Млетачки трговац

Млетачки трговац Писац: Виљем Шекспир

Превео: Велимир Живојиновић

ЛИЦА:

ДУЖД ОД МЛЕТАКА
КНЕЗ ОД МАРОКА,
КНЕЗ ОД АРАГОНА — просиоци Порцијини ‐
АНТОНИО, млетачки трговац
БАСАНИО, његов пријатељ
ГРАЦИЈАНО,
САЛАНИО,
САЛАРИНО — пријатељи
Антонијеви и Басанијеви
ЛОРЕНЦО, заљубљен у Џесику
ШАЈЛОК, богат Јеврејин
ТУБАЛ, Јеврејин, његов пријатељ
ЛОНСЕЛОТ ГОБО, лудало,
слуга Сајлоков
СТАРИ ГОБО, отац Лонселотов
ЛЕОНАРДО, слуга Басанијев
БАЛТАЗАР,
СТЕФАНО — слуге Порцијине
ПОРЦИЈА, богата наследница
НЕРИСА, њена дворкиња
ЏЕСИКА, кћи Шајлокова
МЛЕТАЧКИ ВЕЛИКАШИ,
СУДСКИ ЧИНОВНИЦИ,
ТАМНИЧАРИ, ПОРЦИЈИНЕ
СЛУГЕ И ДРУГА ПРАТЊА

Место радње
МЛЕЦИ, А ДЕЛИМИЧНО
БЕЛМОНТ, ПОРЦИЈИНО
БОРАВИШТЕ У
УНУТРАШЊОСТИ

ПРВИ ЧИН

СЦЕНА ПРВА

Млеци. Улица.

(Улазе АНТОНИО, САЛАРИНО и САЛАНИО.)

АНТОНИО:

Ја не знам, збиља, што сам тако сетан;
Тишти ме мора; она, рекосте,
Тишти и вас; ал' како је навукох,
Како је нађох или стекох ја,
Од какве ли је грађе, шта је роди,
То имам тек да сазнам;
И тол'ко сета заглупи ме та,
Да једва могу себе сам да познам.

САЛАРИНО:

По пучини вам мисли крстаре,
Где ваше лађе с моћним једрима ‐
Као господа, варошки газдаши
На таласима, или као каква
Торжествена парада поморска ‐
Гледају преко рамена на ону
Убогу ситнеж трговачку која
До појаса се клања испређ њих
Док оне крил'ма тканим шишају.

САЛАНИО:

Да сам толико ставио на коцку,
Господине, и ја бих, верујте ми,
Срцем уз своје наде тамо био.
Стално бих траву брао, да бих сазн'о
Где је ветрова легло; пиљио бих
У мапе непрестанце, тражећи
Сидришта, луке, мола; и, зацело,
Све би, од чега стрепим да би штету
Нанети могло трговини мојој,
Залостило ме.

САЛАРИНО:

Од сопственог даха,
Кад чорбу хладим, језа би ме тресла
При помисли на покор што га дах
Олује бесне кадар је на мору
Да изазове. Не бих могао
Гледати сат пешчани док из њега
Отиче песак, а да у памет
Спрудове и плићаке не дозовем
И да Андреја свога богатога
Не угледам у песак заривена
Где теме своје савија под ребра
Да гроб пољуби свој. Да цркви пођем,
Па камен свете грађевине спазим,
Да ли бих мог'о да се не сетим
Хридина страшних, што би, да се нешто
О нежног мога брода слабине
Очешу само, просуле у брзак
Сав зачин његов, па обукле мојом
Свилом све бучне таласе, и тако,
У једну реч, претвориле у ништа
Све оно што богатство пре ми беше?
Зар да ми буде дата мисао
Да тако нешто мислим, а да будем
Помисли лишен да би случај такав
Растужио ме? Ама, не говор'те:
Антонио је жалостан, ја знам,
Због тога што на трговину мисли.

АНТОНИО:

Верујте, не; на срећу, није моје
Имање једној поверено лађи,
Нит' једном месту; нити зависи
Од среће ове једне године
Све моје стање: стога нисам ја
Због трговине своје суморан.

САЛАРИНО:

Заљубљени сте онда.

АНТОНИО:

Таман! Пфуј!

САЛАРИНО:

Ни заљубљени? Тад сте, рецимо,
Тужни јер нисте ведри: према томе
Исто толико лако бисте могли
И смејати се, поскакивати,
Па рећи: нисте тужни јер сте ведри.
А, двоглавог ми Јана, природа је
Чудњаке сваке врсте саздала:
Један све жмирка очима и све се
Нечему смеје к'о што се папагај
Гајдама смеје; други има тол'ко
Кисео израз да на осмех не би
Обелио ни зуба, па да јамчи
И сами Нестор да је шала смешна.
 
(Улазе БАСАНИО, ЛОРЕНЦО, ГРАЦИЈАНО)
 
САЛАНИО:

Басанио, ваш племенити рођак,
Долази с Грацијаном и Лоренцом.
Па збогом: ми вас остављамо сад
У бољем друштву.

САЛАРИНО:

Остао бих с вама
Све дотле док вас не развеселим;
Ал' врснији нас, ево, претекоше.

АНТОНИО:

Високо ценим врсност вашу ја.
Вас зове, држим, посао сопствени,
Па прилику улучисте отићи.

САЛАРИНО:

Добро вам јутро, драга
господо!

БАСАНИО:

Кад ћемо опет да се излудамо,
Господо драга? Премного се нешто
Туђите ви: зар тако бити мора?

ЛОРЕНЦО:

О доколици првој бићемо
Вама на служби.
(Одлазе САЛАРИНО и САЛАНИО.)
Пошто сте се нашли
С Антонијем, то сад и ми идемо,
Сињор Басанио; ал' сетите се
Где смо у подне рекли наћи се,
Молим вас.

БАСАНИО:

То не хајте.

ГРАЦИЈАНО:

Не изгледате особито добро,
Сињор Антонио; ви придајете
И одвећ много пажње овом свету:
Онај га губи ко га купује
С толико труда; чудно, верујте ми,
Измењени сте.
АНТОНИО. Свет ја, Грацијано,
За друго што не држим, до за свет.
За позорницу где свак тумачи
Улогу своју: суморна је моја.
ГРАЦИЈАНО. А мени дајте да будалу играм:
Нек' се од смеха и од лудања
Све моје лице збрчка; више волим
Да ми се јетра упали од вина,
Неголи да ми од лелекања
Убиственога срце промрзне.
Зашто да човек, вреле крви пун,
Чучи к'о његов прадед, истесан
Из алабастра? да и будан спава?
Да жутицу намћорлуком навуче?
Чуј што ћу рећи ја, Антонио ‐
Драг си ми, па из љубави то кажем ‐
Има ти један људи сој што лице
Намрешка своје, те се наскорупа
К'о устајала бара; ти баш навлаш
К'о заливени ћуте, не би л' неко
Рекао да су мудри, озбиљни,
Дубокоумни; просто к'о да кажу:
"Госпо'н Оракул ја сам, и кад зинем,
Ни пашче да ми није лануло!"
О, знам ја такве, мој Антонио,
Што само стога за мудраце важе,
Јер никад једну реч не изусте;
А уверен сам, да проговоре,
Проклињали би они безмало
Уши у оних који, чувши их,
Лудама своју сабраћу назову.
Ал' више другом приликом. Но, ти
Немој тим мамцем меланхолије
Овакву глупу рибицу, овакво
Мишљење да домамљујеш и пецаш.
Лоренцо драги, хајд'мо; утолико
Остајте збогом! А по обеду
Придику своју докрајчићу ја.
ЛОР.: Па хајд' до ручка да вас оставимо.
Један од тих мудраца глупих морам
И ја да будем, јер ми Грацијано
Не да до речи доћи.
ГРАЦИЈАНО. Ну, па буди
Године две још са мном, па ни звук
Сопственог гласа нећеш познати.
АНТОНИО. Збогом, и ја ћу тога ради само
Да се разбрбљам.
ГРАЦИЈАНО. Збиљски хвала; пошто
Тек сушеноме језику и цури
Што купца нема ћутање пристоји,
И њима само оно лепо стоји.
(Одлазе ГРАЦИЈАНО и ЛОРЕНЦО.)
АНТОНИО. Па је ли то сад нешто?
БАСАНИО. Грацијано говори бесконачно
много ни о чему, више но иједан човек у
Млецима. У њега је здравог умовања таман
као два пшенична зрнцета у две мерице плеве:
треба вам цео дан тражења да бисте их нашли;
а кад дођете до њих, покаже се да нису били
вредни тражења.
АНТОНИО. Ну, сад ми каж'те госпођицу ону
До које сте се заклели отићи
На поклоњење тајно; рекли сте
Да ћете данас казати ми то.
БАСАНИО. Антонио, за вас то није тајна
Кол'ко иметак свој сам поткопао
Кинђурећи се кол'ко средства моја
Слабашна нису дотрајати могла.
Намеру немам да се вајкам што је
Отмени живот мени украћен,
Већ ми је главна брига да се часно
Дугова грдних спасем што их моји
Помало одвећ раскалашни дани
На моја плећа свалише. Ја вама
Највише, добри мој Антонио,
У љубави и новцу дугујем;
А љубав ваша јамчи ми да смем
Све оно да вам поверим што смерам
Да подузмем те дуг свој сав изравнам.
АНТОНИО. Молим вас, рец'те само шта је то,
Басанио мој драги; ако стоји
Та ствар у кругу части, к'о што вазда
Стојите ви, по вољи, верујте ми,
Можете онда кесом мојом, мноме
И свим што имам располагати
Да подмирите своје потребе.
БАСАНИО. Ја сам, у ђачке дане, када би се
Догодило да стрелу изгубим,
Одапињао другу исто такву,
У истом правцу, не би л' нашла прву.
И, обе тако стављајућ' на коцку,
Обе сам често налазио. Ја вам
Подвлачим ово дечије искуство
Због тога што је оно што ће доћи
Потпуно будаласто. Вама ја
Дугујем много, а, к'о рђав деран,
Изгубио сам што на зајам узех.
Но, ако бисте хтели још једаред
У истом правцу стрелу хитнути
У ком и прву, ја ћу, уверен сам,
Јер ћу на смер да пазим, наћи обе,
Или ћу барем оно последње
Што сте на коцку ставили да вратим,
А захвално ћу дужник остати
За оно прво.
АНТОНИО. Ви ме добро знате,
Па само време губите кад тако
Околишите с мојом љубављу.
И вређате ме више сад зацело
Кад двоумите да бих све што могу
Учинио вам, него када бисте
Страћили све што имам; стога само
Рец'те шта треба то да урадим,
А што сам ја по вашем знању кадар,
И ја сам готов: зато казујте.
БАСАНИО. Богата једна наследница има
У Белмонту; и лепа, и врх тога,
Што је још лепше него ова реч,
Ретких врлина: једном неречену
Поруку дивну с њена ока примих;
Порција зову њу; и врсношћу
За Катоновом кћери Порцијом,
Брутовом женом, не заостаје;
А и широки свет за вредност њену
Чуо је, јер са свију обала
Сва четир' ветра довитлавају
Цувене просце к њој; к'о златно руно
Леже на њеним слепоочницама
Коврџе златне њене, те је Белмонт,
Њезино боравиште, постао
Колхијско друго прибрежје, где многи
Јасони траже њу. Да имам су чим
Да се понесем, о Антонио,
С којим од њих, толики успех срце
Предсказује ми, да бих неоспорно
Имао среће.
АНТОНИО. Све ми је имање
На мору, ти то знаш; нит' имам новца,
Нит' имам ичег чим бих могао
Да створим неку своту сад: па зато
Пођи и види шта у Млецима
Мој кредит може: све до граница
Напрегнућу га крајњих да у Белмонт
Порцији лепој тебе отпремим.
Распитај одмах свуда, а и ја ћу,
Где има новца; па ћу ја већ лако
Набавити га: даће ми га свако,
На јамство ил' за љубав, свакојако.
(Излазе.)

СЦЕНА ДРУГА

Белмонт. Одаја у Порцијином дому.

(Улазе ПОРЦИЈА и НЕРИСА.)

ПОРЦИЈА. Душе ми, Нериса, овај велики свет
је довде дошао мојој маленој особи.
НЕРИСА. То би тако и било, слатка госпођо,
кад би обиље ваших невоља било равно обиљу
којим вас је обасула срећа; а ипак, по свему
што видим, болују исто тако они који се гуше у
преобиљу као и они који скапавају без ичега.
Није то осредња срећа бити осредњег стања:
преобиље оседи пре, а хватање краја с крајем
живи дуже.
ПОРЦИЈА. Добре изреке и добро казане.
НЕРИСА. Биле би још боље кад би се добро и
владало према њима.
ПОРЦИЈА. Кад би било исто тако лако чинити
као и знати шта ваља да се чини, капеле би биле
цркве, а сиротињске уџерице кнежевске палате.
Добар је духовник онај који се и сам управља
према својим проповедима: лакше му је да
поучава двадесеторицу шта би било добро чинити,
но бити један од те двадесеторице па поступати
према сопственом свом учењу. Мозак лако
може да смисли законе за крв, али ватрена
нарав прескаче преко хладних прописа: такав
ти је зец та лудост, младост, да прескаче преко
мреже тог бангавка, доброг савета. ‐ Али то
мудријање није кадро да ми изабере мужа.
Авај мени с том речи "изабрати"! Ја нити могу
да изаберем онога којега бих хтела, нити могу
да одбијем онога који ми се не свиди; тако
воља умрлога оца спутава вољу кћери која је
у животу. Зар то није свирепо, Нериса, што нити
могу кога да изаберем, нити могу икога да
одбијем?
НЕРИСА. Ваш отац је вазда био пун врлина, а
људи побожни имају пред смрт добра надах‐
нућа; те ће приликом лутрије ‐ коју је смислио
ваш отац са оним трима скрињама: златном,
сребрном и оловном, при кбјој има да вас
добије онај који погоди шта је он тим имао на
уму ‐ моћи погодити праву скрињу зацело са‐
мо онај који вас заиста воли. Него колико је
жара у вашем осећању према сваком поје‐
дином од оних кнежевских просилаца који су
већ приспели?
ПОРЦИЈА. Молим те, именуј их редом, и ја ћу
ти описати онога којег именујеш; па ти по мом
опису изведи закључак о мојој наклоности.
НЕРИСА. Прво вам је ту онај напуљски кнез.
ПОРЦИЈА. Ај, то ти је право правцато ждребе,
јер ко шта ради, он говори о свом коњу; а
сматра као додатак својим преимућствима то
што уме сам да га поткива. Све се бојим да
се његова милостива госпођа мајка забунила
са неким ковачем.
НЕР.: Па онда вам је ту онај палатински граф.
ПОРЦ: Шта ко ради, тај се само мршти, као да
би хтео рећи: "Ако ме нећете, широко вам поље".
Слуша неку шалу, а не смеје се: бојим се да ће
се прометнути у некаква плачна филозофа кад
остари, будући да је тако непристојно натуштен
Шарено јагње или пругасто
Узме к'о ајлук, овновима натраг
Дотеране су крајем јесени
Већ поџирене овце; а кад поче
За творитеље ове рунасте
Плођења чин, мој виспрени ти пастир
Извесно пруће ољушти, па њега
Пред успаљене овце постави
Док су се оне мркале, те ове,
Плод зачињући тада, ојагњише,
Када им дође време јагњења,
Све саму јагњад шарену, и ова
Јакову припадоше. Тим се путем
Заима он и благословен би:
Јер је иметак божји благослов
Кад није крађа.
АНТОНИО. Ту је Јакову,
Господине, на руци срећа била;
Није у моћи било његовој
Да то изведе, већ је упућен
И вођен био руком божијом.
Да не желите тиме камате
Да оправдате? Ил' су ваше злато
И ваше сребро овнови и овце?
ШАЈ.: Не знам да кажем; ал' настојим да се
Баш тако брзо коте: то утув'те,
Сињоре мој.
АНТОНИО. Басанио, је л' видиш
Како се ђаво на Јеванђеље
Позива кад му треба? Зао створ,
Кад сведочанства света призива,
Личи на хуљу насмејана лица,
На споља леп, а црвљив плод. О, како
Љуштуру лепу има притворништво!
ШАЈЛОК Три тисуће цекина ‐ лепа свота.
Три месеца од дванаест месеци,
Дајте да износ оброка срачунам.
БАСАНИО. Па да ли неке наде, Шајлоче,
Има за нас?
ШАЈЛОК Сињор Антонио,
Ви сте због мојих камата и новца
Често, у много наврата, на мене
Викали на Риалту: спокојно сам
Слегао ја раменима и то
Трпео вазда, јер је племе моје
Трпљењем жигосано. Звали сте ме
Некрстом, звали псом крволочним,
Јеврејски кафтан мој сте пљували,
А све због тога што се својим служим.
Ал' ето где изиђе да вам је
Потребна сада моја помоћ: нуто;
И сад вас ево к мени, па велите:
"Пара нам треба, Шајлоче": овако
Велите ви, баш ви што пљувасте
Мени на браду, што ме ритасте
К'о што се туђе пашче с прага ритне:
Пара вам треба. Шта сад да вам кажем?
Зар да не речем: "Откуд пара псу?
Где може пашче давати на зајам
Три тисуће цекина?", ил' да ниско
Повијем леђа, па да ропским гласом,
Преподобљено, уздржана даха,
Прошапћем:
"Ви сте ме, лепи мој господине,
Пљували прошле среде, ви сте ме
Тога и тога дана ритнули,
А не знам када назвали ме псом;
Па дед за ове љубазности да вам
Тол'ко и тол'ко позајмим"?
АНТОНИО. И опет ћу те, сва је прилика,
Назвати тако, опет пљувати,
И поново те тако ритати.
Ако си вољан да нам новац тај
На зајам даш, а ти га дај на зајам
Не као неком пријатељу свом ‐
Јер кад је пријатељство узимало
Од пријатеља свога камате
На јалов метал? ‐ већ га радије
Позајми као непријатељу;
Глобу ћеш моћи тад да наплатиш
Ведријег чела, буде л' прекршио
Обвезу он.
ШАЈЛОК Е, види како сте
Разбеснели се! Ја бих желео
Да пријатељи, будемо, да вашу
Заслужим љубав, да заборавим
Што сте на мене бацали се блатом,
Да вас из нужде тренутне извучем,
А да за новац свој у накнаду
Не узмем паре једне; ви, пак, гле!
Нећете да ме чујете: што нудим,
Нудим из чисте душе.
АНТОНИО. Душевно то би било.
ШАЈЛОК Ја душевност
И желим баш да покажем. Нотару
Пођимо каквом, и на обвезницу
Став'те свој печат, а тек шале ради,
За случај да ми тог и тога дана,
На том и томе месту не бисте
Вратили износ или износе
По уговору утврђехе, дајте
Да упишемо да сам властан ја
По киле равно лепог вашег меса
С вашега тела, где је мени драго,
К'о глобу да одсечем и однесем.
АНТ.: Душе ми, примам; печат свој на
такву
Обвезу даћу, још ћу рећи да је
Јеврејин врло душеван.
БАСАНИО. Овакву
Не прихватајте обвезу рад мене.
Далеко више волим да и даље
У немаштини својој останем.
АНТОНИО. Та плашити се немој, човече;
Плаћати глобу нећу: бићу, држим,
Кадар већ након другог месеца,
А то је равно месец дана пре
Но што је овој обавези рок,
Да платим своту три пута толику
Колико ова обавеза вреди.
ШАЈЛОК Што су ти, о мој оче Авраме,
Хришћани ови! Учи их сопствено
Рађење њино зло да сумњиче
Побуде туђе. Ну, па реците ми,
Молим вас, ово: шта то добијам
Утерујући глобу ако он
Рок не одржи? Пола киле меса
С људскога тела, људског меса, нит' се
Цени толико, нит' толико вреди
Колико овчје, козје, говеђе.
Кажем: ја ову услугу му нудим,
Да бих у њега љубав задобио:
Хоће ли, добро; неће л', збогом пош'о:
Ал' ме за љубав не вређајте, молим.
АНТОНИО. Сајлоче, добро, такву обавезу
Потписаћу ти.
ШАЈЛОК Да се код нотара
Нађемо онда; ви му упутства
Дајте за ову смешну обавезу,
Ја одох, пак, да сместа дукатима
Напуним кесу и да кућу своју
Обиђем коју оставих на некој
Ништавној хуљи, па ме ето тамо.
АНТОНИО. Пожури, врли Јеврејине!
(ШАЈЛОК оде.) Још ће
Јеврејин овај да се преметне
У хришћанина: већ се питоми.
БАСАНИО. Не марим слатку реч у душе зле.
АНТ.: Хајде, не страхуј! Цео месец пре
Но што је рок допловиће ми лађе;
Никакво зло ме не може да снађе.
(Излазе.)

