bilo tu u Mlecima,
Ma morao na nadmetanju javnom
Nabaviti ga: ali samo me
Izvinite za ovaj.
PORCIJA. Vidim da ste
Na obećanju izdašni, sinjore:
Naučiste me prvo prositi,
A učite me sada, kanda, kako
Odgovara se prosjaku.
BASANIO. Taj prsten,
Gospodine, od žene dobih ja;
I kad mi ga je stavljala na prst
Zakle me da ga nikad niti dam,
Niti ga prodam, niti izgubim.
PORCIJA. Izgovor takav mnogom posluži
Da dar prištedi. Ako žena vaša
Sašava nije, nego proumi
Kol'ko ga ja zaslužih, neće večno
Držati srce samo zato što ste
Dali ga meni. Ostajte mi zbogom.
(Odlaze PORCIJA i NERISA)
ANTONIO. Dajte mu prsten taj, Basanio:
Ocen'te da su zasluge mu vredne,
Kada se ljubav moja njima prida,
Kol'ko i nalog žene vaše vredi.
BASANIO. Hajd', Gracijano, trči, stigni ga,
I daj mu prsten, pa ga, mogneš li,
U dom Antonijev đovedi. Idi!
Požuri!
(Odlazi GRACIJANO)
Hajd'mo odmah i mi tamo,
A sutra ćemo obadvojica
U Belmont zorom. Hajd', Antonije.
(Odlaze.)

SCENA DRUGA

Na istom mestu. Ulica.

(Ulaze PORCIJA i NERISA.)

PORCIJA. Za Jevrejinov raspitaj se dom
I akt taj daj mu da ga potpiše.
Još noćas ćemo mi na put, da doma
Dan pre od naših budemo muževa:
Dobro će doći ovaj akt Lorencu.
(Ulazi GRACIJANO.)
GRACIJANO. E, baš je sreća što vas sustigoh!
Basanio, gospodar moj, me šilje,
Pošto se bolje promislio, da vam,
Gospodine, taj prsten dam i da vas
Umolim da sa nama ručate.
PORCIJA. Ne, isključeno: prsten njegov, pak,
Primiću sa zahvalnošću; ovako
Poručite mu, molim vas: a onda,
Duše vam, ovom mome momčetu
Šajlokov dom pokaž'te.
GRACIJANO. Drage volje.
NERISA. Ja bih reč‐dve, gospodine, sa vama
Imao da izmenjam. (PORCIJI tiho.)
! Probaću
I ja svom mužu prsten da izvučem
Za koji sam ga nagnala da da
Zakletvu da će večno da ga čuva.
PORCIJA. Za uspeh jamčim. Oni će namrtvo
, Kleti se da su dali prstenje
Muškarcima, a mi ćemo u laž
Ugoniti ih i pobijati
Zakletve njine zakletvama. Hajde,
Požuri: znaš već gde ću da te čekam.
NERISA. Hajdemo, dobri moj gospodine;
Pokazaćete meni kuću, ne?
(Odlaze.)

PETI ČIN

SCENA PRVA

Belmont. Aleja pred Porcijinom kućom.

(Ulaze LORENCO i DžESIKA.)

LORENCO. Sja mesec jasni: u ovakvu noć,
Dokle je nežno povetarac blagi
Ljubio krošnje, a sa njih se šum
Odziv'o nije ‐ u ovakvu noć
Troil uz platna trojanska se, držim,
Verao, pa je otud, uzdišući,
Odašiljao dušu čadorima
Jelinskim gde te noći Kresida
Boravila je.
DžESIKA. U ovakvu noć
S jezom je Tizba rosom gazila,
Pa spaziv senku lava pre no njega,
S grozom utekla.
LORENCO. U ovakvu noć,
Kraj divlje morske obale Didona
S vrbom u ruci stajala je, pa je
Mahala dragom svome da se vrati
U Kartaginu.
DžESIKA. U ovakvu noć
Čarobne trave brala je Medeja
Koje su opet mladost vraćale
Esonu starom.
LORENCO. U ovakvu noć
Od bogataša Jevrejina krišom
Džesika ode, pa iz Mletaka
Uteče čak u Belmont s nevrednim
Draganom svojim.
DžESIKA. U ovakvu noć
Obreče ljubav njoj Lorenco mladi
I zakletvama, lažnim sve do jedne,
Ukrade srce njoj.
LORENCO. U takvu noć
Opanjka ljupka Džesika k'o kakva
Alapačica mala dragog svog,
A on joj ovo oprosti.
DžESIKA. Ma ja bih
Nadnoćila već tebe, kada niko
Naiš'o ne bi; ali, poslušaj!
Čuju se neki muški koraci!
(Ulazi STEFANO.)
LORENCO. Ko to kroz noćni mir toliko žuri?
STEFANO. Prijatelj.
LORENCO. Prijatelj! Kakav? Ime, prijatelju,
Molim te, reci.
STEFANO. Zovem se Stefano;
I nosim glas da moja gospođa
Amo u Belmont stiže pre osvitka:
Sad luta od raspeća do raspeća,
Pa tamo kleči i za srećne dane
U braku moli.
LORENCO. Ko s njom dolazi?
STEFANO. Devojka njena i još samo sveti
Pustinjak jedan. No, je l' moj gospodar
Došao, molim?
LORENCO. Nije, nit' od njega
Imamo glasa. Ali, Džesika,
Unutra hajd'mo da svečanu kakvu
Dobrodošlicu pripremimo mi
Za doma ovog gospodaricu.
(Ulazi LONSELOT.)
LONS.: Hej, hej, hej! ihaho! hej, hej, hej! hej!
LORENCO. Ko viče?
LONSELOT. Hej, hej! Jeste li videli gospodar
Lorenca?
Gospodar Lorenco, hej, hoj, hej, hoj!
LORENCO. Mani se toga izvikivanja, čoveče;
ovde sam.
LONSELOT. Hej, hej! gde? gde?
LORENCO. Ovde.
LONS.: Recite mu da je došao skoroteča od
moga gospodara sa punim rogom dobrih vesti:
moj gospodar će stići pre svanuća ovamo.
(Odlazi.)
LOR.: Hajd'mo unutra, dušo slatka, pa ih
Onamo sačekajmo. Ali našto?
Sto da unutra idemo? Stefano,
Obznan'te, prijatelju, molim vas,
Svem domu da će vaša gospođa
Ovoga časa stići; pa pošalj'te
Svirače svoje amo napolje.
(Odlazi STEFANO.)
Slatko li spi na banku mesečina!
Tu ćemo sesti, pa nek' muzika
U sluh naš klizi svojim zvucima:
Noć i tišina skladno pristaju
Uz harmonije slatke brujanje.
Džesika, sedi. Gledaj kako je
Nebeska ravan gusto načičkana
Koturićima zlata blistava:
Tu ni kružića najmanjega nema
Koji ti oko vidi, a da on
Ne peva svojim kretanjem k'o kakav
Anđeo, vazda glas usklađujući
S ognjenookim heruvimima:
Takav je sklad u duša besmrtnih;
Ali dok grubo optočen je ovom
Blatnjavom ljuskom rastočavanja,
Mi nismo kadri da ga čujemo.
(Ulaze MUZIKANTI.)
Hej, hodite, pa prenite iz sna
Dijanu himnom: svirkom najslađom
Sluh svojoj gospodarici prostrel'te
I doma nju domam'te muzikom.
(Muzika.)
DžESIKA. Nikad u mene veselost ne budi
Muzika slatka.
LORENCO. Jer su sušta pažnja
Tvojega duha moći; divlje kakvo,
Obesno stado promatraj, il' dželep
Ždrebadi mlade, nepriučavane,
Kad ludo skače, rže, njišti glasno,
Onako kako njemu nalaže
Obesna krv; pa čuju l' trube glas,
Ili se sluha njihovoga takne
Muzički napev neki, videćeš
Kako će sva da zastanu, a njine
Inače divlje oči krotko će
Buljiti, snagom slatke muzike