ДРУГИ ЧИН

СЦЕНА ПРВА

Белмонт. Одаја у Порцијином дому.
(Писак рогова. Улазе КНЕЗ ОД
МАРОКА и његова ПРАТЊА;
ПОРЦИЈА и НЕРИСА и
ДРУГИ из њене пратње.)
К ОД МАРОКА. Не замерите боји лица мог,
Ливреји тој од сенке коју ми је
Саткало жарко сунце, сусед мој,
У чијој сам близини поникао.
Најлепши дајте створ са севера,
Где Фебусове ватре једва могу
Ледене свеће да раскрављују,
Па дајте кожу да расечемо
Вама за љубав, да се види је ли
Његова крв црвенија од моје.
И почуј што ти велим, госпођице:
То лице моје страх је задало
Јунаку многом, а у љубав ти се
Заклињем своју: волеле су њега
Девојке многе највиђеније
Поднебља мога: и променио
Ту боју не бих, осим кад бих тиме
Заробио вам мисли, предивна
Краљице моја.
ПОРЦИЈА. Ја код избора
Руковођена нисам једино
Упутством нежним ока девојчиног;
Лутрија ова о судбину моју
Крати ми, измеђ' осталога, право
Да бирам драговољно: да ме, пак,
Ограничио није отац мој
И везао ме кад је смислио
Да се за оног удам ко ме стече
Онако к'о што рекла сам вам већ,
Ви бисте, кнеже племенити, право
Имали исто на наклоност моју
Као ма који други намерник
Којег до сада видех.
КНЕЗ ОД МАРОКА. Захвалан сам
На томе вама: зато, молим вас,
Поведите ме скрињама да своју
Окушам срећу. Те ми сабље ‐ која
Посече шаха персијског и смаче
Персијског једног кнеза који трипут
Султана Сулејмана победи: ‐
Најљуће око оком бих пресек'о,
Најжешће срце срцем надмашио,
Медведици бих с дојке отргнуо
Младунче, лаву ругао се ја
Када за пленом риче, само да те
Добијем, госпођице. Али авај!
Да Лихас баца коцку с Херкулом
Да би се вид'ло ко је врснији,
Случајно може рука слабија
Да баци већи број: Алкида тако
Потуче његов момак; те и ја,
Случајем слепим вођен, могу лако
И промашити оно што би други,
Вредношћу мањи, домашити мог'о,
Па да од јада умрем.
ПОРЦИЈА. Ваља вам се
Приклонити судбини, па се или
Одрећи да уопште бирате,
Ил' се зарећи пре но избор почне,
Да брак ниједној жени нећете
Никад за века свог да поменете,
Укол'ко сада праву кутију
Не погодите; дакле: пазите.
КНЕЗ ОД МАРОКА. И нећу помињати;
хајте, сад ме
Поведите да срећу окушам.
ПОРЦИЈА. Сад прво храму: после ручка срећу
Окушаћете.
КНЕЗ ОД МАРОКА. Добра срећо, суди:
Да будем клет, ил' срећан мимо људи.
(Звуци рогова, па одлазе.)

СЦЕНА ДРУГА

Млеци. Улица.

(Улази ЛОНСЕЛОТ ГОБО.)

ЛОНСЕЛОТ. Савест ми свакојако неће бити
на руци да киднем од тога Јеврејина, мога
газде. Нечастиви се прилепио уз мене, па ме
куша говорећи ми: "Гобо, Лонселоте Гобо,
добри Лонселоте", или: "добри Гобо", или "добри
Лонселоте Гобо, послужи се својим ногама,
узми залет, стружи!" А савест ми вели: "Не, узми
се у памет, поштењачино Лонселоте, узми се
у памет, честити Гобо", или, као што је напред
речено: "Честити Лонселоте Гобо, нипошто да
ниси бежао, батали ћорава посла." Јест, али ми
крајње неустрашиви сатана заповеда да се тор‐
њам: "Виа", говори нечастиви, "пут под ноге",
вели демон: "тако ти небеса, стегни петљу",
каже ђаво, "па греби!" Јест, али се моја савест
обесила моме срцу о врат, па ми сасвим мудро
каже: "Цестити мој прикане Лонселоте, будући
да си ти син ваљана човека" ‐ или, боље, син
ваљане жене; ‐ јер, ваистину, мој отац је волео
некако да ће уснама, заударао је нека‐
ко на загоретину, сав се некако био претворио
у укус; ‐ елем, савест ми вели: "Лонселоте, ни
макац!"! "Мичи се", вели нечастиви. "Ни макац!"
вели савест. "Савести", велим ја, "савет ти је
добар"; "сатано", велим ја, "савет ти је добар":
и сад ако пођем за савешћу требало би да
останем код Јеврејина, свога газде, који је,
сахрани Боже! од ђаволске сорте; а ако кли‐
снем од Јеврејина, онда ћу поћи за сатаном,
који је, да простите, овејани ђаво. Јеврејин је,
нема сумње, отелотворена сатана, па моја
савест, говорећи по савести, има неку потврђу
савест кад ми саветује да останем код Јевре‐
јина. Пријатељски ми савет даје нечастиви: ки‐
днућу, сатано, моје вам пете стоје на служби:
киднућу.
(Улази СТАРИ ГОБО са котарицом.)
ГОБО. Хеј ви, господар‐младићу, молим вас,
којим се путем иде до господар‐Јеврејина?
ЛОНСЕЛОТ (за себе). О небо! то је мој ро‐
ђени отац, који ме, пошто је малтене потпуно
слеп, те не види готово ни прста пред оком,
није познао: сад ћу да га збуњујем и витлам.
ГОБО. Племенити господар‐младићу, молим
вас, куда се иде до господар‐Јеврејина?
ЛОНСЕЛОТ. На првој завојици савијете на‐
десно, а на најпрвој савијете налево! али је л'
те? на оној пре најпрве не савијајте ни лево ни
десно, него савијете около‐наоколо наниже до
Јеврејинове куће.
ГОБО. Здравља ми Божјег, мука ће бити пого‐
дити тај пут. А можете л' ми рећл да ли неки тамо
Лонселот, који борави код њега, борави код
њега или не?
ЛОНСЕЛОТ. Говорите ли ви о младоме газда‐
Лонселоту? (За себе.) Пазите, сад ће да се
узвитлају таласи! ‐ Говорите ли ви то о младом
газда‐Лонселоту?
ГОБО. Није он газда, господине, већ син је‐
днога сиромашка: његов отац је, мада ја то
кажем, поштен пуки сиромашак и, хвала буди
Богу, има тек да поживи.
ЛОНСЕЛОТ. Ну, лепо, нека буде његовом
оцу како му је воља, ми овде говоримо о
младом газда‐Лонселоту.
ГОБО. Вашем покорном слузи, и само Лонсе‐
лоту, господине.
ЛОНСЕЛОТ. Али, молим вас, ерго, старче, ер‐
го, преклињем вас, говорите ли ви о младом
газда‐Лонселоту?
ГОБО. О Лонселоту, ако изволи ваша милост.
ЛОНСЕЛОТ. Ерго, о господар‐Лонселоту. Не
говорите о господар‐Лонселоту, оче, јер млади
се властелин, споразумно са суђајама и суд‐
боносницама и сличним доконим кажама, са
оним сестрама трима и томе сличним огран‐
цима учевњаштва ‐ он се, ваистину, упокојио,
или, како бисте ви то просто‐напросто рекли, он
се преселио у вечност.
ГОБО. Ма, не дај, Боже! тај дечко је био ни
више ни мање но штап моје старости, ни више ни
мање но стуб мој.
ЛОНСЕЛОТ (за себе). Зар ја личим на неку
мочугу или на неки дирек под кровињаром, на
штап или стуб? ‐ Познајете ли ме, оче?
ГОБО. Авај мени данас! не познајем вас, мла‐
ди господичићу, но, молим вас, реците ми, да ли
је мој дечко ‐ покој му души! ‐ жив или мртав?
ЛОНСЕЛОТ. Зар ме не познајете, оче?
ГОБО. Авај, господине, ја сам безмало слеп;
не познајем вас.
ЛОНСЕЛОТ. Оно, богами, икад би вас служиле
очи, могли бисте да ме не познате: мудар је
то отац који познаје своје сопствено дете. Па
лепо, старино, ја ћу вам испоручити новости о
вашем сину. Благословите ме; истина ће изићл на
видело; убиство не може остати дуго сакривено;
син човечји то може, али истина тражи да се на‐
послетку покаже.
ГОБО. Молим вас, господине, устаните; ја
знам зацело да ви нисте Лонселот, мој дечко.
ЛОНСЕЛОТ. Молим вас да се не лудамо више
око тога, него ми дајте свој благослов: ја сам
Лонселот, ваш дечко до пре, ваш син сад, ваше
чедо убудуће.
ГОБО. Не могу да замислим да сте ви мој син.
ЛОНСЕЛОТ. Не знам шта да мислим о томе:
али ја сам Лонселот, Јеврејинов слуга, и знам
засигурно да је ваша жена Марџери моја мајка.
ГОБО. Зове се Марџери, нема шта: па ако
си ти Лонселот, заклећу се да си ти моја крв и
моје месо. Нека је слављен Господ на небе‐
сима! Ала ти је израсла брада! Више је длаке у
тебе на подбратку но у мог теглећег кљусета
Добина на репу.
ЛОНСЕЛОТ. По томе испада да Добину реп
натрашке расте: јер сам сигуран да је имао више
длаке у репу но ја на лицу кад сам га последњи
пут видео.
ГОБО. Господе! Како си се изменио! Како
се слажете ти и твој газда? Носим му нешто на
дар. Како се слажете?
ЛОНСЕЛОТ. Добро, добро: но како сам ја
себи турио бубу у главу да отперјам од њега,
то нећу отурити ту бубу док год колико‐толико
не отперјам. Мој газда је прави правцати Је‐
врејин: дати му дар! дајте му конопац! ска‐
павао сам од глади у његовој служби: можете
све моје прсте да пребројите мојим ребрима.
Оче, радујем се што сте дошли: тај дар да сте
ми дали извесном господар‐Басанију који даје
ваистину дивне нове ливреје. Ако не будем
служио у њега, бежаћу докле божја земља држи.
О, да чудне среће, ево га где долази: хајдемо
к њему, оче; јер дабогда био Јеврејин ако и
даље будем служио у Јеврејина.
(Улази БАСАНИО са ЛЕОНАРДОМ и
другом ПРАТЊОМ.)
БАСАНИО. Можете тако да урадите; само не‐
ка се с вечером тако пожури да она најкасније
у пет буде готова. Настој да се ова писма
разделе; дај ливреје у рад; и замоли Грацијана
да одмах дође у стан.
(Један СЛУГА оде.)
ЛОНСЕЛОТ. Придите му, оче.
ГОБО. Бог нека благослови вашу милост!
БАСАНИО. Најлепше хвала! Би ли хтео нешто
од мене?
ГОБО. Ово вам је мој син, господине, убого
момче ‐
ЛОНСЕЛОТ. Не убого момче, господине,
већ богатога Јеврејина слуга, који би желео,
господине ‐ како ће вам то мој отац спе‐
цифлрати ‐
ГОБО. Он вам, како би се рекло, господине,
има велику енфекцију да служи ‐
ЛОНСЕЛОТ. Доиста, речено укратко и на‐
дугачко, ја служим Јеврејина, и горим од жеље
‐ како ће вам то мој отац специфирати ‐
ГОБО. Његов газда и он, да прости ваше
благорође, живе малтене као браћа ‐
ЛОНСЕЛОТ. Једном речи, истина је сва у то‐
ме, што ме Јеврејин, који ми је нанео увреду,
нагнао ‐ као што ће вам то мој отац, будући
да је као што се надам, стар човек, то већ
нотифирати ‐
ГОБО. Ето ту имам печене голубе које бих
хтео да дам на дар вашем господству: а оно
што бих хтео да замолим ‐
ЛОНСЕЛОТ. Једном речи и сасвим кратко,
оно што би он хтео да замоли стагнира мене,
као што ће ваше господство чути од овога чес‐
титога старца; то јест, мада то ја кажем, и мада
је он стар, а баш сиромах, од мога оца.
БАСАНИО. Нека један говори за обојицу. Шта
бисте хтели?
ЛОНСЕЛОТ. Да служим код вас, господине.
ГОБО. Ето, у томе вам је цео дефект наше
молбе.
БАСАНИО. Добро те знам; услишићу ти молбу:
Данас је Шајлок, газда твој, о теби
Говорио ми: унапређује те
Његова препорука, ако је
Унапређење да се напусти
Јеврејин богат, па у службу оде
Сиромашноме неком племићу.
ЛОНСЕЛОТ. Збиља је она стара изрека дивно
подељена, господине, између вас и мога га‐
зде Шајлока: ви имате милост божју, а он има
довољно.
БАСАНИО. Та ти је добра. Пођи, оче, сад
Са својим сином. Ти од газде старог
Опроштај узми, па мој дом потражи.
(Својој ПРАТЊИ)
Кићенију му него другима
Ливреју дајте: пазите што рекох.
ЛОНСЕЛОТ. Ходите амо, оче. Не могу ја доћи
до службе, јок! немам вам ја језика у глави. Па,
лепо (Гледа у свој длан.), баш и да ко било у Италији
има лепше исписан длан да се њим закуне на
Јеванђељу, ја ћу опет бити добрано срећан.
Него шта; ево овде једне сасвим простачке
животне црте: ево ту неки тричави кусур од жена:
авај! петнаестак жена, то није ништа: једно
једанаест удовица и једно девет девојака, то
је за човека таман колико да животари, а онда
трипут за длаку избећи дављење, па малтене
погинути лупивши челом о ћоше од мадраца; то
је све просто спас за спасом. Елем, ако је
срећа женско, она је овога сефера ваљано жен‐
ско чељаде. Оче, хајдемо, опростићу се од
Јеврејина за трен ока.
(Одлазе ЛОНСЕЛОТ и стари ГОБО.)
БАСАНИО. То, Леонардо драги, молим те,
Не сметни с ума; а кад буде све
Купљено и у реду сложено,
Врати се брзо, јер вечерас дајем
Гозбу за знанце најцењеније;
Пожури, иди.
ЛЕОНАРДО. Кол'ко боље умем,
Потрудићу се.
(Улази ГРАЦИЈАНО.)
ГРАЦИЈАНО. Где вам је господар?
ЛЕОНАРДО. Ено га тамо, господару, шета.
(Одлази.)
ГРАЦИЈАНО. Басанио!
БАСАНИО. Грацијано!
ГРАЦИЈАНО. Молбу на вас бих им'о.
БАСАНИО. Услишена.
ГРАЦИЈАНО. Не смете да ме одбијете: морам
С вама у Белмонт.
БАСАНИО. Морате тад. ‐ Ал' чуј ме, Грацијано:
Ти си на речи одвећ незграпан,
Одвећ си дрзак, одвећ пуст; то теби
Прилично лепо стоји, па у нашим
Очима и не изгледа к'о мана;
Ал' оном ко те не зна, том се, видиш,
То чини одвећ слободним донекле.
Дај себи труда, молим те, па своју
Обесну нарав стишај којом капи
Уљуђености, да ме не би тамо
Куда се спремам судили по твом
Владању дивљем, па да наде моје
Оду у ветар.
ГРАЦИЈАНО. Чујте ме, сињоре:
Ако ли рухо смирености ја
Не ставим на се, ако преобазрив
Не буде говор мој, и тек покаткад
Зачињен псовком, ако молитвеник
Не будем у свом џепу носио,
Ако ми поглед скрушен не буде,
Ако за време молитве о ручку
Не будем чак овако заклањао
Очи за шешир, аминовао
И уздисао, ако сву уљудност
Не будем испољавао ко неко
Увежбан добро да парадира
Са смиреношћу не би л' баки својој
Удобрио се ‐ ви ми отада
Никада више вере не поклон'те.
БАСАНИО. Хајд, видећемо ваше држање.
ГРАЦИЈАНО. Ал' ову ноћ изузимам; по оном
Сто ноћас буде да ме не мерите.
БАСАНИО. За жаљење би то и било: ја вас
Чак молим да на себе баците
Најлуђе своје веселости рухо,
Јер ће међ' нама бити пријатеља
Орних за шалу. Ал' сад збогом; имам
Некаква посла.
ГРАЦИЈАНО. Ја морам, пак, Лоренцу
и осталим;
Али вечерас ево нас у вас.
(Одлазе.)

СЦЕНА ТРЕЋА

На истом месту. Одаја у Шајлоковој кући.
(Улазе ЏЕСИКА и ЛОНСЕЛОТ.)
ЏЕСИКА. Жалим што тако напушташ мог оца;
Пакао наш је дом, а ти, враголан,
Из њега укус досаде донекле
Прогонио си ћуди веселом.
Ал' збогом; ево, узми дукат тај;
Па, Лонселоте, ускоро Лоренца
О вечери ћеш видети к'о госта
У свога новог господара: дај му
Натајно ово писмо; збогом. Не бих
Волела да ме отац види како
Говорим с тобом.
ЛОНСЕЛОТ. Збогом! Сузе аранжирају мој
језик. Најлепша незнабошко, најљупкија Је‐
врејко! Ако неки хришћанин не одигра хуљу и
не упеца те, онда се грдно варам. Али збогом!
Ове будаласте капи раскрављују донекле дух
мушкости у мене: збогом!
ЏЕСИКА. Збогом пошао, добри Лонселоте!
(ЛОНСЕЛОТ оде.)
Да грозно ли сам, авај! грешна ја
Када се стидим што сам кћи свога оца!
Ал' мада сам по крви њему кћи,
По ћуди нисам. О Лоренцо, реч
Одржи, па ће проћи борба моја:
Хришћанка бићу, жена мила твоја.
(Оде.)

СЦЕНА ЧЕТВРТА

На истом месту. Улица.
(Улазе ГРАЦИЈАНО, ЛОРЕНЦО,
САЛАНИО и САЛАРИНО.)
ЛОРЕНЦО. Ну, кришом ћемо с вечере отићи,
Па се у дому моме прерушити
И натраг доћи сви за сат.
ГРАЦИЈ.: Припремили се нисмо к'о што ваља.
САЛАРИНО. Нит' смо се добро договорили
Ко ће да носи бакљу.
САЛАНИО. Што се слабо
Припреми, то не вреди, па је боље,
По моме, и не почињати то.
ЛОРЕНЦО. Четири тек је; пуна сата два
Имамо да се припремимо. ‐ Шта је,
Ста има ново, Лонселоте драги?
ЛОНСЕЛОТ. Ако изволите распечатити ово,
казаће вам се, изгледа.
ЛОРЕНЦО. Знам руку: дивна рука ваистину,
И беља него лист на ком је та
Прелепа рука писала.
ГРАЦИЈАНО. Зацело
Љубавне вести.
ЛОНСЕЛОТ. Ја идем с вашим допуштењем,
господару.
ЛОРЕНЦО. Куд идеш?
ЛОНСЕЛОТ. Па идем, господару, да свог
старог газду, Јеврејина, позовем за довече
на вечеру код свог новог газде хришћанина.
ЛОРЕНЦО. Ево ти, држи: лепој Џесики
Поручи да ћу састати се с њом
Неизоставно; натајно то реци.
(ЛОНСЕЛОТ оде.)
Па, господо,
Јесте ли вољни да се приправите
За маскараду ноћашњу? Јер ја сам
За бакљоносца већ се постарао.
САЛАРИНО. Ја, боме, идем одмах да се
спремим.
САЛАНИО. И ја. За један сат у Грацијана
Мене и њега наћи ћете.
САЛАРИНО. Добро,
Нек' буде тако.
{САЛАРИНО и САЛАНИО одлазе.)
ГРАЦИЈАНО. Је ли од лепе Џесике то писмо?
ЛОРЕНЦО. Морам ти рећи све. Назначила ми
Како из дома оца њезина
Да је изведем, каже кол'ко злата
И адиђара скупила је, какав
Пажевски костим има приправљен.
Ако ли икад Јеврејин, њен отац,
На небо доспе, десиће се то
Заради врсне кћери његове.
И никада се не усудила
Судбина кобна да се испред њених
Испречи стопа, сем под изговором
Да потиче од лозе Јеврејина
Неправоверног. Хајде, пођи са мном,
Па успут то проучи. Мени ће
Џесика лепа бити бакљоносац.
(Излазе.)

СЦЕНА ПЕТА

На истом месту. Пред Сајлоковим домом.
(Улазе ШАЈЛОК и ЛОНСЕЛОТ.)
ШАЈЛОК Видећеш, де, на властите ћеш очи
Уверити се већ колика је
Разлика измеђ' старог Сајлока
И Басанија ‐ ехеј, Џесика! ‐
Бокати нећеш к'о што си код мене; ‐
Хеј, Џесика! ‐ и нећеш чмавати
И хркати, и дерати одело ‐
ЛОНСЕЛОТ. Џесика!
Хеј, Џесика, кад велим!
ШАЈЛОК Што вичеш: ко ти нареди да вичеш?
ЛОНСЕЛОТ. Ваша милост ми је обично гово‐
рила како не умем ништа да урадим ако ми
се не нареди.
(Улази ЏЕСИКА.)
ЏЕСИКА. Ви сте ме звали? Шта заповедате?
ШАЈЛОК На вечеру сам позван, Џесика;
Ево ти, узми моје кључеве.
Но, што ћу тамо? Они ме не зову
Што сам им драг, већ да ми ласкају.
Ал' ћу из мржње поћи, да се товим
На распикућству хришћаниновом.
Џесика, чедо, пази ми на дом.
Баш преко воље идем: неко зло се
Противу мира мога кува, јер сам
Вреће са новцем ноћас сањао.
ЛОНСЕЛОТ. Пођите, господару, молим вас:
мој млади газда очекује вашу покуду.
ШАЈЛОК И ја његову.
ЛОНСЕЛОТ. А они су се нешто домунђавали:
нећу да кажем да ћете видети какву машка‐
раду; али ако је видите, онда ми није тек онако
цурила крв из носа последњег Великог поне‐
деоника у шест сати ујутру, а он је ове године
пао у среду у четири године поподне.
ШАЈЛОК Шта? маскараде? Чуј ме, Џесика:
Да си ми врата забравила сва,
Па када бубањ и кривошије
Свирајке оне гадно скикање
Зачула будеш, да се верала
По прозорима ниси, нити главе
Помаљала на улицу да бленеш
У будаласте оне хришћане
С лицима нацмаканим, већ зачепи
На дому мом све уши, хоћу рећи
Прозоре, те у пристојни мој дом
Не пуштај звук кревељења тог пустог.
Јаковљевом се кунем палицом
Да ми вечерас није никако
До гошћења ван дома. Али идем.
Ти, момче, напред пођи, па најави
Да ћу да дођем.
ЛОНСЕЛОТ. Идем напред, господару. Ви, го‐
спођице, при свем том провирите кроз прозор;
Хришћанин туд ће проћи један
Јеврејкинога ока вредан.
(ЛОНСЕЛОТ оде.)
ШАЈЛОК Агарин луди сој тај шта то рече?
ЏЕС.: Ништа; но само: "Збогом, госпођице!"
ШАЈЛОК Тај дроња није рђав, ал' је ждера;
За рад и ћар је пуж, поваздан спава
К'о какав пух: у мојој кошници
За трута места нема, стога с њим
Раскрстио сам, па га послао
Некоме ком ће, Боже, дај! помоћи
Да позајмљену кесу уситни.
А ти сад хајде, уђи, Џесика:
Можда ћу ја и одмах да се вратим:
Ти чини тако к'о што ти наредих;
За собом врата сва позатварај.
"Што стегнеш, то досегнеш".
Ко печалити уме, томе ова
Изрека вазда свежа је и нова.
(Оде.)
ЏЕСИКА. Збогом; ал' ако коб ме не омете,
Изгубићу ја оца свог, ти дете.
(Оде.)

СЦЕНА ШЕСТА

На истом месту.
(Улазе ГРАЦИЈАНО и САЛАРИНО,
маскирани.)
ГРАЦ: Под овим тремом поручи Лоренцо
Да застанемо.
САЛАРИНО. Он већ касни скоро.
ГРАЦИЈАНО. А то је чудно: љубавници вазда
Прерано дођу, никад прекасно.
САЛАРИНО. О, десет пута брже голуби
Венерини долете да на нове
Љубавне везе печат ставе, но што
Обичај гаје да непрекршене
Одрже реч и веру задату.
ГРАЦИЈАНО. Вазда је тако: ко од трпезе
Устаје с истом оштром глади с којом
За сто је сео? Који ће то коњ
Са истим огњем неумањеним
Напорни пут свој да преваљује
И кад се враћа к'о и кад је пош'о?
У сваку ствар се при освајању
Уноси више жара него што се
Уноси кад се она ужива.
Како л' се гиздав брод из завичајне
Отисне луке к'о госпоче неко,
К'о распикућа, сав под заставама,
Обгрљен мазно ветром блудницом!
А како ли је распикући сличан
Када се враћа дроњавих једара,
Ребара наломљених непогодом,
Нахерен, сав ровашен, и до коже
Опљачкан ветром блудницом!
САЛАРИНО. О томе
Други пут више: ал' ево Лоренца.
(Улази ЛОРЕНЦО.)
ЛОРЕНЦО. Праштајте, мили пријатељи, што се
Задржах тол'ко; крив је пос'о мој
Што сте на мене чекали, не ја:
Кад се и вама прохте да на себе
Узмете ролу отмичара жена,
Стражарићу и ја за вас толико.
Приђите ближе, овде станује
Јеврејин, таст мој. Хеј, да л' има кога?
(Излази ЏЕСИКА на прозор
одевена као дечак.)
ЏЕСИКА. Ко сте ви? Рец'те да се уверим.
А кунем се да познајем ваш глас.
ЛОРЕНЦО. Лоренцо, драги твој.
ЏЕСИКА. Лоренцо, да; и драги мој зацело,
Јер ко је мени тол'ко драг? И ко још
Зна, осим вас, Лоренцо, да сам ваша?
ЛОРЕНЦО. Да јеси, јамче Бог и мисли твоје.
ЏЕСИКА. Држите ову скрињу; вреди труда.
Срећна сам што је ноћ, те не видите,
Јер промене се своје врло стидим;
Ал' љубав очи нема, те и није
Заљубљен кадар видети големе
Лудости које чини сам; а да је
Видети кадар, облила би румен
И самог Купидона да ме спази
Овако у дечака прерушену.
ЛОРЕНЦО. Сиђите да ми бакљу понесете.
ЏЕС.: Ста! да присветлим сопственој срамоти?
На виделу је одвећ, одвећ она,
Душе ми, и онако. Служба та
Само ће, драги, да ме открије,
А треба да сам сакривена.
ЛОРЕНЦО. Јеси
У дивном том дечачком руху, душо.
Ал' сиђи одмах;
Јер скровита ће ноћ бегуницу
Да нам одглуми, а на гозбу нас
Чекају у Басанија.
ЏЕСИКА. Да врата
Закључам и да себе позлатим
Дукатом којим још, па одмах слазим.
(Одлази с прозора.)
ГРАЦИЈАНО. Кукуљаче ми, није никаква
Јеврејка то, већ права паганка.
ЛОРЕНЦО. Дабогда проклет био ако је
Не волим душом свом, јер она је
Мудра, укол'ко ја то знам да ценим,
Лепа, укол'ко не вара ме око,
И верна, јер се таквом показа;
Па зато таква: умна, лепа, верна,
Нек' ми у души постојано живи.
(Улази ЏЕСИКА)
Дође ли? Хајд'мо господо; све сада
Цека на нас да почне маскарада.
(Одлази са ЏЕСИКОМ и САЛАРИНОМ.
Улази АНТОНИО)
АНТОНИО. Ко је то ту?
ГРАЦИЈАНО. Сињор Антонио!
АНТОНИО. Пфуј, Грацијано! Где су други сви?
Девет је већ; и чекају на вас
Сви пријатељи наши. Нема ништа
Од маскараде ноћас; другим правцем
Ударио је ветар, и на брод
Басанио већ овог часа креће;
Двадесет њих сам посл'о да вас траже.
ГРАЦИЈАНО. То волим баш; јер више но ма шта
Желим да ноћас бродом пловим ја.
(Излазе.)

СЦЕНА СЕДМА

Белмонт. Одаја у Порцијином дому.
(Звук рогова. Улази ПОРЦИЈА са
КНЕЗОМ ОД МАРОКА, а за њима
њихова ПРАТЊА.)
ПОРЦИЈА. Деде повуц'те завесу. Све скриње
Откријте редом кнезу племенитом.
Сад избирајте.
КНЕЗ ОД МАРОКА. Прва, од злата, овај
натпис има:
"Добија ко ме узме, то што многи желе."
Сребрна, друга, носи обећање:
"Добија, ко ме узме, што заслужује."
Оловна, трећа, опомену креше:
"На коцку ставља све, све даје ко ме узме."
Како ћу знати да л' одабрах праву?
ПОРЦИЈА. У једној, кнеже, слика моја има:
Изберете ли њу, и ја сам ваша.
КНЕЗ ОД МАРОКА. Суђење нек' ми води
неки бог!
Да видим: да прочитам још једаред
Натписе унатрашке: шта то каже
Оловна скриња ова?
"На коцку ставља све, све даје ко ме узме."
Све даје: зашто? зар за олово?
На коцку ставља све за олово?
Та скриња прети. Само ко се лепој
Добити нада све на коцку ставља:
Златан се дух не сагиње над шљаку
Да гледа у њу; зато нити ћу
Ишта да дам за олово, нит' ишта
Да ставим за њ на коцку. Но, да видим
Шта каже сребро боје девичанске.
"Добија, ко ме узме, што заслужује."
Заслужује! О, кнеже од Марока,
Стани па вредност своју одмери
На непристрасном длану свом. По оном
Колико вредиш ‐ ако се по томе
Ценило буде ‐ ти заслужујеш
Доста; ал' доста није довољно
Да се досегне ова госпођа;
Но, ако ли бих за сопствену своју
Стрепео вредност, ја бих мекушно
Потценио се. Сто заслужујем!
Па шта би друго могло бити то
До ова госпођица баш? Ја њу
Заслужујем и родом и богатством
И одгојем и отменошћу свпјом;
А више свега својом љубављу
Заслужујем је. Да ли, дакле, ту
Да бирам и да не тумарам више?
Ал' дај да ипак видим још једаред
Шта ту у злату урезано пише:
"Добија, ко ме узме, то што многи желе."
Па то је госпођица: жели њу
Васцели свет; са свију четир' страна,
Из сваког кута земљина овамо
Врве да ову скрињу пољубе,
Икону ту што људским дахом дише;
И недогледна пустошна дивљина
У Арабији бескрајној, и све
Пустиње у Хирканији су лако
Проходне сада кнежевима који
Иду да виде лепу Порцију;
И краљевина вода, што у небо
Сујетном својом урива се главом,
Препрека овим туђинцима није,
Већ амо, као преко потока,
Иду да виде лепу Порцију.
Једна од трију лик божански крије.
Зар личи да га крије олово?
Оваква ниска мисао би била
Хуљење; одвећ грубо то би било
Да буде њиме опточех и њен
Покров у хладном гробу. Или зар
Да мислим да је обзидана она
Зидом од сребра, сребра које вреди
Од сувог злата десет пута мање?
Да грешне мисли! Такав камен драги
Само у злато стављао се вазда,
Никад у нешто горе. Енглеска
Новац са ликом анђеоским има
Од злата кован, али лик је тај
Извајан споља; ту пак анђео
Лежи у златној постељи потпунце.
Кључ ми сад дајте; ову бирам ја;
Па нека буде како усуд да.
ПОРЦИЈА. Ево вам, кнеже; буде л' ту мој лик,
Ваша сам ја.
КНЕЗ ОД МАРОКА (Отвори златну кутију.)
О, пакла! шта је то?
Мртвачка глава, а у шупље око
Лист писан стављен. Да прочитам речи.
Није злато све што сја;
Реч је теби присна та;
Многи своју главу дд,
Само да му блеснем ја:
Златном гробу црв је цар.
Да си тол'ко уман бар
Кол'ко дрзак; главом стар
Тол'ко кол'ко снагом млад,
У одговор не би зар
Цит'о ово: уби град
Просидбу ти; збогом сад.
Уби је, збиља; залуд труд!
Срећан пут ватри, добродошла студ!
Збогом! Не могу ваздан ‐ јад ме уби! ‐
Да се опраштам: тако гре ко губи.
(Излази са својом свитом.)
ПОРЦИЈА. Навуци застор! Спасох се. Нек' свако
По лику сличан њему бира тако!
(Одлазе.)

СЦЕНА ОСМА

Млеци. Улица.
(Улазе САЛАРИНО и САЛАНИО.)
САЛАРИНО. Басанија сам, брате, видео
Под једрима; са њим је одједрио
И Грацијано, ал' на броду с њима
Лоренцо није био, знам зацело.
САЛАНИО. Пробудио је хуља Јеврејин
Дерњавом дужда, па је овај с њим
Пош'о да брод Басанијев претресе.
САЛАРИНО. Стиг'о је одвећ касно; брод је био
Већ разапео једра: ал' је дужду
Вест донесена да су у гондоли
Некаквој вид'ли заједно Лоренца
И драгану му Џесику. А дужда
Антонио је уверио како
С Басанијем на броду они нису.
САЛАНИО. Никада не чух излив страсти тол'ко
Пометен, настран, диваљ и разнолик
Ко онај што га улицама просу
Јеврејски онај пас: "О, моја кћи!
Дукати моји! Авај, моја кћи!
Утекла с хришћанином! Хришћански
Дукати моји! Правдо! Законе!
Дукати моји! моја ћерка! Авај!
Запечаћена кеса с дукатима,
Запечаћене кесе две, све самих
Дуката дуплих! Кћи да их украде!
Па накит! Два скупоцена к'о око
Камена драга! Кћи да их украде!
Кћи моја! Правдо, да си је пронашла!
Дукате моје однела је она,
Камење драго моје однела!"
САЛАРИНО. А колико је деце млетачке,
За њим се слегла сва, па наглас вичу:
"Кћи моја! Моје драго камење!
Дукати моји!"
САЛАНИО. Само дуг да врати
Антонио о року; иначе ће
Он то да плати.
САЛАРИНО. Сетисте ме баш.
С Французом неким ћаскао сам јуче,
Па ми он рече да је неки брод
Са наших страна, богат товаром,
Настрадао у оном мореузу
Што Француску од Енглеске раздваја.
Антонија се сетих, па у себи
Пожелех тад да брод тај није његов.
САЛАНИО. Било би боље да Антонију
Кажете шта сте чули; само не
Напречац, јер би тешко то му пало.
САЛАРИНО. Душевнијега нема племића
На земном шару. Гледао сам кад се
С Басанијем Антонио опрашт'о.
Басанио му рече како ће
С повратком да се пожури; а он
"Не", рече, "то не чин'те нипошто!
Чекајте час да сазри; немојте
Због мене наврат‐нанос пословати.
Обвеза коју Јеврејин ми узе
Нека у ваше мисли љубавне
Не уплиће се: ведри будите,
Па мисли све удварању поклон'те
И залогама љупким љубавним,
Онакве какве према прилици
Прикладне буду." Па, окренув главу
Очију пуних суза, руку своју
Унатраг пружи и са срдачношћу
Ванредно топлом стеже руку тад
Басанијеву; и овако они
Растадоше се.
САЛАНИО. Свет је њему мио
Само због њега, ја бих рекао.
Молим те, хајде да га потражимо,
Па да му тугу што га сколила
Разгалимо чим било.
САЛАРИНО. Хајдемо.
(Одлазе.)