Preobražene; stog i veli pesnik
Da se Orfeju priklanjale stene,
Drveće, vali; jer na svetu nema
Ničeg toliko jarosnog, il' tupog,
Il' grubog, da mu ne bi muzika
Narav za neki tren promenila.
U koga nema muzike u duši,
Kog sklad ne dira slatkih zvukova,
Zreo je taj za podvale, izdajstva
I razbojništva; tupe su k'o noć
Njegovog duha radnje; a k'o Ereb
Mračne u njega sklonosti: ovakvom
Ne veruj nikad. Slušaj muziku.
(Ulaze PORCIJA i NERISA na
izvesnom rastojanju.)
PORCIJA. U mom se tremu svetlost vidi ta.
Kako daleko zrake svoje baca
Maleni žižak! Tako i valjano
Delo se sja na svetu rđavome.
NERISA. Za mesečine žižak vid'li nismo.
PORCIJA. Tako i veća slava manju smrači:
Namesnik blista kao kralj, dok nije
Uz njega kralj, a tada blesak njegov
Iščili k'o u vodama debelim
Potočić gorski. Slušaj! muzika!
NERISA. Pa to su vaši domaći svirači.
PORCIJA. Nešto je dobro tek u odnosu
Na nešto drugo, vidim: ti su zvuci
Sad kanda mnogo slađi no po danu.
NERISA. Tišina čar im daje, gospođo.
PORCIJA. I vrana divno peva k'o i ševa
Kada je niko ne sluša, pa, držim,
Da slavuj nešto zapeva po danu
Kad gaču guske svud, on ne bi bio
Pevačem boljim smatran od carića.
Kako se mnogo što do pune cene
I savršenstva potpunog dovede
Kada u pravi opravi se čas.
Al' mir! Sad Luna spi s Endimionom
I neće da je bude.
(Muzika prestane.)
LORENCO. To je glas
Porcijin, ako ne varam se mnogo.
PORCIJA. On me k'o slepac kukavicu pozn'o
Po ružnom glasu.
LORENCO. Dobro došli doma,
Gospođo draga!
PORCIJA. Mi smo se za dobro
Muževa svojih molile, i nadu
Gajimo da će reči naše njima
Probitak da donesu. Jesu l' došli?
LORENCO. Gospođo, nisu još, al' glasnika su
Poslali da prispeće njino javi.
PORCIJA. Idi, pa reci posluzi, Nerisa,
Neka se pravi kao da i ne zna
Da nismo ovde bile; to i vi,
Lorenco, čin'te; Džesika, i vi. (Zvuk truba.)
LOR.: Evo vam muža; on to trubom trubi:
Brbljivi nismo, gospođo; ne brin'te.
PORCIJA. Ta noć na bolnog dana sjaj mi liči;
Nešto je bleđa; to je dan, al' takav
Kakav je dan kad sakrije se sunce.
(Ulaze BASANIO, ANTONIO,
GRACIJANO i njihova PRATNjA.)
BASANIO. Da prolazite kada sunca nema,
Zajedno bismo s antipodima
Imali puni božji dan i mi.
PORCIJA. K'o luč nek' sjam, al' nek' k'o
luč ne gorim;
Jer žena‐luč oprlji muža svog:
A šta će mi Basanio oprljen?
No, kako Gospod sudi! Neka ste
U dom svoj dobro došli, gospodaru!
BASANIO. Zahvaljujem vam, gospođo.
Požel'te
Dobrodošlicu i mom prijatelju:
Antonio je ovo, onaj kom sam
Beskrajno tako obavezan ja.
PORCIJA. Od svake ruke valjalo bi da ste
Obvezni njemu, jer i on za vas
Obvezao se, čula sam, veoma.
ANT.: Ne više, jer sam srećno tužbe rešen.
PORCIJA. Gospodine, od srca dobro došli
U dom naš; samo valja da se to
Ispolji drukče, ne na rečima,
Te prekidam sa ljubaznostima
Koje se reč'ma ispoljavaju.
GRACIJANO (NERISI). Tako mi onog
meseca, nepravdu
Činite meni; bogami ga dadoh
Sudijinome pisaru: po meni
Dabogda onaj bio uškopljen
Kome ga dadoh, kad toliko to,
Ljubavi moja, srcu primate!
PORCIJA. Oho, već svađa! nu, a oko čega?
GRACIJANO. Oko kružića zlatnog, oko
jednog
Prstena tričavoga, koji ona
Dade mi, a na kome otrcani
Stihovi behu, slični poeziji
Što ih u nož urezuju nožari:
"Ljubi me, i ne izgubi me."
NERISA. Šta tu
O poeziji pričate i ceni?
Kad vam ga dadoh; zakleste se vi
Da ćete da ga nosite do smrti,
Pa da ga i u grobu čuvate:
Ako i ne zbog mene, ono bar