СЦЕНА ДЕВЕТА

Белмонт. Одаја у Порцијином дому.

(Улазе НЕРИСА и један СЛУГА.)

НЕРИСА:
Хајде, пожури, молим те; размакни
Завесу одмах; кнез од Арагона
Положио је заклетву и амо
Овога часа долази да бира.

(Звуци рогова. Улазе КНЕЗ ОД
АРАГОНА, ПОРЦИЈА и њихове СВИТЕ.)

ПОРЦИЈА:
Тих скриња ево, племенити кнеже:
Ако ли ону која мене скрива
Изаберете, светковаћемо
Обред венчања нашег одмах; али
Промашите ли, тад без поговора
Имате, кнеже, да идете сместа.

КНЕЗ ОД АРАГОНА:
На три ме ствари обавезује
Заклетва моја: прво, да не одам
Никоме никад скрињу коју избрах;
Потом, да никад руку девојачку
Не запросим док траје живот мој,
Укол'ко скрињу праву промашим;
Најзад,
Да узмем збогом сместа и да одем,
Не буде ли ми срећа наклоњена.

ПОРЦИЈА:
На услове се ове куне свак'
Ко дође да рад мене незнатне
Заигра ову игру неизвесну.

КНЕЗ ОД АРАГОНА:
На то сам ја већ
приправљен. ‐ Сад, срећо,
Услиши наде срца мога. ‐ Злато,
Па сребро, затим ниско олово.
"На коцку ставља све, све даје ко ме узме."
Лепши би изглед ваљало да имаш,
Па све да дам, ил' ставим све на коцку.
Шта каже златна скриња? Ха! да видим:
"Добија ко ме узме, то што многи желе."
Што многи желе! Ваљда се под "многи"
Разуме глупа руља која бира
По спољашњему изгледу и схвата
Тек тол'ко кол'ко оком будаластим
Прочита, а не досеже до сржи,
Већ је к'о ласта која гнездо гради
На спољњем зиду усред невремена,
Да буде и на путу случају,
А и у власти његовој. Мој избор
На то што сваки жели неће пасти,
Јер нећу међ' простадију да доспем,
И да са руљом дивљачном се сврстам.
Тебе ћу дакле, ризницо од сребра.
Шта каже натпис који је на теби?
"Добија, ко ме узме, што заслужује."
Добро речено, заиста; јер ко ће
Потхватити се да судбину мити
И части се докопа ако њега
Не краси печат заслуге? Нек' нико
Не гаји наду варљиву да дође
До достојанства незаслуженог!
О, кад се не би путем нечасним
Стицале службе, чинови, господство,
И када би се само заслугом
Блиставе части задобијале,
Кол'ко би њих, што сад без капе стоје,
Покрило главе, кол'ко ли би њих
Слушало, место што наређује;
Кол'ко просташтва нискога би било
Из чистог зрна части истребљено,
А кол'ко части било искљуцано
Из плеве и из шљаке наших дана,
Да блесне сјајем! Али, хајд' да бирам:
"Добија, ко ме узме, што заслужује."
Па ја и сматрам да заслужујем.
Дајте ми кључ за њу, да отуд одмах
Пустимо моју срећу на слободу!
(Отвара скрињу од сребра.)

ПОРЦИЈА:
За оно што вас ту очекује
И превећ дуга почивка је била.

КНЕЗ ОД АРАГОНА:
Ал' шта је то?
Будала насликана
Лист неки пружа и намигује.
Дај да прочитам. Како ли си нлало
Порцији налик ти! И како мало
Заслузи мојој, нади мојој налик!
"Добија, ко ме узме, што заслужује."
Зар ништа више не заслужујем
До главу једног блесана? Је л' моја
Цена толика? Више не заслужих?

ПОРЦИЈА:
Преступ јеједно, судје друго: ове
Ствари су противречне.

КНЕЗ ОД АРАГОНА:
Шта ту има?
Каљено сам седам пут:
Кога варке плаши прут,
Седам пута мери суд.
Наде сенку среће, худ,
Тај ком сен голица ћуд:
Многа луда сребрн скут
Носи као и ја луд.
Наш'о зену какву буд,
Бићу глава твоја свуд:
Сад се губи, срећан пут!
Не одем ли сад чим пре,
Изгледаћу луђи све.
С једном лудом главом, гле,
Дођох к њој, а идем с две.
Збогом! Држим реч где дам:
Мирно свој поднећу срам.
(КНЕЗ ОД АРАГОНА одлази са
својом свитом.)

ПОРЦИЈА:
Мољац на свећу слете сам.
О, ове умне луде! Ум им јако
Помаже да изберу наопако.

НЕРИСА:
Реч стара није јерес, нема шта:
Уже и жену само судба да.
(Улази СЛУГА.)

СЛУГА:
Где ми је госпа?

ПОРЦИЈА:
Овде је; шта жели
Господар мој?

СЛУГА:
Баш сад је, госпођо,
Сјахао испред ваше капије
Млечанин један млад, унапред послан
Да јави како амо долази
Господар његов, који врло стварне
По њему шиље поздраве, наиме ‐
Сем лепих речи и комплимената ‐
Веома скупе дарове. Још никад
Видео нисам тако наочита
Љубавног изасланика. Ниједан
Априлски дан овако љубак није
Дош'о да лета раскош најави,
К'о овај гласник свога господара.

ПОРЦИЈА:
Молим те, доста: скоро ме је страх
Да ћеш још рећи како ти је рођак:
Толико ти је духа празничног
Здравица пуна. Хајд'мо, хајд', Нериса;
Јер тога хитног Купидоновог
Гласника, тако уљудног по ћуди,
Срце ми врло сагледати жуди.

НЕРИСА:
Љубави боже, Купидоне, дај,
Да Басанио буде просац тај!
(Одлазе.)

ТРЕЋИ ЧИН

СЦЕНА ПРВА

Улица. Млеци.

(Улазе САЛАНИО и САЛАРИНО.)

САЛАНИО. Ну, шта је ново на Риалту?
САЛАРИНО. Па, ето: још није оповргнуто да
је један богато натоварени брод Антонијев
претрпео бродолом у мореузу; то место, чини
ми се, зову Гудвинс, неки врло опасан и кобан
спруд крај којега леже сахрањени костури
многих одличних бродова, као што веле, ако
је моја кона, госпа Рекла‐казала, жена часна
на речи.
САЛАНИО. Волео бих да је она у томе исто
тако лажљива брбљуша као и ма која од оних
којима врушти исиот под зубима, или које уве‐
равају своје суседе како оплакују свога тре‐
ћег мужа. Али истина је ‐ да не дуљим ваздан
и да не скрећем с правога пута разговора на
странпутицу ‐ да је добри Антонио, честити Ан‐
тонио ‐ о, да ми је само какав назив довољно
добар да се стави уз његово име! ‐
САЛАРИНО. Хајде, стави тачку.
САЛАНИО. А? Ста кажеш? ‐ Па, ето, конац ти
је то да је он изгубио један брод.
САЛАРИНО. Дао ти Бог да је то и конац ње‐
гових губитака!
САЛАНИО. Дај да благовремено кажем
"амин" док није ђаво обеснажио моју моли‐
тву, јер ево га где долази у подоби Јеврејина.
(Улази ШАЈЛОК.)
САЛАРИНО. Како је, Шајлоче? Шта има новога
међу трговцима?
ШАЈЛОК Ви сте боље него ико, боље него
ико, знали за бекство моје кћери.
САЛАРИНО. То је извесно. Ја сам, што се
мене тиче, знао кројача који је скројио крила
којима је она одлетела.
САЛАНИО. Док је Шајлок, што се њега тиче,
знао да су птици нарасла крила; а њима је у
нарави да тад напуштају окриље.
ШАЈЛОК Проклетство ће пасти на њену главу
због тога.
САЛАРИНО. То је извесно, ако би имао ђаво
да јој суди.
ШАЈЛОК Да се дигне на побуну сопствено
моје месо и крв!
САЛАНИО. Стид нек' те је, стара стрвино! зар
у тим годинама?
ШАЈЛОК Ја кажем да је моја кћи моје месо
и крв.
САЛАРИНО. Већа је разлика између твога и
њеног меса него између абоносовине и сло‐
нове кости; а између ваших крви већа но изме‐
ђу цеварике и рајнскога вина. Но, реците нам,
јесте ли чули како је било: да ли је Антонио имао
каквих губитака на мору, или не?
ШАЈЛОК Ето, и с том сам трговином на штети:
банкрот, распикућа, који мучно да ће смети
да помоли главе на Риалту; пропалица који је
на трг долазио вазда нагиздан; нека припази
на своју залогу: он ме је обично називао де‐
рикожом; нека припази на своју залогу; он је
обично позајмљивао новац из хришћанске љу‐
бави; нека припази на своју меницу.
САЛАРИНО. Ама, ја сам уверен да ти нећеш
узимати његово месо, ако он прекрши рок;
чему ти оно?
ШАЈЛОКДа ми буде мамац за рибу: не засити
ли ништа друго, заситиће моју освету. Он се
бацао блатом на моју част, избио ми из руку
пола милиона, смејао се мојим губицима, исте‐
ривао спрдњу са мојим добицима, ругао се
мом народу, кварио ми трговачке погодбе,
тулио жар мојих пријатеља, распаљивао моје не‐
пријатеље; а зашто? зато што сам Јеврејин. Зар
Јеврејин нема очи? Зар Јеврејин нема руке,
органе, удове, чула, наклоности, страсти? Зар
се не храни истим јелима и не рањава га исто
оружје? Зар није подложан истим болестима, и
зар га не исцељују исти лекови? Зар му није зими
хладно, а лети врућина, као и хришћанину? Ако
нас убодете, зар не крваримо? ако нас голица‐
те, зар се не смејемо? ако нас отрујете, зар
не умиремо? па ако нас увредите, зар да се
не светимо? Ако смо у свему другом као и
ви, хоћемо да смо и у томе. Ако Јеврејин
увреди хришћанина, у чему је хришћанинова
скрушеност? У освети. А ако хришћанин увреди
Јеврејина, у чему треба да се испољи његова
трпељивост по хришћанском узору? Па у освети.
Опачину, којој ме учите, извршићу, и то са сви‐
репошћу, јер хоћу да усавршим оно чему сте
ме научили.
(Улазиједан СЛУГА.)
СЛУГА. Племенита господо, мој господар
Антонио је дома и жели да са вама, и с једним
и с другим, разговара.
САЛАРИНО. Тражили смо га свуда.
(Улази ТУБАЛ.)
САЛАНИО. Ево још једног од тога соја: трећи
се такав не накрми, сем да се сам ђаво
преобрази у Јеврејина.
(Одлазе САЛАРИНО, САЛАНИО
и СЛУГА.)
ШАЈЛОК Здраво, Тубале! шта има ново из
Денове? Јеси ли нашао моју кћер?
ТУБАЛ. Чешће сам залазио тамо где сам
могао да чујем што о њој, али је наћл нисам
могао.
САЈЛОК Ах, ето, ето! пропао ми је дијамант
за који сам дао две хиљаде дуката у Франк‐
фурту. Никад се још досад такво проклетство
није сручило на наше племе! Никад га досад
нисам осетио: две хиљаде само ту! па онда
толики други скупоцени, скупоцени накит. Ка‐
мо да ми кћи лежи мртва ту крај мојих ногу,
а да јој је драго камење у ушима! камо да
је у мртвачком сандуку ту крај мојих ногу,
а да су дукати у сандуку! Никаквих вести о
њима? Ну, ето: а још не знам ни шта ће ме
стајати та потера. Ах, ти ‐ штето за штетом! лопов
утекао са гомилом злата, а сад да даш гомилу
да се лопов нађе; и нема задовољења, нема
освете: нит' има несреће а да се, чим се узвитла,
не сручи на моја плећа; нит' има уздаха, а да
не раздиру моје груди; нит' има суза, а да их
не проливам ја!
ТУБАЛ. О, задесила је несрећа и друге. Анто‐
нио је, као што сам чуо у Денови ‐
ШАЈЛОК Шта, шта, шта? имао несрећу?
ТУБАЛ. Изгубио лађу која је долазила из Три‐
полиса.
ШАЈЛОК Богу нека је хвала! Богу нека је
хвала! Је ли истина?
ТУБАЛ. Говорио сам са некима од морнара
који су се спасли из бродолома.
ШАЈЛОК Хвала ти, добри Тубале. Добре вести,
добре вести; ха, ха! Где? у Денови?
ТУБАЛ. Ваша је кћи у Денови, као што сам
чуо, потрошила осамдесет дуката за једну ноћ.
ШАЈЛОК Забадаш ми нож у срце: никада више
нећу видети своје злато; осамдесет дуката за
једне седељке! осамдесет дуката!
ТУБАЛ. Дошло је више Антонијевих поверилаца
са мном у Млетке, и они се куну да му не
остаје ништа друго него да оде и преда кљу‐
чеве.
ШАЈЛОК Баш ми је мило: јешћу му душу, си‐
саћу му крв: баш ми је мило.
ТУБАЛ. Један од њих ми је показао прстен
који је добио од ваше кћери за једног мајмуна.
ШАЈЛОК До врага и с њом! Ти ме мучиш,
Тубале; то је био мој тиркиз; дала ми га је Леа,
још кад сам био момак: не бих га дао ни за
прерију мајмуна.
ТУБАЛ. Али са Антонијем је на сваки начин
свршено.
ШАЈЛОК О, то је истина, то је цела истина. Иди,
Тубале, најми ми једног службеника; наручи
га две недеље унапред. Срце ћу му узети, ако
прекрши рок; јер да њега нестане из Млетака,
могао бих да тргујем како је мени воља. Иди,
иди, Тубале, па ћемо се наћи у нашој синагоги;
иди, добри Тубале; у нашој синагоги, Тубале.
(Одлазе.)

СЦЕНА ДРУГА

Белмонт. Одаја у Порцијином дому.

(Улазе БАСАНИО, ПОРЦИЈА,
ГРАЦИЈАНО, НЕРИСА и ПРАТЊА)