Zbog zakletava svojih vatrenih
Dužni ste bili da ga pazite
I sačuvate. Tobož sudijinom
Pisaru dao! O, nek' Bog mi sudi
Ako li ikad tome pisaru
Naraste brada!
GRACIJANO. Hoće, ako li
Poživi do mužanstva.
NERISA. Hoće, ako
Poživi ikad žena do mužanstva!
GRACIJANO. Ove mi ruke, dao sam ga ja
Mladiću jednom, nekakvome dečku,
Kržljavom jednom, žgoljavom momčiću,
I ne po rastu većem nego ti,
Sudijinome pisaru. Brbljivko
Zatražio mi to k'o nagradu:
Za živu glavu odbio ga ne bih.
PORCIJA. Zaslužili ste ukor što se tako
Nehatno ‐ to vam kažem otvoreno ‐
S ženinim prvim darom rastadoste;
S predmetom što ga staviste na prst
Uz zakletvu, pa zato prikovanim
Čašću u meso sopstveno. Ja dadoh
Svom dragom prsten, pa ga zakleh da se
Ne rastaje od njega nikada.
Evo ga tu, i smem umesto njega
Da se zakunem da ga ne bi dao
Nit' skinuo sa prsta ni za sve
Bogatstvo ovog sveta. Vi ste ženi
Povod za ljutnju dali doista
I odveć neljubazno, Gracijano:
Ja bih za tako što van sebe bila.
BAS. (za sebe): Sto levu ruku nisam odsekao,
Pa da se sad zakunem kako prsten
Izgubih njega braneći.
GRACIJANO. Svoj prsten
Dade gospodar moj Basanio
Sudiji, koji zatraži taj prsten,
A koji ga je i zaslužio;
Tad ono momče, pisar sudijin,
Koji je sebi dosta pisanjem
Zadao truda, zatraži moj prsten;
I ništa ne hte osim prstena
Nit' sluga, nit' gospodar.
PORCIJA. Koji prsten
Dadoste, gospodaru? Ne tek onaj,
Nadam se, što ga dobiste od mene?
BASANIO. Da mogu laž da dodam ogrešenju,
Poricao bih, no vi vidite
Da prstena na mome prstu nema;
Nestalo ga je.
PORCIJA. Nestalo je časti
Iz vašeg lažnog srca isto tako.
Neba mi, k vama ja u postelju,
Dok prsten taj ne sagledam, ne dođoh!
NERISA. Nit' uđoh ja u vašu sve dok prsten
Ne vidim svoj.
BASANIO. O mila Porcijo,
Da znate samo kome dadoh prsten,
Da shvatate rad čega dadoh prsten
I kako teška srca dadoh prsten
Kad on baš ništa drugo osim prsten
Ne hte da primi, ne bi onda bila
Zlovolja vaša stroga ovoliko.
PORCIJA. O, da ste znali šta taj vredi prsten,
Šta vredi ona što vam dade prsten,
Da čast vam ište čuvati taj prsten,
Ne biste onda davali taj prsten.
Gde bi muškarac bio tako glup
I bezobziran da vam traži nešto
Što se za sveto smatra, ako vi
To odbijete s kol'ko‐tol'ko žara?
Sad znam, Nerisi hvala, šta da mislim:
Dam glavu ako nije ženi dat.
BASANIO. Časti mi moje, nije, gospođo,
Duše mi moje, nije ženi dat,
Već uglađenom jednom doktoru:
Tri tisuće cekina odbi on,
No zatraži taj prsten, što ja odbih,
I pustih ga da ode zlovoljan,
Mada baš on mom dragom prijatelju
Odbrani život sam. I, šta da kažem,
Gospođo draga? Bejah prisiljen
Da mu ga za njim pošljem; bejah skoljen
Uljudnošću i stidom; nije mi se
Dalo da tol'ko nezahvalnošću
Uprljam svoju čast. Pa zato molim,
Gospođo draga, da mi oprostite.
Jer, kandila mi svetih noćnih onih,
I sami biste, da ste tamo bili,
Zatražili od mene prsten taj,
Da ga tom vrsnom date doktoru.
PORCIJA. Ne doš'o blizu domu mom taj doktor!
Jer kako je u njega nakit koji
Beše mi drag, a koji mene radi
Zakleli ste se čuvati, i ja ću
Široke ruke biti k'o i vi;
Ništa mu neću odbiti što imam;
Ni telo, niti postelju muževlju.
Upoznaću ga, to sam izvesna:
Ne noćivajte izvan doma; bdijte
Nada mnom kao Argus; ako l' ne,
Ako li mene ostavite samu,
Tad će taj doktor, časti mi, a čast je
Prćija moja još, da spava sa mnom.
NERISA. A sa mnom njegov pisar; otvarajte
Četvore stoga kako nadzoru