ПОРЦИЈА. Не жур'те, молим; дан ил' два одлож'те
Тај избор неизвесни; јер ћу бити
Лишена вашег друштва, ако срећа
При избору вас изда; мало још
Претрпите се стога. Јер ми нешто ‐
Али то није љубав ‐ говори
Да не бих хтела да вас изгубим;
А мржња тако, знате то и сами,
Не саветује. Ако л' ме пак нисте
Схватили право ‐ девпјкама само
Мисли су дате, не и језик ‐ ја бих
Волела да вас овде месец‐два
Задржим пре но коцки тој о мене
Изложите се. Могла бих вам пут
Показати за избор правилан;
Ал' заклетву бих тиме погазила,
А ја то нећу нипошто: ви тако
Изгубити ме можете, но, ако
Случи се то, навешћете ме само
На грех да желим да сам погазила
Заклетву своју. Клете ваше очи!
Урекоше ме оне, и на двоје
Разделише ми срце: пола њега
Ваше је, друга половина ваша ‐
Хтела сам рећи: моја; но, је л' моја,
Онда је ваша, те је ваше све.
О, злих времена што притежаоце
Раздељују од права њихових;
Те, мада ваша, нисам ваша. Али,
Остане л' тако, нек' судбина доспе
У пакао, не ја. И одвећ причам;
Ал' чиним то да тег на време ставим
И продужим га и развучем, те вас
Од бирања задржим.
БАСАНИО. Дајте ми
Да бирам, јер сам к'о на жеравици.
ПОРЦИЈА. Басанио, на жеравици? Онда
Исповедите каква невера се
У љубав вашу прокрала.
БАСАНИО. О, само
Невера гнусне сумње с које стрепим
Да нећу моћи сласт да уживам
Љубави своје. А толико исто
Може и огањ да се удружи
Са снегом и да живи с њим, колико
С невером љубав моја.
ПОРЦИЈА. Но се бојим
Да говорите то на жеравици,
Где се на муци свашта казује.
БАСАНИО. Обећајте ми живот, па ћу сву
Истину да исповедим.
ПОРЦИЈА. Па лепо:
Исповедите, па тад живите.
БАСАНИО. "Исповедити", и тад "волети",
Свекол'ка моја исповест је била:
Да срећних мука, кад ме мучилац
Учи да кажем оно што ће спас
Да ми донесе! Али пустите
Да скрињама и срећи својој пођем.
ПОРЦИЈА. Па хајдете. У затвору ме држи
Једна од њих: пронаћи ћете где сам
Ако ли мене волите. ‐ Нериса,
И сви ви други, подаље се склон'те.
Музику дајте, пошто бира он,
Те ће да умре ако изгуби,
К'о лабуд што у музици ишчили.
А да би слика била вернија,
Очи ће моје бити река, да му
Источе одар самртни од суза.
Али на случај да он добије,
Шта треба тада музика да буде?
Фанфара поздрав свечани, кад верни
Поданици се пред владарем својим
Тек крунисаним клањају; тај поздрав
Исти је к'о и слатки звуци они
Који у снени слух младожењин
Докрадају се с праскозорјем да га
На свадбу зовну. Сад он полази,
Не мање прибран, али с љубављу
Већом но млади Алкид када данка
Девојачкога ослободи Троју,
Која тај данак мораде, уз лелек,
Да плаћа морској немани. Ја стојим
К'о жртва ту; а ови подаље
Дарданђанске су жене, тмурна лица,
Што дођоше да погледају исход
Тог подухвата. Хајде, Херкуле!
Будеш ли ти жив, живећу и ја:
Више но ти што борбу водиш тамо,
О, више премрех ја, што гледам само.
(Песма, док БАСАНИО сам у себи
премишља о кутијама.)
Рађа л' љубав крв ил' дух?
Ум ил' срце? Ко јој крух,
Њен насушни даје крух?
Рец'те, рец'те!
Око рађа њу, крух њој
Поглед даје; а и свој
Нађе крај у љуљци тој.
Звонимо над мртвом њом:
Ја ћу први ‐ бим, бам, бом.
СВЛ Бини, бам, бом.
БАСАНИО. Те тако може често спољашњост
Не бити језгру свом ни налик; вазда
Накит човека вара. Мало ли је
На суду таквих прљавих и гадних
Одбрана које, кад су милозвучним
Речене гласом, зла вид засенче?
Мало л' у цркви грозних јереси
Којима какав достојанствен отац
Благослов даје и оправдава их
Цитатом каквим светим, скривајући
Наказност њину лепим накитом?
Порока нема тако тупава
Да неће неку ознаку врлине
Узети на се. Кукавица има
Напретек, које срцем чвршће нису
Но што су какви басамци у песку,
А браде носе као мрки Марс
И као Херкул; но, кад мало боље
У њих се зачепрка, види се
Да им је јетра као млеко бела,
А срчаности овај коров на се
Стављају да би били страшнији!
Лепоту погледајте! видећете
Да се на грам, на кантар купује;
А ко на себи више носи ње ‐
У чему чудо природно се твори ‐
Тај утолико мање тежи сам:
Тако су оне златне коврџе,
Змијасто увијене, што на ветру
Распусно поигравају, на некој
Лепоти вајној ‐ често само мираз
Са туђе главе, док у гробу лежи
Лобања штб их донесе на свет.
Накит је тако само варљив жал
Пред морем пуним страшних погибељи;
Леп вео који покрива ругобу;
У једну реч: тек привид истине,
Што га на себе лукави тренутак
Узме да замку и мудрацу стави.
Па зато тебе, злато блештаво,
Мидасов тврди залогаје, нећу;
Нећу ни тебе, ти, што прљаво
И бледо, к'о потркуша, таљигаш
Међ људима, већ тебе, мршаво
Олово, бирам, које, рекло би се,
Пре претиш но што ишта обећаваш,
Твоја ме једноставност подстиче
Од сваке лепоречивости више:
Па, срећно било!
ПОРЦИЈА (за себе). Како одветрише
Сва друга узбуђења: двоумљење,
Грозничав страх, безнадност што се пење
У груди као вихор, љубоморност
Зеленоока! Љубави, покорност,
Смерност покажи; стишај усхићење;
Обуздај радост; спутај озарење;
Благослов твој ми пламти сав у души;
Мало га смањи, мало га пригуши,
Да срце не угуши!
БАСАНИО (отвори оловну скрињу). Шта је ово?
Порције дивне лик! О, који то
Полубог блиско приближи се тако
Природи самој? Мичу л' се те очи?
Ил' дрхте тек на јабучицама
Очију мојих, па би човек рек'о
Како се крећу? Ево растављених
Усана које медни дели дах;
Другарице овако слатке сме
Да дели брана слатка оволико.
А ту на њеној коси паука је
Играо сликар, па је мрежу златну
Исплео, да се срца мушкараца
У њој још брже лове него муве
У паучини: и те очи њене!
Како је мог'о гледати у њих
И сликати их? Како да му није,
Докле је једно снимао, то једно
Украло оба његова, па само
Остало недовршено? Ал', гле'те:
Тол'ко колико ову сенку вређа
Суштина ове моје похвале,
Јер равна није њој, толико стварност
За собом ову сенку оставља.
Но, ево свитка; а у њему је
Све моје среће садржај и збир.
Ти погоди: спољни крас
Не ствара твог срца глас
Те кад стече срећу ту,
Не пуштај је, чувај њу!
Па ако је избор твој
За те Божји дар, не стој:
Драгој приђи, руке спој,
И пољуби усне њој!
Љупког ли свитка! Да ли смем, мадам?
(Пољуби је.)
По упуту ме ево, да и дам
И примам. Ја сам као неко који
Поуми да у надметању стоји
У гледалаца добро, чувши где
Пљеска и кличе свет, ал' сумња све,
Вртоглавицом сметен, да л' су те
Похвале бучне за њ, ил' можда не;
Па, гле, и ја, лепото тројна, стојим
Баш исто тако сада: све се бојим
Да л' је то збиља све док не признате
Ви сами то и потврду ми дате.
ПОРЦИЈА. Ево ме ту пред вама каква сам,
Господине Басанио: па мада,
Уколико се саме мене тиче,
Сујетних жеља немам, па да желим
Да будем много боља него што сам,
Вас ради ипак хтела бих да себе
Трипут по девет пута помножим;
Хтела бих да сам тисућ' пута лепша,
И да сам једно десет тисућ' пута
Богатија;
И само зато, да би ми у вашим
Очима цена скочила високо,
Хтела бих да сам неоцењива
Врлином, пријатељима, лепотом
И благом својим; али, све у свему,
Ја нисам богзна шта; а то ће рећи,
У потезима крупним узето,
Да сам девојче неуко, без школе
И без искуства; срећно утолико
Што није тако престаро, па може
Још да се учи; срећније по томе
Што није тупо сувише за наук;
Но' изнад свег по томе срећно што ће
Слабашни дух свој поверити моћи
Вашему духу да му буде вођ
Као господар, владалац и краљ.
Припадам сад и ја и моје све
Вама и оном што је ваше: бејах
Све досад власник дворца тог, и бех
Послузи својој господарица,
А самој себи краљица; а сад,
Баш сад, тај двор, те слуге, сама ја
Ваши су, господару. Све то дајем
С прстеном овим, с којим ако се
Ил' раставите, ил' га изгубите,
Или га дате коме, то ће бити
Знамење да је ваша љубав прошла,
Па ће и мени право бити дато
Да тада дигнем тужбу против вас.
БАСАНИО. Госпођо, ви сте лишили ме речи,
Па вама само крв у жилама
Говори мојим; а пометња таква
Моје је моћи одузела, каква
За лепо изреченом беседом
Вољеног каквог кнеза завлада
Гомилом која мрмља задовољно,
Те свако оно нешто посебно,
Тонућ' у општи бруј истовремени,
У дивље неко ништа утиче,
У ништа осим радост испољену,
А неречену. Ал' ће, ако се
Тај прстен с овим прстом растави,
И живот са њим да се растави,
Те рећл онда смете слободно
Како је мртав и Басанио.
НЕРИСА. Дош'о је, госпо и господине,
Час и за нас, што овде присутни
Видесмо жеља наших испуњење,
Да ускликнемо: срећно нека буде!
Са срећом, госпо и господине!
ГРАЦИЈАНО. Господине Басанио, ја вама
И племенитој госпођици желим
Сву срећу коју сами зажелите,
А не можете желети, то знам,
Да ја ње будем лишен: те вас молим
Да се у дан, кад наумите дати
Обвезе брачне једно другом ви,
Венчати смем и ја.
БАСАНИО. Од свега срца
Укол'ко жену негде набавиш.
ГРАЦИЈАНО. Њу сте, господству вашем
хвала, нашли
За мене ви. И моје око уме,
Господине, онако исто хитро
Да види к'о и ваше, па умотрих
Дворкињу кад сте ви умотрили
Госпођу њену. Ви заволесте
И ја заволех, јер одлагање
Не марим к'о ни ви, господине.
Ваша је срећа била зависна
Од ових скриња, а и моја је,
Пошто се тако ствар угодила.
Јер запињући са удварањем
Да су ме беле пене спопале,
И кунући се својом љубављу
Док ми се непци не сасушише,
Ја напослетку, ако послетка
Имадне обећање, искамчих
Лепојци овој обећање да ће
Поклонити ми своју љубав тек
Ако вам срећа њену госпу да.
ПОРЦИЈА. Је ли то цела истина, Нериса?
НЕРИСА. Госпођо, јесте, ако вам је право.
БАСАНИО. И наум вам је искрен, Грацијано?
ГРАЦИЈАНО. Јесте, господине.
БАСАНИО. Задичићете свадбом својом пир наш.
ГРАЦИЈАНО. Да се опкладимо са њима у
хиљаду дуката ко ће први да добије сина.
НЕРИСА. Шта, уз ризик да поједе ћар вајду?
ГРАЦИЈАНО. Не; хасне код те занимације
никада нема; ту увек поједе ћар вајду.
Ал' ко то тамо долази? Лоренцо
С неверком својом? И Саланио,
Пријатељ стари мој из Млетака?
(Улазе ЛОРЕНЦО, ЏЕСИКА
и САЛАНИО.)
БАСАНИО. Да сте, Лоренцо и Саланио,
Добро нам дошли, уколико ја,
Као домаћин новопечен овде,
Смем да пожелим добродошлицу.
Дозволите ми, мила Порцијо,
Да пријатеље своје истинске
И суграђане своје поздравим
Са: добро дошли.
ПОРЦИЈА. Велим, господару,
И ја од свега срца: добро дошли.
ЛОРЕНЦО. Госпођо, хвала. Што се мене тиче,
Господине, ја нисам смерао
До вас да дођем амо; али успут
Саланио ме срете и толико
Навали да га амо допратим,
Да нисам мог'о да му кажем не.
САЛАНИО. С разлогом то, господине, учиних.
Сињор Антонио вас поздравља.
(Даје писмо БАСАНИЈУ.)
БАСАНИО. Како је, рец'те пре но отворим
Његово писмо, пријатељ мој врсни?
САЛАНИО. Болестан није он, господине,
Укол'ко није душом; а ни здрав,
Укол'ко није душом: читајте,
И видећете како је.
ГРАЦ: Нериса, дед', ободри странкињу,
Пожели њојзи добродошлицу.
Руку, Саланио. Шта раде Млеци?
Шта има ново? Како краљевски
Трговац онај, наш Антонио?
Знам, успех ће га наш веселити:
Јасони ми смо, руно добисмо.
САЛАНИО. Камо да руно златно добисте
Које је он изгубио!
ПОРЦИЈА. У томе
Писмену има нешто опако
Што краде крв Басанију из лица:
Сем смрти каквог пријатеља драгог,
Ништа на свету друго прибран дух
Не може тол'ко да изобличи.
Све црње, гле! Басанио, дозвол'те:
Ваша сам половина ја, па треба
Да ми у део падне добровољно
Пола од свега што је ту у писму.
БАСАНИО. О, мила Порцијо, у писму том
Некол'ко речи има тако црних,
Да црње нису покапале никад
Белину листа неког. Врла госпо,
Кад љубав своју први пут вам открих,
Ја отворено рекох да у мојим
Жилама тече све богатство моје,
Пошто сам племић: истину тад рекох;
Но, видећете, госпођице драга,
Колико бејах хвалисав кад себе
Ни у шта цених. Кад сам рекао
Да ништа немам, дужност ми је била
Рећи да имам мање него ништа;
Јер, збиља, ја се пријатељу једном
Обвезах драгом, и обвезах њега
Његовом љутом душманину да бих
До новца дош'о. Ево, госпођице,
Ту једног писма; лист је тај к'о леш
Мог пријатеља, а на њему свака
Реч као рана зјапи, док из њих
Животна лепи крв. ‐ Саланио,
Је ли зацело тако? Зар му није
Ниједан потхват успео? Ниједан?
Из Триполиса, Мексика, Енглеске,
Из Лисабона, Индије, Берберске?
Зар му ниједан не умаче брод
Судару страшном с оним стенама
Што трговцу су пропаст.
САЛАНИО. Не, ниједан.
А осим тога, судећи по свему,
Баш и да има новаца при руци
Да дуг свој плати Јеврејину, овај
Примио новац не би. Никад нисам
Видео створ да носи људски лик,
А да с толико похлепе се пашти
Да сломи неком врат. И дан и ноћ
Салеће дужда, виче да ће бити
Искорењене државне слободе
Ако се њему ускрати да дође
До свога права: наваљивали су
И сами дужд, и два'ест трговаца,
И великаши најугледнији,
Ал' нико да га одврати од овог
Пакосног настојавања на казни,
На глоби, праву, обвезници својој.
ЏЕСИКА. Чула сам, док сам боравила с њим,
Како се клео Тубалу и Кушу,
Субраћи својој, да би радије
Узео меса од Антонија,
Но да му даду два'ест пута тол'ко,
Кол'ко је он у зајам њему дао:
И знам да неће добро проћи јадни
Антонио, укол'ко закон, власт
И сила томе не стану на пут.
ПОРЦИЈА. Је л' то на овој муци неки ваш
Пријатељ присни?
БАСАНИО. Понајприснији,
А душа од човека, пун врлина,
И неуморан предусретљивошћу,
Човек у којег стара римска част
Испољава се кол'ко ни у које
Душе у целој Италији данас.
ПОРЦИЈА. А кол'ки му је дуг код Јеврејина?
БАСАНИО. Три тисуће цекина за ме.
ПОРЦИЈА. Шта?
Не више? Шест му дајте тисућа,
Па поцепајте обвезницу, дајте
Двапут по шест, па то утростручите,
Не дајте само да Басанијевом
Кривицом падне ма и влас са главе
Таквом човеку. Прво хајдемо
У цркву да ме женом назовете,
А тад у Млетке пријатељу свом
Пожур'те; јер са немиром у души
Нећете лећи покрај Порције.
А злата ћете добити толико
Да тај малени исплатите дуг
Двадесет пута: кад, међутим, буде
Исплаћен он, доведите овамо
Свог верног пријатеља. Дотле ћемо
Нериса, моја дворкиња, и ја
Живети као девојке, и своје
Трајати дане к'о удовице.
Хајте, пожур'те; ваља вам већ ићи:
На дан венчања морате отићи.
И разведрите своје лице строго:
Платих вас много, волећу вас много.
Поздрав'те госте добродошлицом.
Но, шта вам пише пријатељ, да чујем.
БАСАНИО. Драги Басанио, сви су ми бродови
страдали. Моји повериоци постају хеумољиви,
моје имовно стање спласнуло је сасвим, рок
моје обавезе према Јеврејину прошао је: но
како ми нема живота баш и кад бих платио дуг,
то су сва дуговања међу нама двојицом
изравнана, ија бих само волео ако бих могао
да вас видим приликом своје смрти. Но, посту‐
пите ипак како вамје угодно: ако вас не би
уверила ваша љубав да додете, нека то не учини
ни моје писмо."
ПОРЦИЈА. О, драги, пођи, свег се другог мани!
БАСАНИО. Кад допуштате, хитам; ал' док ја
Не дођем опет, нит' ће кривњом сна
Одсуство бити изазвано моје,
Нит' одмор мој раздвајати нас двоје.
(Одлазе.)

СЦЕНА ТРЕЋА

Млеци. Улица.

(Улазе ШАЈЛОК, САЛАРИНО,
АНТОНИО и ТАМНИЧАР.)

ШАЈЛОК Пази на њега, тамничару! ‐ Да ми
Говорили о милосрђу нисте;
То је тај лудак што на зајам даје
Без камата. ‐ На њ пази, тамничару.
АНТОНИО. Ал' Чујте, добри Шајлоче!
ШАЈЛОК Ја тражим
Уговор да се изврши: и ништа
Да чујем нећу против обвезнице:
Заклео сам се да ћу да настојим
На обавези. Псином си без сваког
Разлога мене звао; кад сам пас,
Од очњака се мојих причувај:
Дужд ми за правду јамчи. Ја се чудим
Како си мог'о, рђо тамничарска,
Бити толико брбљив, па да с њим
На његов захтев шврљаш около.
АНТОНИО. Молим те, чуј ме!
ШАЈЛОК Уговор хоћу; нећу да те слушам;
Уговор хоћу; стога доста више!
Нећете ви начинити од мене
Шашавог, глупог млакоњу што главом
Одмахне, смешка, уздахне, па стукне
И посреднике хришћанске услиши.
Немојте ићи за мном; никакав
Разговор нећу; хоћу обвезу.
(Оде.)
САЛАРИНО. Бездушнијега пса међ људима
Још није било.
АНТОНИО. Пустите: за њим
С мољакањима излишним ја више
Не мислим пристајати; тражи он
Мој живот; разлог добро знам; не једном
Спасох од глоба његових по неког
Који се мени пожали на време;
Зато ме мрзи.
САЛАРИНО. Никад неће дужд
Дозволити, у то сам уверен,
Да ова глоба остане на снази.
АНТОНИО. Дужд не сме правде ток да побија:
Јер оспоре л' се повластице што их
Имају странци ту у Млецима,
Државна би се правда проиграла,
А овог места промет и пробитак
Од народности свију зависи.
Хајдемо стога: тол'ко су ме ове
Сломиле муке и губици ови,
Да ће ми мучно остати до сутра
По киле меса за повериоца.
Па, тамничару, хајд'мо. Молим Бога
Басанио да дође и да види
Да дуг за њ плаћам; друго је свеједно.
(Одлазе.)

СЦЕНА ЧЕТВРТА

Белмонт. Одаја у Порцијином дому.

(Улазе ПОРЦИЈА, НЕРИСА, ЛОРЕНЦО,
ЏЕСИКА и БАЛТАЗАР.)
ЛОР.: Госпођо, мада то пред вама кажем,
У вас је збиља чисто, племенито
Схватање пријатељства узвишеног;
А то се види најбоље по томе
Што свога господара одсуство
Овако подносите. Ал' да знате
Коме ту част указујете, каквом
Цовеку племенитом помажете
И како оданоме пријатељу
Вашега мужа ви бисте, ја знам,
Поносили се својим чином више,
Но што би могла уобичајена
Доброта да вас присили на то.
ПОРЦИЈА. Никад се нисам кајала кад нешто
Урадим добро, па ни сада нећу:
Јер у другова који проводе
И расипају дане заједнички,
И чија срца подједнако деле
И носе јарам љубави, у њих
Црте и дух и нарав мора да су
На сличан начин размерени; зато
И мислим да је тај Антонио,
Будући присан пријатељ мог мужа,
Мом мужу нужно сличан. Је ли тако,
Како је онда ситна цена којом
Откупљујем из мука паклених
Онога који тол'ко наличи
На оног што је друга душа моја!
Ал' превише на самохвалисање
Мирише то, па зато доста с тим:
Почујте друго. Вама поверићу,
Лоренцо, дом и домаћинство своје,
Да управљате њима док се натраг
Не врати мој господар: што се мене,
Међутим, тиче, ја се заветовах
Потајно небу да у молитви
И скрушеним разматрањима живим,
Само с Нерисом покрај себе, док се
Не врате муж њен и господар мој.
Манастир један има ту на две
Миље одавде: тамо ћемо ми
Да боравимо. Молим вас да захтев
Не одбијете овај који ја,
По љубави и нужди случаја,
Стављам на вас.
ЛОРЕНЦО. Од свега срца, госпо:
Сваки ваш љупки миг извршићу.
ПОРЦИЈА. Све моје људство зна већ шта ја
смерам,
Па ће да слуша вас и Џесику
К'о господара свог Басанија,
Ил' као мене саму. Остајте ми
До поновнога виђења у здрављу.
ЛОРЕНЦО. Желим да буду угодни тренуци
И лепе мисли ваши другови.
ЏЕСИКА. Желим вам све што срцу вашем годи,
Госпођо драга.
ПОРЦИЈА. Хвала, ја то исто
И вама желим; збогом, Џесика.
(Одлазе ЏЕСИКА и ЛОРЕНЦО)
А сада, Балтазаре,
Покажи се онако исто одан
И честит каквог тебе знам одувек.
Ево ти ово писмо, па пожури
Што игда можеш с њим у Падову:
Гледај да њега предаш доктору
Беларију, мом рођаку, у руке;
И пази да се с документима
И са оделом што их добијеш
Вратиш што можеш брже, молим те,
Па их до оног пристана донеси
Одакле стално брод за Млетке иде.
Не траћи време говором, већ иди:
Тамо ћу пре од тебе бити ја.
БАЛТАЗАР. Ићи ћу, госпо, кол'ко брже могу.
(Одлази.)
ПОРЦИЈА. Хајд'мо, Нериса: потхватила сам се
Нечег што не знаш: видећемо своје
Мужеве пре но они то и слуте.
НЕРИСА. А видеће и они нас?
ПОРЦИЈА. Дабоме;
Али у таквој одећи, Нериса,
Да ће да држе како имамо
Нешто што нама није дато. Ја се
Кладим у што год хоћеш да ћу бити,
Кад се у мушко нас две оденемо,
Складније момче, и да ћу свој мач
Носити с више спретне љупкости,
А глас онако биће ми пискутав
К'о у дечака који глас баш мења,
Па ћу по два малецна корака
У један крупан мушки да развучем,
Хвалисаћу се тучама к'о какав
Слатко разметљив деран, причаћу
Виспрене лажи: како су од мене
Госпе на гласу љубав искале,
Па су, кад нису услишене биле,
Заковртале све и умирале;
Шта се ту могло? ‐ Али ће се потом
Кајати корсем, па ћу, уза све то,
Желети да их нисам поубиј'о:
И ваздан таквих лажи безначајних
Напричаћу, да неће бити тога
Што заклео се не би да ни пуна
Година нема што напустих школу.
Имам у глави хиљаду оваквих
Шеретлука и дрских смицалица
Сто их извести каним.
НЕРИСА. Шта, зар да се
До мушкараца срозамо?
ПОРЦИЈА. О, пфуј!
Како то питаш? не био те чути
Распусник неки! Али хајдмо! план ћу
Рећи ти цео када будем била
У кочијама што нас чекају
Код капије од парка. Зато, хајде
Да пожуримо: треба нам до циља
Да превалимо данас два'ест миља.
(Одлазе.)

СЦЕНА ПЕТА

На истом месту. Врт.

(Улазе ЛОНСЕЛОТ и ЏЕСИКА.)

ЛОНСЕЛОТ. Тако је, боме; јер, видите ли, гре‐
хови отаца имају да се сруче на децу; стога
се ја, на реч, бојим за вас. Ја сам увек са
вама говорио без увијања, па вам зато сад и
казујем своју агитацију односно те ствари:
према томе, накривите капу, јер ја држим,
богами, да вам не гине пакао. Остаје вам
само једна нада која би могла да вам се на
руци нађе, па и ту му дође као нека нада‐
копиле.
ЏЕСИКА. А каква је то нада, молим те?
ЛОНСЕЛОТ. Па ето, могли бисте дунекле да
се надате да вас није зачео отац, да нисте кћи
Јеврејинова.
ЏЕСИКА. То би заиста била нада‐копиле: тако
би се грехови моје мајке искалили на мени.
ЛОНСЕЛОТ. Онда се, богме, бојим да вам
не гине пакао и са мајчине и са очеве стране:
јер у том случају, ако изврдам Скилу, вашега
оца, упашћу у Карибду, вашу мајку: елем,
пропали сте и овако и онако.
ЏЕСИКА. Спашће ме муз; он ме је уцинио
хришћанком.
ЛОНСЕЛОТ. Он је, онда, утолико више за по‐
куду: било је нас хришћана и пре тога довољно;
таман толико да лепо један крај другога жи‐
вимо. Ово стварање хришћана само ће дићи
цену крмцима: ако почнемо сви јести свиње‐
тину, ускоро се неће моћи за новац добити ни
кришчица сланине да се баци на жар.
ЏЕСИКА. Испричаћу своме мужу шта сте рекли,
Лонселоте; ево њега.
(Улази ЛОРЕНЦО.ј
ЛОРЕНЦО. Још мало па ћу постати љубомо‐
ран на вас, Лонселоте, ако будете тако по‐
влачили моју жену по угловима.
ЏЕСИКА. Не, нема потребе да нас се бојите,
Лоренцо: Лонсцлот и ја смо покарабасили. Он
ми каже, ни пет ни шест, да за мене неће бити
милости на небу, пошто сам кћи једног Јевре‐
јина: а затим каже да ви нисте добар члан дру‐
штва пошто, покрштавајући Јевреје, повећавате
цену свињама.
ЛОРЕНЦО. Боље ћу се оправдати ја пред дру‐
штвом неголи ви што сте учинили да оној Црнкињи
онолико нарасте трбух: та Црнкиња је затру‐
днела са вама, Лонселоте.
ЛОНСЕЛОТ. Голема је ствар већ то што се та
Црнкиња научила памети; а ако буде мање
тежила својим поштењем, сад ће тежити више но
што је тежила кад сам је узео.
ЛОРЕНЦО. Како се свака будала зна да игра
речима! Мислим да неће много требати, па ће
се дар духа најбоље оличавати ћутањем, а
говорљивост ће бити похвална само у папагаја.
Иди унутра, момче; реци нека припреме што
треба за обед.
ЛОНСЕЛОТ. То је већ учињено, господине:
сви они имају трбухе.
ЛОРЕНЦО. Мили Боже! ко шта ради, ти само
товиш досетке! Онда им реци да приправе обед.
ЛОНСЕЛОТ. И то је учињено; једино још може
да се каже да "поставе".
ЛОРЕНЦО. Па хоћете ли онда, господине, бити
тако добри да поставите?
ЛОНСЕЛОТ. Ја? а одакле да узмем поставу?
ЛОРЕНЦО. Опет тражиш закачке. Зар хоћеш
све богатство свога духа одједном да изне‐
сеш на видело? Молим те схвати обична човека
по обичној његовој мисли: иди својој братији,
реци им да застру сто, да изнесу на њ јела; а
ми ћемо доћи на обед.
ЛОНСЕЛОТ. Што се тиче јела, господине, оно
ће бити застрто; што се тиче стола, господине, он
ће бити изнесен; а што се тиче вашег доласка на
обед, ну, то нека буде како ћуд и наум удесе.
(Оде.)
ЛОРЕНЦО. О, разборе! Колико су му све
Речи на исти калуп! Та будала
Засејала је своје памћење
Читавом војском доскочица хитрих:
Но знам ја луда и на бољем месту
Овако надодољених к'о он,
Који суштину ствари жртвују
Заради какве спретне досетке.
Па, јеси л' бодра, Џесика? И реци:
Шта мислиш, како ти се, мило моје,
Басанијева жена допада?
ЏЕСИКА. Ја просто немам речи. И зацело
Било би посве прикладно да век
Господину Басанију протече
У честитости, пошто, благословен
Оваквом женом, он већ ту на земљи
Радости рајске налази; па ако
Науман није да их има ту,
На земљи, онда није заслужах
Ни да до раја доспе. Кад би неко
Небеско надметање играла
Два бога, а на коцки стајале
Две смртне жене, ваљало би другој
Придати штогод, пошто сирови,
Кукавни овај свет, њој равне нема.
ЛОРЕНЦО. Баш таквог мужа имаш ти у мени
Каква је она жена.
ЏЕСИКА. Ну, о томе
Потражи и од мене мишљење.
ЛОРЕНЦО. Хоћу; ал' прво хајдемо на обед.
ЏЕСИКА. Не, пусти да те хвалим наште срца.
ЛОРЕНЦО. Не, нек' нам то за разговор о столу
Послужи, ја те молим; па ма шта
Причала будеш ја ћу дотле то
Да варим и да сладим с другим.
ЏЕСИКА. Лепо,
Тачно ћу да изнесем какав си.
(Одлазе.)

ЧЕТВРТИ ЧИН

СЦЕНА ПРВА

Млеци. Судска дворана.

(Улазе ДУЖД и СЕНАТОРИ, АНТОНИО,
БАСАНИО, ГРАЦИЈАНО, САЛАРИНО,
САЛАНИО и ДРУГИ.)