Sopstvenom mome da me ostavite.
GRAC: Da šta ću! Samo padne li mi šaka,
Pisaru perce ostaće bez dlaka.
ANTONIO. Nesrećni povod svađi toj sam ja.
PORCIJA. Ne primajte, gospodine, to srcu;
Ipak ste nama dobrodošli vi.
BASANIO. Porcijo, tu mi uvredu oprosti:
Ne želeh nju; a evo tu, da čuju
Svi ovi prijatelji, zaklinjem se
Očima tvojim divnim, gde svoj lik
Sopstveni vidim ‐
PORCIJA. Samo pazite!
Dva svoja lika vidite u njima;
U svakome po jedan; dakle, vi se
U dvoličnoga sebe zaklinjete,
A zakletva je ta veresija.
BASANIO. Ne, poslušaj me: ovu pogrešku
Oprosti mi, a kunem ti se dušom,
Da više nikad neću prekršiti
Nijednu tebi datu zakletvu.
ANT.: Jednom za dobro njegovo ja dadoh
Telo u rem, a ovo, da ne beše
Onog kom prsten pokloni vaš muž,
Izgubljeno bi bilo zanavek:
Jamčiti smem i sada, stavljajući
Dušu u rem, da muž vaš nikad više
Zakletvu svesno prekršiti neće.
PORCIJA. Budite, dakle, njegov jamac vi.
Ovo mu dajte, pa mu recite
Da malo bolje čuva to no ono.
ANTONIO. Evo, Basanio; zakunite se
Da ćete ovaj prsten čuvati.
BASANIO. Bože! pa to je onaj prsten baš
Koji sam dao doktoru.
PORCIJA. Od njega
Ja ga i dobih. Jer, oprostite mi,
Basanio, al' taj je doktor sa mnom
Za ovaj prsten spavao.
NERISA. I meni
Oprostite, moj vrli Gracijano,
Jer je za ovo ovde prošlu noć,
Žgoljavko onaj, pisar sudijin,
Spavao sa mnom.
GRACIJANO. To mu dođe kao
Kada se drum u leto opravlja:
A putevi su onda dosta dobri.
Šta? Da nam nisu rogove natukle
Pre nego što smo i zaslužili?
PORCIJA. Nemojte biti tako prosti. Svi ste
Preneraženi. Evo jednog pisma,
Pročitajte ga natenane, pošto
Iz Padove Belario ga posla.
U njemu ćete naći da je doktor
Porcija bila, a da je Nerisa
Bila njen pisar: svedok je Lorenco
Da sam otišla odmah iza vas,
A da sam došla maločas; u dom
Još i ne kročih. Pa, Antonio,
Dobro nam došli; u pripravnosti
Imam za vas daleko bolje vesti
No što se tome vi i nadate;
Raspečatite brzo ovo pismo;
Tu ćete naći da su iznenada
Galije vaše prebogate tri
Uplovile u luku; kakvim sam
Slučajem čudnim ja do ovoga
Dospela pisma, to vam reći neću.
ANTONIO. Zanemeo sam.
BASANIO. Vi zar doktor bili,
A da vas nisam prepoznao ja?
GRACIJANO. Vi onaj pisar što će rogove
Da mi natuče?
NERISA. Da, al' pisar koji
Ne misli nikad to da učini,
Sem da poživi dokle u muškarca
Ne prometne se.
BASANIO. Drug u postelji
Bićete meni, slatki doktore,
A kada nisam tu, vi spavajte
Sa mojom ženom.
ANTONIO. Mila gospođo,
Vi život ste mi dali, a i ono
Čim ću da živim, pošto ovde piše
Da su u luku zbilja čitave
Prispele moje lađe.
PORCIJA. Nu, Lorenco,
Moj pisar ima i za vas poneku
Utešnu vest.
NERISA. I daću ih bez plate.
Od bogataša Jevrejina evo
Pismena kojim Džesiki i vama
Ostavlja posle smrti sve što ima.
LORENCO. Vi zasipate, lepe gospođe,
Manom putanju gladnih.
PORCIJA. Tek što nije
Svanulo već, a ipak znam zacelo
Da biste još ponešto želeli
Od onog što se zbilo da saznate.
Hajd'mo unutra, pa na protokolu
Saslušajte nas, i na sve po redu
Po duši ćemo da odgovorimo.
GRACIJANO. Nek' bude. Prvo biće pitanje
Po protokolu, a na njega ima
Nerisa moja da mi se zakune,
Da li bi više volela da drugu
Sačeka noć, il' sad u postelju
Odmah da pođe, jer ni cigla dva
Sata do zore nema: al' ću ja
I obdan mrak da Želim srcem svim
Te da sa ćatom sudijinim spim.
Nerisin prsten čuvaću pre svega,
I dokle živim strepeću za njega.
(Izlaze.)
 
KRAJ