ДУЖД. Па је ли ту Антонио?
АНТОНИО. На служби вашој милости.
ДУЖД. Жао ми те је: имаш да се судиш
Са противником тврђим него стена,
Са бедником без душе, који нема
Милости ни за драм, и који не зна
Шта је то милосрђе.
АНТОНИО. Чуо сам
Да се је ваша милост трудила
Од сваке руке не би л' скротила
Свирепи његов прогон; али пошто
Он ни да чује неће, а ни пута
Законског нема да се ударцу
Његове мржње отмем, то ћу ја
На његов бес одвратити стрпљењем,
Приправан да поднесем хладнокрвно
Дивљег му беса сушто насиље.
ДУЖД. У судницу позов'те Јеврејина.
САЛАРИНО. Пред вратима он чека; ево иде.
(Улази ШАЈЛОК)
ДУЖД. Начините му место; и нек' стане
Пред наше лице. Сајлоче, сви мисле,
И ја то мислим, да си ти на себе
Узео ову маску крвожедну
Само до часа извршења; тад, пак,
Показаћеш, овако мисле сви,
Милост и благост још изнимнију
Но што је ова, чудна наоко,
Свирепост твоја изнимна, па да ћеш
Кад глобу будеш утеривао ‐
По киле меса трговца тог јадног ‐
Тада не само глобе се одрећи,
Него ћеш још и половину дуга
Опростити му, ганут човечношћу
И племенитим саосећањем,
А из призрења самилосног према
Губитку што се на њ изнебуха
Недавно сручи, довољном да сруши
И најмоћнијег трговца, а кадром
Да изазове саучешћа кап
У срцима од кремена, у груд'ма
Од самог туча, да га изазове
У Турака и Татара, дивљака,
Несвиклих да се самилошћу служе.
Сви одговор од тебе, Јеврејине,
Очекујемо племенит.
САЈЛОК. Ста смерам,
Милости вашој ја сам поверио;
А светим нашим сабатом се заклех
Да ћу свој дуг и глобу утерати
По обвезници: будете ли то
Ускратили ми, тад се потхватите
Опасности да повластице своје,
Слободу свога града спржите.
Упитаћете зашто више ја
Комадић меса смрдљивога волим
Но ли цекина три тисуће: нећу
На то да дајем одговор: ал' нек' је,
Рецимо, тако мени ћеф: је л' овим
Одговорено? Ста се кога тиче
Ако је мени ћеф да дам и десет
Тисућ' цекина да се опростим
Пацова што ми дом узнемирава?
Ну, је ли овим одговор вам дат?
Понеко није кадар да поднесе
Кад види прасе с њушком разјапљеном;
Неко побесни када мачку спази;
Бешика опет попушта понеком
Кад чује како гајде уњкају:
Јер чула, нашег осећања вођ,
Наводе ово да се потчини
Ономе што је њима угодно
Ил' што их вређа. Елем, одговор је:
К'о што се не да разлог навести
Сто тај не трпи њушку разјапљену,
Тај мачку, невин створ и користан,
Тај, опет, гајди маук, него мора,
Јер нема куд, срамоту неизбежну
Да узме на се, па да наноси
Вреда и сам, будући да се њему
Нанело вреда; тако нисам кадар
Ни ја да разлог други дам, нит' хоћу,
Сем уврежене мржње и сем чисте
Одвратности дубоке коју мени
Антонио улива, те и водим
Противу њега јалови тај спор.
Је ли вам, дакле, сад одговорено?
БАСАНИО. Оваквим својим одговором ти,
Створе без душе, оправдао ниси
Бујицу своје свирепости.
ШАЈЛОК Ничим
Обвезан нисам да подешавам
Одговор како теби годи.
БАСАНИО. Да ли
Убија оно свак што не воли?
ШАЈЛОК А има л' тога који нешто мрзи,
А да не жели то да убије?
БАСАНИО. Не рађа мржњу свака увреда.
ШАЈЛОК Шта? да не желиш да те два пута
Уједе гуја?
АНТОНИО. Сетите се, молим,
Да с Јеврејином распру водите:
Толико би вам исто вредело
Стати на жал, па валу највећем
Наредити да урони с висине
Обичне своје; тол'ко би вам исто
Вредело да са вуком расправљате
Зашто он овцу нагна да за својим
Јагњетом блеји; вредело би вама
Исто колико јели на планини
Бранити да високе врхове
Свија и њима шум да одаје
Кад их узвитла вихор са небеса;
Изишли бисте пре на крај ма с чим
Суровим не знам како, но што бисте
Скротили ‐ а зар грубљег ичег има? ‐
Јеврејско срце његово; па зато
Ништа му више не нудите, молим,
Нит' ишта више још покушавајте,
Него ми кратко, без околишења,
Дајте да чујем пресуду, па нека
Врши се воља Јеврејинова.
БАСАНИО. Шест хиљада за твојих три ти дајем.
ШАЈЛОК Да узмеш свих шест тисућа, па сваки
Дукат од њих на шесторо исечеш,
И сваки део тај да дукат буде ‐
Не требају ми; јамчевину тражим.
ДУЖД. Па када немаш милости ти сам,
Како се онда надаш њој?
ШАЈЛОК Кад ништа
Не творим криво, какве пресуде се
Имам да бојим? Ви крај себе пуно
Имате слугу купљених, и они
К'о мазге, као магарци, к'о пси
За ниске, ропске послове вам служе,
Будући да су купљени: па да ли
Да речем вама: пустите их, дајте
Слободу њима, и привенчајте их
С наследницима својим? што да зној
Проливају под бременом? нек' њине
Постеље буду меке к'о и ваше,
А њини непци нек' се сладе истим
Јелима к'о и ваши? ‐ Ви бисте ми
Одвратили: "Па робови су наши":
Тако и вама ја одговарам:
То пола киле меса што га ја
Од њега тражим купљено је скупо;
Моје је, па га хоћу и да имам.
Не дате л', пљујем тад на закон ваш!
Млетачки тад су прописи без снаге.
Пресуду чекам: хоћу ли је, рец'те,
И дочекати?
ДУЖД. Право имам ја
Да заседање распустим, укол'ко
Овамо данас не би стигао
Беларио, а то је учен један
Доктор по којег послао сам ја
Да ову реши ствар.
САЛАРИНО. Са писмима
Од доктора је гласник стигао
Из Падове баш сад, и ето га
Напољу, господару.
ДУЖД. Писма донес'те; гласника позов'те.
БАСАНИО. Антонио, не клони духом! Храбро!
Велим ти: храбро! Пре ћу дати ја
Крв, месо, кости, дати своје све
Том Јеврејину, него што ћеш ти
Изгубити због мене крви кап.
АНТОНИО. Ја сам у стаду окужени ован,
За клање најпогоднији: на тле
Понајпре пада најслабији плод;
Па нек' и са мном случи се овако.
А услуга ће мени највећа,
Басанио, са ваше стране бити,
Да живот свој проживите и мени
Посмртни запис ставите на гроб.
(Улази НЕРИСА, одевена
као адвокатски писар.)
ДУЖД. Ви долазите од Беларија
Из Падове?
НЕРИСА. Баш тако, господару.
Поздравља вашу милост Беларио.
(Предаје писма.)
БАСАНИО. Што оштриш нож свој тако усрдно?
ШАЈЛ.: Да том банкроту глобу с тела срежем.
БАСАНИО. Не брусиш нож о ђона свога брус,
Сурови Јеврејине, него брусиш
Свој нож о душе своје брус; јер нема
Ковине те, па чак ни џелатске
Секире нема што би бритка била
Упола тако као мржња твоја.
Зар нема молбе кадре да до срца
Проникне твога?
ШАЈЛОК. Не, ниједне коју
Довољно духа имаш ти да смислиш.
ГРАЦИЈАНО. О, проклет да си, најгнуснији псу!
Тужити ваља правду што си жив.
Безмало да си поколебао
Веру у мене, па сам спреман да се
С Питагориним сложим мишљењем
Да се зверова душе увлаче
У људска тела: твој нитковски дух
У курјаку је господарио,
Па кад је овај заклао човека
Те стога био обешен, из њега
Са вешала је сурова му душа
Излетела, па како си баш био
У безбожничкој својој матери,
Она је тад уцурила у тебе:
Јер су у тебе жеље курјачке,
Грабљиве, крвожедне, острвљене.
ШАЈ.: Што мориш дреком плућа? Нећеш псовком
Отрти печат с обвезнице моје.
Дух свој у ред доведи, младићу,
ИИ' ћеш га бесповратно иштетити.
Ја ту за правду стојим.
ДУЖД. Ово писмо
Беларијево препоручује
Нашему суду неког младога
И ученога доктора. А где је?
НЕРИСА. Одговор чека ту у прикрајку
Да л' ћете приступ да му дозвблите.
ДУЖД. Од срца радо: три ил' четири
Од вас нек' оду, па га љубазно
Допрате амо. Дотле нека суд
Беларијево писмо саслуша.
ПИСАР. Обавештавам Вашу Милост да сам био
веома болестан кад сам примио Ваше писмо;
но, у тренутку кад је Ваш гласник дошао,
задесио се у мене у пријатељској посети један
млади доктор из Рима; име мује Балтазар. Ја
сам га упознао са предметом који је узрок
спору измеду оног Јеврејина и трговца Ан‐
тонија: прелистали смо заједно повише књига:
он је добио моје мишљење, па ће га, употпу‐
њено сопственим знањем ‐ а оно је тако
велико да га ја не могу довољно да пре‐
поручим ‐ пренети, на моје наваљивање, Ва‐
ма да би уместо мене удовољио захтеву Ваше
Милости. Молим Вас да то што је он оскудан
годинама не буде никаква сметња због које
би се оскудевало у уважењу и поштовању пре‐
ма њему, поштојајош никад нисам видео тако
младо тело са тако зрелом главом. Препуштам
га Вашем милостивом прихватању; а његова
ће се препорука боље обзнанити приликом ва‐
Шег иследења.
ДУЖД. Чули сте шта нам пише учени
Беларио; а ево, рекао бих,
И доктор стиже.
(Улази ПОРЦИЈА, одевена као
доктор права.)
Пружите ми руку.
Од старога Беларија сте дошли?
ПОРЦИЈА. Јесте, господине.
ДУЖД. Па, добро дошли!
Седите, молим. Јесте л' упознати
Са спором чији предмет данашње
Рочиште има да ислеђује?
ПОРЦИЈА. Са предметом сам посве упознат.
Које је овде трговац, а које
Јеврејин?
ДУЖД. Ево ту обојице,
Антонија и старог Сајлока.
ПОРЦИЈА. Зову вас Шајлок?
ШАЈЛОК. Шајлок мене зову.
ПОРЦИЈА. Чудне је врсте ваше тражење;
Ал' саглашено с прописима тако
Да нема снаге закон млетачки
Да подизање спора напада. (АНТОНИЈУ)
Под ударом кривице ви стојите,
Је л' тако?
АНТОНИО. Јесте, тако каже он.
ПОРЦИЈА. А обавезу признајете?
АНТОНИО. Да.
ПОРЦИЈА. Јеврејин онда мора милостивим
Да се покаже.
ШАЈЛОК. Зашто? чим сам, рец'те,
Приморан ја на то?
ПОРЦИЈА. Па милосрђе
По бити није присиљавање;
Ромиња оно као што на тле
Ромиња блага кишица с небеса,
И двогуби је оно благослов;
Благослов и за оног који даје,
И оног који прима; моћ је оно
Понајмоћнија и у најмоћнијег;
На престолу је владаоцу дика
Више но круна; жезло краљево
Казује снагу моћи световне,
Оно је знамен страхопоштовања
И величанства њиме оличених,
Садржи страх и трепет пред монархом;
А милосрђе стоји изнад ове
Скиптарске силе; оно престо свој
Има у самом срцу краљева,
Оно је знамен Бога живога,
Па власт земаљска највише божанској
Наличи моћи када милосрђе
Зачини правду. Зато, Јеврејине,
Мада правицу захтеваш, ти немој
Сметати с ума да од нас ниједан
Путањом правде спаса вид'о не би;
За милост сви ми молимо, па ваља
Та молба свима наук да нам буде
Да дела милосрђа вршимо.
Намера моја била је да мало
Умериш своје тражење правице,
И зато сам говорио толико;
Но, ако ти на тражењу настојиш,
Млетачки строги суд ће морати
Пресудити на штету трговчеву.
ШАЈЛОК Мој чин на моју главу! Закон иштем,
Казну и глобу према обавези.
ПОРЦИЈА. Зар није кадар он да плати своту?
БАСАНИО. Јест, ево суду ја за њ полажем;
Двогубу своту дајем; је ли пак
Мало и то, ја примам обавезу
Да платим десет пута више још,
А руке, главу, срце своје дајем
У јамчевину. Је л' и ово мало,
Очито тад су смрвили поштење
Злоба и пакост. Те вас преклињем
Да једном закон извитоперите
Угледом својим, па кривицу малу
Ради правице крупне учините,
Те обуздате вољу свирепе
Сатане ове.
ПОРЦИЈА. Не, то не сме бити.
У Млецима те власти нема која
Може да мења правне прописе:
Тај поступак би био упамћен:
У послове би државне тај пример
Унео многе збрке. То се не сме.
ШАЈЛОК На суђење је дош'о Данијел,
Јест, Данијел! О, како тебе ја
Поштујем, мудри, млади судијо!
ПОРЦИЈА. Дајте да видим обавезу, молим.
ШАЈЛОК Ево је, врло цењен докторе,
Ево је!
ПОРЦИЈА. Теби нуде, Шајлоче,
Трогубу своту.
ШАЈЛОК Али заклетва,
Заклетва! небу заклетву сам дао:
Зар да на душу узмем кривоклетство?
Не, ни за Млетке!
ПОРЦИЈА. Јесте, прошао је
Обвези рок и Јеврејин је властан
По закону да тражи да исече
По киле меса трговцу са груди
Крај сама срца. Буди милостив;
Троструку своту прими и нареди
Да обавезу поцепам.
ШАЈЛОК Кад буде
Намирена онако како гласи.
Види се да сте ваљан судилац:
Ви знате закон; што сте рекли, то је
Утемељено; ја вас позивам
У име правде, којој сте ви врло
Заслужан стуб, да пресудите спор:
Јер нема, то се душом својом кунем,
Толико моћног људског језика
Који би мог'о да ме преломи.
Ја извршење обавезе тражим.
АНТОНИО. Свесрдно и ја молим да изрече
Пресуду суд.
ПОРЦИЈА. Па лепо, ево је:
За његов нож припрем'те прса своја.
ШАЈЛОК О, изванредни младићу, о, врли
Судилче!
ПОРЦИЈА. Јер је посве сагласна
Са сврхом и са духом закона
Та казна коју обавеза ова
Изрично тражи.
ШАЈЛОК Управо је тако!
О, правични и умни судилче!
Колико ли си само старији
Но што се видиш!
ПОРЦИЈА. Зато груди своје
Откријте!
ШАЈЛОК Јесте, "прса његова";
У писмену баш стоји ‐ није л' тако,
Судијо врли? ‐ "искрај сама срца":
Баш тако гласе речи.
ПОРЦИЈА. Тако је,
А ваге, да се месо измери,
Има ли?
ШАЈЛОК Спремио сам.
ПОРЦИЈА. На свој би трошак требало видара
Да изнајмите, Шајлоче, да рану
Превије, јер би мог'о иначе
Смртоносан да буде излив крви.
ШАЈЛОК Је л' означено то у уговору?
ПОРЦИЈА. Не стоји тако; али шта је с тим?
Било би добро да из милосрђа
Толико урадите.
ШАЈЛОК Не увиђам;
У писмену тог нема.
ПОРЦИЈА. Имате ли,
Трговче, нешто ви да кажете?
АНТ.: Не много: ја сам приправан и сабран.
Руку, Басанио; и збогом! Нек' вас
Не тишти што ме снашло то због вас;
Јер ту се судба, преко обичаја,
Показа блажом; она иначе
Оставља вазда бедника да своје
Наџиви благостање, па да гледа
Упала ока, наборана чела,
Старост у беди; мени невољу
Испаштања дугачког пресеца.
Поздравите ми врлу своју жену:
Испричајте јој ток Антонијева
Скончања, рец'те кол'ко вољах вас,
Речју се којом добром сетите
Мене по смрти; а кад испричана
Та повест буде, дајте јој нек' сама
Пресуди да л' Басанио не беше
Некада вољен. Не жалостите се
Што пријатеља свога губите,
А њему жао није што за вас
Дугове плаћа; јер засече ли
Јеврејин само довољно дубоко,
Платићу дуг свој свесрдно тог часа.
БАСАНИО. Антонио, ја брачног друга имам
Што ми је драг к'о живот: ал' ни живот,
Ни жену своју, нити цео свет
Не ценим више него живот твој:
И пристао бих да ме свег тог лише,
Пристао ово све да жртвујем
Сатани овој, тек да спасем вас.
ПОРЦИЈА. Да вам је жена овде, па да чује
Понуду вашу, не би вам на томе
Баш особито била захвална.
ГРАЦИЈАНО. Ја жену своју волим, душе ми;
А пристао бих да је на небу,
Не би ли неку силу небеску
Умолила да ову јеврејску
Промени псину.
НЕРИСА. Њој сте иза леђа
Нудили, срећом, то; јер та би жеља
Иначе џумбус створила у кући.
САЈЛОК Хришћански то су, ето, мужеви!
Ја имам кћер; ал' волео бих више
Да јој је муж од рода Барабаса,
Неголи неки хришћанин! Но, време
Траћимо залуд; молим те, одлучи
И пресуду изреци.
ПОРЦИЈА. Припада ти
По киле меса овог трговца:
Признаје суд то, закон ти то даје.
ШАЈЛОК О, сушта правичности!
ПОРЦИЈА. С груди ћеш месо то да му
одсечеш:
Допушта закон, суд то признаје.
САЈЛОК Ученијега нема судије!
Ето ти што је пресуда! Припрем' се!
ПОРЦИЈА. Очекни мало: још ту нешто има.
По обвезници немаш права ти
Крви ни кап да узмеш; тамо пише
Изрично тако: "пола киле меса":
Дуг узми, пола киле меса узми;
Но, ако крви хришћанске и кап
Проспеш док будеш секао, све земље,
Иметак цео твој ће имати
По законима млетачким к'о плен
Млетачка да ти узме држава.
ГРАЦИЈАНО. Гле, Јеврејине! Сушта правичност!
Ученијега нема судије!
ШАЈЛОК Је л' тако закон гласи?
ПОРЦИЈА. Можеш акт
Да видиш сам; кад тражиш баш правицу,
Имаћеш ње и више но што желиш;
То знај зацело.
ГРАЦИЈАНО. Учен судија!
Гле, Јеврејине! Учен судија!
ШАЈЛОК Тад примам предлог: платите за
јамство
Троструко, па нек' иде хришћанин.
БАСАНИО. Новаца ево.
ПОРЦИЈА. Лакше!
Досуђена ће бити Јеврејину
Правица сва. Не Журите се; лакше!
Ништа сем глобе неће добити.
ГРАЦИЈАНО. О Јеврејине! Сушта правичност!
Ученијега нема судије!
ПОРЦИЈА. Зато се спреми да одсечеш месо.
Ал' крв да ниси просуо; и пази
Да не одсечеш мање или више,
Већ равно пола киле: пошто ћеш,
Ако ли само не одсечеш тачно
По киле, него више или мање,
Па било то колико чини тек
Разлику измеђ' тешкога и лаког,
Или колико делић двадесети
Беднога проса ситног, или само
Тол'ко кол'ко тек да тас за длаку
Претегне тамо или амо, ти ћеш
Умрети, а имање твоје све
Заплењено ће бити.
ГРАЦИЈАНО. Јеврејине!
Данијел други, Данијел! За врат сам
Стао ти сада, ваистину, ја!
ПОРЦИЈА. Шта чекаш, Јеврејине? Узми глобу.
ШАЈЛОК Дајте главницу, па ме пустите.
БАСАНИО. Приправљена је за те; ево ти.
ПОРЦИЈА. Јавно пред судом одбио је он то:
Добиће само што му припада
По обвезници и по закону.
ГРАЦИЈАНО. Ма, Данијел! то опет кажем ја;
Данијел други! Хвала, Јеврејине,
Што си ме речи тој научио!
ШАЈЛОК Зар ни главницу чак да не добијем?
ПОРЦИЈА. Ништа сем глобе нећеш добити.
И то на сопствен ризик, Јеврејине.
ШАЈЛОК Нека му онда ђаво добрим плати;
Мени је доста парничења.
ПОРЦИЈА. Стан'те;
Постојте, Јеврејине. Није све
Рачуне закон пречистио с вама.
Предвиђа закон млетачки и ово:
Докаже ли се да је поданику
Млетачком неком радио о глави
Туђинац неки, било посредно
Ил' непосредно, онда има права
Тај чији живот угрожен је био
На половину његова имања;
А половина друга ризници
Поверљивој се даје државној;
Док о животу преступниковом
Једино милост дуждева, насупрот
Гласова других свих, одлучује.
А то је управ' случај твој: јер јасно
Испољило се током распре да си
И околишно, а и непосредно
Против живота овог оптуженог
Планове ков'о, па си тим и ону
Претњу на себе навукао коју
Поменух малопре. Од дужда зато
На коленима милост за се проси.
ГРАЦИЈАНО. Моли да можеш да се обесиш
Сам својом руком; само како твој
Иметак иде држави, ти нећеш
Имати чим да купиш уже, па ћеш
О државноме трошку вешан бити.
ДУЖД. Тек да би вид'о кол'ко смо по духу
Друкчији ми, ја живот теби праштам
Пре но и молиш. Пола твог иметка
Антонио ће добити, а другу
Половину ће држава да узме;
Но, ово може путем милости
На глобу да се сведе.
ПОРЦИЈА. Да, укол'ко
На државу се односи: ал' не
Уколико се Антонија тиче.
ШАЈЛОК Не, живот мој и све ми узмите;
Не праштајте ми ништа: живот сте ми
Узели кад сте дирек одузели
Који ми кућу држи; живот сте ми
Узели кад ми средства одузмете
Од којих живим.
ПОРЦИЈА. Шта сте вољни ви
Да учините за њ, Антонио?
ГРАЦИЈАНО. Ништа, сем уже џабе, забога!
АНТОНИО. Хтедну л' са пола његовог имања
Да скину глобу светли дужд и суд,
Ја примам то, ал' другу половину
Да мени да на располагање,
Па да је, након смрти његове,
Уступим оном племићу што кћер му
Недавно оте:
Али уз друга два услова; прво,
Да он, за ову милост, одмах прими
Хришћанску веру; друго, да на дар
Овде пред судом зету свом Лоренцу
И својој кћери сву заоставштину
Препише своју.
ДУЗД. Ил' ће то да прими,
Или ћу, боме, малопређашње
Помиловање своје да повучем.
ПОРЦИЈА. Шта кажеш, Јеврејине? Пристајеш ли?
ШАЈЛОК Пристајем.
ПОРЦИЈА. Пиши легат, писаре.
ШАЈЛОК Дозволите да одем, молим вас;
Није ми добро. Пошљите ми акт,
Потписаћу га.
ДУЖД. Иди, ал' потпиши.
ГРАЦИЈАНО. Имаћеш на крштењу кума два;
А имао би, да сам нешто теби
Судио ја, десетак њих још, да те
Отпрате, не до крстионице,
Него до самих вешала.
(Одлази ШАЈЛОК.)
ДУЖД. Извол'те,
Господине, да ручате код мене.
ПОРЦИЈА. Понизно молим да ме извините:
Ал' морам ноћас још у Падову,
Те ваља овог часа већ да кренем.
ДУЖД. Што доколице лишени сте, жалим.
Антонио, одужите се чиме
Племићу овом, јер, по моме суду,
Веома њему обавезни ви сте.
(Одлазе ДУЖД, СЕНАТОРИ
и ПРАТЊА.)
БАСАНИО. Мене и мога пријатеља ви сте,
Господине веома уважени,
Мудрошћу својом тешких глоба спасли;
У име тога драговољно ми
Тисуће оне дајемо вам три
Које смо били дужни Јеврејину,
Да љубазни вам труд надокнадимо.
АНТОНИО. А поврх тога остаћемо вазда
Дужници ваши својом љубављу
И услугама својим.
ПОРЦИЈА. Довољно је
Награђен онај ком је срце пуно;
А, пошто сам вас ослободио,
Срце је мени пуно, те сам тиме
Довољно плаћен, држим: ћуд ми никад
За новцем превећ грамзива не беше.
Сетите ме се, молим, кад се опет
Будемо срели: свако добро желим,
И праштам се са вама.
БАСАНИО. Нема друге,
Морам на вас, господине мој драги,
Да навалим и опет: узмите
Штогод од нас к'о дар за успомену,
А не к'о плату. Две ми ствари, молим,
Обрец'те: прво, да ме нећете
Одбити; друго, да ми опраштате.
ПОРЦИЈА. Наваљујете одвећ, па нек' буде.
(АНТОНИЈУ)
Рукавице ми своје дајте да их
За вашу љубав носим. (БАСАНИЈУ) А од вас
Узећу прстен тај, за вашу љубав.
Немојте руку трзати; ја нећу
Ништа сем то; а нећете ми тек
Одбити љубав ову.
БАСАНИО. Прстен тај,
Господине мој драги? Ама, то је
Тричарија: срамота би ме било
Да вам то дам.
ПОРЦИЈА. А ја што друго нећу;
Рек'о бих баш да имам вољу на њ.
БАСАНИО. До њега ми је више но што вреди.
Подарићу вам прстен што га буде
Најскупљег било ту у Млецима,
Ма морао на надметању јавном
Набавити га: али само ме
Извините за овај.
ПОРЦИЈА. Видим да сте
На обећању издашни, сињоре:
Научисте ме прво просити,
А учите ме сада, канда, како
Одговара се просјаку.
БАСАНИО. Тај прстен,
Господине, од жене добих ја;
И кад ми га је стављала на прст
Закле ме да га никад нити дам,
Нити га продам, нити изгубим.
ПОРЦИЈА. Изговор такав многом послужи
Да дар приштеди. Ако жена ваша
Сашава није, него проуми
Кол'ко га ја заслужих, неће вечно
Држати срце само зато што сте
Дали га мени. Остајте ми збогом.
(Одлазе ПОРЦИЈА и НЕРИСА)
АНТОНИО. Дајте му прстен тај, Басанио:
Оцен'те да су заслуге му вредне,
Када се љубав моја њима прида,
Кол'ко и налог жене ваше вреди.
БАСАНИО. Хајд', Грацијано, трчи, стигни га,
И дај му прстен, па га, могнеш ли,
У дом Антонијев ђоведи. Иди!
Пожури!
(Одлази ГРАЦИЈАНО)
Хајд'мо одмах и ми тамо,
А сутра ћемо обадвојица
У Белмонт зором. Хајд', Антоније.
(Одлазе.)

СЦЕНА ДРУГА

На истом месту. Улица.

(Улазе ПОРЦИЈА и НЕРИСА.)

ПОРЦИЈА. За Јеврејинов распитај се дом
И акт тај дај му да га потпише.
Још ноћас ћемо ми на пут, да дома
Дан пре од наших будемо мужева:
Добро ће доћи овај акт Лоренцу.
(Улази ГРАЦИЈАНО.)
ГРАЦИЈАНО. Е, баш је срећа што вас сустигох!
Басанио, господар мој, ме шиље,
Пошто се боље промислио, да вам,
Господине, тај прстен дам и да вас
Умолим да са нама ручате.
ПОРЦИЈА. Не, искључено: прстен његов, пак,
Примићу са захвалношћу; овако
Поручите му, молим вас: а онда,
Душе вам, овом моме момчету
Шајлоков дом покаж'те.
ГРАЦИЈАНО. Драге воље.
НЕРИСА. Ја бих реч‐две, господине, са вама
Имао да измењам. (ПОРЦИЈИ тихо.)
! Пробаћу
И ја свом мужу прстен да извучем
За који сам га нагнала да да
Заклетву да ће вечно да га чува.
ПОРЦИЈА. За успех јамчим. Они ће намртво
, Клети се да су дали прстење
Мушкарцима, а ми ћемо у лаж
Угонити их и побијати
Заклетве њине заклетвама. Хајде,
Пожури: знаш већ где ћу да те чекам.
НЕРИСА. Хајдемо, добри мој господине;
Показаћете мени кућу, не?
(Одлазе.)

ПЕТИ ЧИН

СЦЕНА ПРВА

Белмонт. Алеја пред Порцијином кућом.

(Улазе ЛОРЕНЦО и ЏЕСИКА.)

ЛОРЕНЦО. Сја месец јасни: у овакву ноћ,
Докле је нежно поветарац благи
Љубио крошње, а са њих се шум
Одзив'о није ‐ у овакву ноћ
Троил уз платна тројанска се, држим,
Верао, па је отуд, уздишући,
Одашиљао душу чадорима
Јелинским где те ноћи Кресида
Боравила је.
ЏЕСИКА. У овакву ноћ
С језом је Тизба росом газила,
Па спазив сенку лава пре но њега,
С грозом утекла.
ЛОРЕНЦО. У овакву ноћ,
Крај дивље морске обале Дидона
С врбом у руци стајала је, па је
Махала драгом своме да се врати
У Картагину.
ЏЕСИКА. У овакву ноћ
Чаробне траве брала је Медеја
Које су опет младост враћале
Есону старом.
ЛОРЕНЦО. У овакву ноћ
Од богаташа Јеврејина кришом
Џесика оде, па из Млетака
Утече чак у Белмонт с невредним
Драганом својим.
ЏЕСИКА. У овакву ноћ
Обрече љубав њој Лоренцо млади
И заклетвама, лажним све до једне,
Украде срце њој.
ЛОРЕНЦО. У такву ноћ
Опањка љупка Џесика к'о каква
Алапачица мала драгог свог,
А он јој ово опрости.
ЏЕСИКА. Ма ја бих
Надноћила већ тебе, када нико
Наиш'о не би; али, послушај!
Чују се неки мушки кораци!
(Улази СТЕФАНО.)
ЛОРЕНЦО. Ко то кроз ноћни мир толико жури?
СТЕФАНО. Пријатељ.
ЛОРЕНЦО. Пријатељ! Какав? Име, пријатељу,
Молим те, реци.
СТЕФАНО. Зовем се Стефано;
И носим глас да моја госпођа
Амо у Белмонт стиже пре освитка:
Сад лута од распећа до распећа,
Па тамо клечи и за срећне дане
У браку моли.
ЛОРЕНЦО. Ко с њом долази?
СТЕФАНО. Девојка њена и још само свети
Пустињак један. Но, је л' мој господар
Дошао, молим?
ЛОРЕНЦО. Није, нит' од њега
Имамо гласа. Али, Џесика,
Унутра хајд'мо да свечану какву
Добродошлицу припремимо ми
За дома овог господарицу.
(Улази ЛОНСЕЛОТ.)
ЛОНС.: Хеј, хеј, хеј! ихахо! хеј, хеј, хеј! хеј!
ЛОРЕНЦО. Ко виче?
ЛОНСЕЛОТ. Хеј, хеј! Јесте ли видели господар
Лоренца?
Господар Лоренцо, хеј, хој, хеј, хој!
ЛОРЕНЦО. Мани се тога извикивања, човече;
овде сам.
ЛОНСЕЛОТ. Хеј, хеј! где? где?
ЛОРЕНЦО. Овде.
ЛОНС.: Реците му да је дошао скоротеча од
мога господара са пуним рогом добрих вести:
мој господар ће стићи пре сванућа овамо.
(Одлази.)
ЛОР.: Хајд'мо унутра, душо слатка, па их
Онамо сачекајмо. Али нашто?
Сто да унутра идемо? Стефано,
Обзнан'те, пријатељу, молим вас,
Свем дому да ће ваша госпођа
Овога часа стићи; па пошаљ'те
Свираче своје амо напоље.
(Одлази СТЕФАНО.)
Слатко ли спи на банку месечина!
Ту ћемо сести, па нек' музика
У слух наш клизи својим звуцима:
Ноћ и тишина складно пристају
Уз хармоније слатке брујање.
Џесика, седи. Гледај како је
Небеска раван густо начичкана
Котурићима злата блистава:
Ту ни кружића најмањега нема
Који ти око види, а да он
Не пева својим кретањем к'о какав
Анђео, вазда глас усклађујући
С огњенооким херувимима:
Такав је склад у душа бесмртних;
Али док грубо опточен је овом
Блатњавом љуском расточавања,
Ми нисмо кадри да га чујемо.
(Улазе МУЗИКАНТИ.)
Хеј, ходите, па прените из сна
Дијану химном: свирком најслађом
Слух својој господарици прострел'те
И дома њу домам'те музиком.
(Музика.)
ЏЕСИКА. Никад у мене веселост не буди
Музика слатка.
ЛОРЕНЦО. Јер су сушта пажња
Твојега духа моћи; дивље какво,
Обесно стадо проматрај, ил' џелеп
Ждребади младе, неприучаване,
Кад лудо скаче, рже, њишти гласно,
Онако како њему налаже
Обесна крв; па чују л' трубе глас,
Или се слуха њиховога такне
Музички напев неки, видећеш
Како ће сва да застану, а њине
Иначе дивље очи кротко ће
Буљити, снагом слатке музике
Преображене; стог и вели песник
Да се Орфеју приклањале стене,
Дрвеће, вали; јер на свету нема
Ничег толико јаросног, ил' тупог,
Ил' грубог, да му не би музика
Нарав за неки трен променила.
У кога нема музике у души,
Ког склад не дира слатких звукова,
Зрео је тај за подвале, издајства
И разбојништва; тупе су к'о ноћ
Његовог духа радње; а к'о Ереб
Мрачне у њега склоности: оваквом
Не веруј никад. Слушај музику.
(Улазе ПОРЦИЈА и НЕРИСА на
извесном растојању.)
ПОРЦИЈА. У мом се трему светлост види та.
Како далеко зраке своје баца
Малени жижак! Тако и ваљано
Дело се сја на свету рђавоме.
НЕРИСА. За месечине жижак вид'ли нисмо.
ПОРЦИЈА. Тако и већа слава мању смрачи:
Намесник блиста као краљ, док није
Уз њега краљ, а тада блесак његов
Ишчили к'о у водама дебелим
Поточић горски. Слушај! музика!
НЕРИСА. Па то су ваши домаћи свирачи.
ПОРЦИЈА. Нешто је добро тек у односу
На нешто друго, видим: ти су звуци
Сад канда много слађи но по дану.
НЕРИСА. Тишина чар им даје, госпођо.
ПОРЦИЈА. И врана дивно пева к'о и шева
Када је нико не слуша, па, држим,
Да славуј нешто запева по дану
Кад гачу гуске свуд, он не би био
Певачем бољим сматран од царића.
Како се много што до пуне цене
И савршенства потпуног доведе
Када у прави оправи се час.
Ал' мир! Сад Луна спи с Ендимионом
И неће да је буде.
(Музика престане.)
ЛОРЕНЦО. То је глас
Порцијин, ако не варам се много.
ПОРЦИЈА. Он ме к'о слепац кукавицу позн'о
По ружном гласу.
ЛОРЕНЦО. Добро дошли дома,
Госпођо драга!
ПОРЦИЈА. Ми смо се за добро
Мужева својих молиле, и наду
Гајимо да ће речи наше њима
Пробитак да донесу. Јесу л' дошли?
ЛОРЕНЦО. Госпођо, нису још, ал' гласника су
Послали да приспеће њино јави.
ПОРЦИЈА. Иди, па реци послузи, Нериса,
Нека се прави као да и не зна
Да нисмо овде биле; то и ви,
Лоренцо, чин'те; Џесика, и ви. (Звук труба.)
ЛОР.: Ево вам мужа; он то трубом труби:
Брбљиви нисмо, госпођо; не брин'те.
ПОРЦИЈА. Та ноћ на болног дана сјај ми личи;
Нешто је блеђа; то је дан, ал' такав
Какав је дан кад сакрије се сунце.
(Улазе БАСАНИО, АНТОНИО,
ГРАЦИЈАНО и њихова ПРАТЊА.)
БАСАНИО. Да пролазите када сунца нема,
Заједно бисмо с антиподима
Имали пуни божји дан и ми.
ПОРЦИЈА. К'о луч нек' сјам, ал' нек' к'о
луч не горим;
Јер жена‐луч опрљи мужа свог:
А шта ће ми Басанио опрљен?
Но, како Господ суди! Нека сте
У дом свој добро дошли, господару!
БАСАНИО. Захваљујем вам, госпођо.
Пожел'те
Добродошлицу и мом пријатељу:
Антонио је ово, онај ком сам
Бескрајно тако обавезан ја.
ПОРЦИЈА. Од сваке руке ваљало би да сте
Обвезни њему, јер и он за вас
Обвезао се, чула сам, веома.
АНТ.: Не више, јер сам срећно тужбе решен.
ПОРЦИЈА. Господине, од срца добро дошли
У дом наш; само ваља да се то
Испољи друкче, не на речима,
Те прекидам са љубазностима
Које се реч'ма испољавају.
ГРАЦИЈАНО (НЕРИСИ). Тако ми оног
месеца, неправду
Чините мени; богами га дадох
Судијиноме писару: по мени
Дабогда онај био ушкопљен
Коме га дадох, кад толико то,
Љубави моја, срцу примате!
ПОРЦИЈА. Охо, већ свађа! ну, а око чега?
ГРАЦИЈАНО. Око кружића златног, око
једног
Прстена тричавога, који она
Даде ми, а на коме отрцани
Стихови беху, слични поезији
Што их у нож урезују ножари:
"Љуби ме, и не изгуби ме."
НЕРИСА. Шта ту
О поезији причате и цени?
Кад вам га дадох; заклесте се ви
Да ћете да га носите до смрти,
Па да га и у гробу чувате:
Ако и не због мене, оно бар
Због заклетава својих ватрених
Дужни сте били да га пазите
И сачувате. Тобож судијином
Писару дао! О, нек' Бог ми суди
Ако ли икад томе писару
Нарасте брада!
ГРАЦИЈАНО. Хоће, ако ли
Поживи до мужанства.
НЕРИСА. Хоће, ако
Поживи икад жена до мужанства!
ГРАЦИЈАНО. Ове ми руке, дао сам га ја
Младићу једном, некаквоме дечку,
Кржљавом једном, жгољавом момчићу,
И не по расту већем него ти,
Судијиноме писару. Брбљивко
Затражио ми то к'о награду:
За живу главу одбио га не бих.
ПОРЦИЈА. Заслужили сте укор што се тако
Нехатно ‐ то вам кажем отворено ‐
С жениним првим даром растадосте;
С предметом што га стависте на прст
Уз заклетву, па зато прикованим
Чашћу у месо сопствено. Ја дадох
Свом драгом прстен, па га заклех да се
Не растаје од њега никада.
Ево га ту, и смем уместо њега
Да се закунем да га не би дао
Нит' скинуо са прста ни за све
Богатство овог света. Ви сте жени
Повод за љутњу дали доиста
И одвећ нељубазно, Грацијано:
Ја бих за тако што ван себе била.
БАС. (за себе): Сто леву руку нисам одсекао,
Па да се сад закунем како прстен
Изгубих њега бранећи.
ГРАЦИЈАНО. Свој прстен
Даде господар мој Басанио
Судији, који затражи тај прстен,
А који га је и заслужио;
Тад оно момче, писар судијин,
Који је себи доста писањем
Задао труда, затражи мој прстен;
И ништа не хте осим прстена
Нит' слуга, нит' господар.
ПОРЦИЈА. Који прстен
Дадосте, господару? Не тек онај,
Надам се, што га добисте од мене?
БАСАНИО. Да могу лаж да додам огрешењу,
Порицао бих, но ви видите
Да прстена на моме прсту нема;
Нестало га је.
ПОРЦИЈА. Нестало је части
Из вашег лажног срца исто тако.
Неба ми, к вама ја у постељу,
Док прстен тај не сагледам, не дођох!
НЕРИСА. Нит' уђох ја у вашу све док прстен
Не видим свој.
БАСАНИО. О мила Порцијо,
Да знате само коме дадох прстен,
Да схватате рад чега дадох прстен
И како тешка срца дадох прстен
Кад он баш ништа друго осим прстен
Не хте да прими, не би онда била
Зловоља ваша строга оволико.
ПОРЦИЈА. О, да сте знали шта тај вреди прстен,
Шта вреди она што вам даде прстен,
Да част вам иште чувати тај прстен,
Не бисте онда давали тај прстен.
Где би мушкарац био тако глуп
И безобзиран да вам тражи нешто
Што се за свето сматра, ако ви
То одбијете с кол'ко‐тол'ко жара?
Сад знам, Нериси хвала, шта да мислим:
Дам главу ако није жени дат.
БАСАНИО. Части ми моје, није, госпођо,
Душе ми моје, није жени дат,
Већ углађеном једном доктору:
Три тисуће цекина одби он,
Но затражи тај прстен, што ја одбих,
И пустих га да оде зловољан,
Мада баш он мом драгом пријатељу
Одбрани живот сам. И, шта да кажем,
Госпођо драга? Бејах присиљен
Да му га за њим пошљем; бејах скољен
Уљудношћу и стидом; није ми се
Дало да тол'ко незахвалношћу
Упрљам своју част. Па зато молим,
Госпођо драга, да ми опростите.
Јер, кандила ми светих ноћних оних,
И сами бисте, да сте тамо били,
Затражили од мене прстен тај,
Да га том врсном дате доктору.
ПОРЦИЈА. Не дош'о близу дому мом тај доктор!
Јер како је у њега накит који
Беше ми драг, а који мене ради
Заклели сте се чувати, и ја ћу
Широке руке бити к'о и ви;
Ништа му нећу одбити што имам;
Ни тело, нити постељу мужевљу.
Упознаћу га, то сам извесна:
Не ноћивајте изван дома; бдијте
Нада мном као Аргус; ако л' не,
Ако ли мене оставите саму,
Тад ће тај доктор, части ми, а част је
Прћија моја још, да спава са мном.
НЕРИСА. А са мном његов писар; отварајте
Четворе стога како надзору
Сопственом моме да ме оставите.
ГРАЦ: Да шта ћу! Само падне ли ми шака,
Писару перце остаће без длака.
АНТОНИО. Несрећни повод свађи тој сам ја.
ПОРЦИЈА. Не примајте, господине, то срцу;
Ипак сте нама добродошли ви.
БАСАНИО. Порцијо, ту ми увреду опрости:
Не желех њу; а ево ту, да чују
Сви ови пријатељи, заклињем се
Очима твојим дивним, где свој лик
Сопствени видим ‐
ПОРЦИЈА. Само пазите!
Два своја лика видите у њима;
У свакоме по један; дакле, ви се
У дволичнога себе заклињете,
А заклетва је та вересија.
БАСАНИО. Не, послушај ме: ову погрешку
Опрости ми, а кунем ти се душом,
Да више никад нећу прекршити
Ниједну теби дату заклетву.
АНТ.: Једном за добро његово ја дадох
Тело у рем, а ово, да не беше
Оног ком прстен поклони ваш муж,
Изгубљено би било занавек:
Јамчити смем и сада, стављајући
Душу у рем, да муж ваш никад више
Заклетву свесно прекршити неће.
ПОРЦИЈА. Будите, дакле, његов јамац ви.
Ово му дајте, па му реците
Да мало боље чува то но оно.
АНТОНИО. Ево, Басанио; закуните се
Да ћете овај прстен чувати.
БАСАНИО. Боже! па то је онај прстен баш
Који сам дао доктору.
ПОРЦИЈА. Од њега
Ја га и добих. Јер, опростите ми,
Басанио, ал' тај је доктор са мном
За овај прстен спавао.
НЕРИСА. И мени
Опростите, мој врли Грацијано,
Јер је за ово овде прошлу ноћ,
Жгољавко онај, писар судијин,
Спавао са мном.
ГРАЦИЈАНО. То му дође као
Када се друм у лето оправља:
А путеви су онда доста добри.
Шта? Да нам нису рогове натукле
Пре него што смо и заслужили?
ПОРЦИЈА. Немојте бити тако прости. Сви сте
Пренеражени. Ево једног писма,
Прочитајте га натенане, пошто
Из Падове Беларио га посла.
У њему ћете наћи да је доктор
Порција била, а да је Нериса
Била њен писар: сведок је Лоренцо
Да сам отишла одмах иза вас,
А да сам дошла малочас; у дом
Још и не крочих. Па, Антонио,
Добро нам дошли; у приправности
Имам за вас далеко боље вести
Но што се томе ви и надате;
Распечатите брзо ово писмо;
Ту ћете наћи да су изненада
Галије ваше пребогате три
Упловиле у луку; каквим сам
Случајем чудним ја до овога
Доспела писма, то вам рећи нећу.
АНТОНИО. Занемео сам.
БАСАНИО. Ви зар доктор били,
А да вас нисам препознао ја?
ГРАЦИЈАНО. Ви онај писар што ће рогове
Да ми натуче?
НЕРИСА. Да, ал' писар који
Не мисли никад то да учини,
Сем да поживи докле у мушкарца
Не прометне се.
БАСАНИО. Друг у постељи
Бићете мени, слатки докторе,
А када нисам ту, ви спавајте
Са мојом женом.
АНТОНИО. Мила госпођо,
Ви живот сте ми дали, а и оно
Чим ћу да живим, пошто овде пише
Да су у луку збиља читаве
Приспеле моје лађе.
ПОРЦИЈА. Ну, Лоренцо,
Мој писар има и за вас понеку
Утешну вест.
НЕРИСА. И даћу их без плате.
Од богаташа Јеврејина ево
Писмена којим Џесики и вама
Оставља после смрти све што има.
ЛОРЕНЦО. Ви засипате, лепе госпође,
Маном путању гладних.
ПОРЦИЈА. Тек што није
Свануло већ, а ипак знам зацело
Да бисте још понешто желели
Од оног што се збило да сазнате.
Хајд'мо унутра, па на протоколу
Саслушајте нас, и на све по реду
По души ћемо да одговоримо.
ГРАЦИЈАНО. Нек' буде. Прво биће питање
По протоколу, а на њега има
Нериса моја да ми се закуне,
Да ли би више волела да другу
Сачека ноћ, ил' сад у постељу
Одмах да пође, јер ни цигла два
Сата до зоре нема: ал' ћу ја
И обдан мрак да Желим срцем свим
Те да са ћатом судијиним спим.
Нерисин прстен чуваћу пре свега,
И докле живим стрепећу за њега.
(Излазе.)
 
КРАЈ