Mladost Dositija Obradovića/8
| ◄ SEDMA POJAVA | OSMA POJAVA | DEVETA POJAVA ► |
OSMA POJAVA
Pređašnji i gosti koji se vide u drugoj sobi
EPISKOP:
Vi me, draga deco i braćo, tako srdačno nutkate na govor, da ću vam teško moći odoleti!... Dakle, šta ti ono zapita Malenica?
MALENICA:
Ja vas zapitah, preosvešteni gospodine: šta valja da mislimo o kaluđerskom činu?
EPISKOP:
E, da ti kažem. Srbi vele kaluđer, drugi opet kalađur, a upravo reč je grčka, izgovara se kalogeros i znači dobar starac. Monah, ili po grčki monahos, znači samac. Po samom imenu vidi se da je to čovek koji se odrekao sveta; koji ni za što drugo niti misli niti se stara već kako da spase dušu svoju. Ne starajući se ni za kog živa, ne valja nikom živom da je na tegotu. Trudom svojih ruku valja da se hrani; a hrane mu samo toliko valja, koliko da je jedva živ, jerbo je njemu potreba, za osušiti sve čovečeske strasti, osušiti sa svim telo svoje. Odrekao se ne samo sveta, i šta je god u svetu, nego i samoga sebe; bez kuće i bez kućišta, bez vatre i bez ognjišta, kao ptica usamljena u gori, život valja da provede. A od žene valja da se čuva kao od žive vatre i da beži od nje, dok je god živ...
DOSITIJE (za sebe, oduševljeno):
Da, da, žene valja da se čuva kao vatre žive!... Tako su radili i oni pravi božji ugodnici, prvi monasi po egipatskim i liviskim pustinjama.
EPISKOP:
Tako su i živeli prvi monasi. Ali, umnoživši se jako i počevši svaki o svojoj glavi živeti, uvidelo se vremenom da nikakva dobra i asne od toga nema, te ih tako steraju u manastire, da žive skupa, podložni igumanu ili arhimandritu. A narod šta je činio? — Video je u njima i manastnrima nekakvu zadužbinu te im nosio blago i šakom i kapom; zidao im manastpre sve to više; davao im njive i livade, a najposle i sama svoja sela, pa i sama sebe, rabotajući im i marvom svojom i rukama svojima. Tako od siromašnih samaca postadoše bogati besposličari, koji u blagu i izobilju počeše svakojako živeti!... Pa, hoćete li verovati, da pri svemu tome, iguman jednoga od najimućnijih manastira onomad mi piše i moli me da mu dopustim prositi milostinju po Banatu, zaklinjući se da drugda nema za što kupiti soli?! Još mi javlja da zida kačaru i moli me saborno da ja budem kačari ktitor, jer im stoje burad i kace na polju!...
DOSITIJE (za sebe):
Je l’ moguće?... Ne, ne; dobri episkop preteruje stvar u revnosti svojoj za pređašnjim primernim kaluđerima!
EPISKOP:
Nemojte misliti, deco i braćo moja, da se šalim; istinu govorim i ako s teškim srcem!... (Vatreno.) Tako mi Hrista spasitelja, sramota celog srpskog roda! Ljudi zdravi čitavi, ni slepi ni hromi ni sakati, imajući prekrasnih dobara s kojima bi čitave porodice mogle izobilno živeti i dečicu svoju hraniti, — a kaluđeri bez prošnje ne mogu živeti!... Pa od koga prose? — Od roditelja, obremenjenih porodicom svojom; od udovice, koja se stara kako će kćeri svoje udomiti!... A ko prosi? — Monah, samac, koji se sveta odrekao i koji nema ni za što drugo da se brine do za svoj trbuh!... Čovek, Srbin, sebe toliko ponižava, da se prosjakom pravi!...
DOSITIJE (za sebe, vatreno):
To bi gadno, podlo bilo!... Ali to nije istina, to ne može biti istina!
EPISKOP (blago):
Pa sada recite po duši ne bi ln bolje bilo da kaluđera nema? Ne bi bolje bilo obratiti manastire u škole, špitalje i zavode za sirotu decu?... Vi ćete reći: šta bi narod bez kaluđera, ako nestane kaluđera, nestaće vere i zakona, pa ko bi se za nas bogu molio?... E, moja braćo, teško onom, ko hoće da se za njega drugi bogu moli,
DOSITIJE (za sebe):
Sve mi se čini, da između govora episkopova i moga babe ima nešo što je nalik jedno drugome. Onda mi je žao dobroga episkopa, jer je i on istim tragom moga babe zabludeo!
MALENICA:
Po vašim rečima, preosvešteni gospodine, valjalo bi danas istrebiti sve kaluđere?
EPISKOP:
Oni su se sami i bez mojih reči istrebili.
MALENICA:
A kako to?!.. Ja vas ne razumem!
EPISKOP:
Pa da me razumeš, odgovori mi na ovo pitanje: može li jedan čovek lekar biti samo zašto se nazivlje lekar, a lekarstva nikad nije naučio, niti zna šta je?
MALENICA:
Nikako!
EPISKOP:
Pa šta bi ti, kao sudija, sa takvim čovekom učinio?
MALENICA:
Ja bih mu zabranio da se naziva onim što nije.
EPISKOP:
Eto vidiš; tako i kaluđer koji samo kamilavku nosi i crne haljine i zove se samo da je kaluđer, i koji se samo ustima odrekao sveta a delom više traži nego mirski ljudi, nije monah, nije dobar starac!... Pa sada, kao što si onome lekaru izrekao presudu, izreci je i kaluđeru!... (Smeju se.)
DOSITIJE (ljutito zatvori vrata):
Ne, neću više da slušam ovakav razgovor, koji ni iskre istine nema!... Sve su to samo podli napadaji, koji na to smeraju da kaluđere pred svetom ocrne!... (Zamisli se.) Pa ipak, čini mi se da episkop od srca govori i da narod svoj ljubi. A kako je lepo kazao da bi od manastira moglo živeti toliko porodica; da bi se od njih mogle škole podizati, jer bi kaluđeri mogli i bez manastira živeti, pošto su oni i pozvani da žive po pustinjama i peštarama!... Ta i onako veli da nisu više pravi kaluđeri nego samo ime nose!... (Hoda gore dole.) Šta da verujem?... Kome da dam za pravo?... Ne, ne, Dimitrije, nemoj da posrneš; ovo je samo iskušenje za tebe! Treba da si postojan i da se ne daš lako na stranputicu odmamiti... (Vatreno.) I biću postojan, pa ma šta rekli, episkop i moj baba! Episkop je kao moj baba, ni jedan od njih nije duhom tako daleko pronikao kao ja... Kako su ljudske stvari primamljive! U malo što me nisu zadobili; ali ja se još dobro sećam onog pustinika u Sremu, onih krasnih pustinja i peštera... On neka bude moj učitelj; njemu ću da se poverim; on će me razumeti, a episkop neka... (Setno.) Ali ipak, samo da nije kazao da bi od manastira moglo živeti toliko sirotnih porodica, i da bi se od njih mogle podići škole!... (Zamisli se i sedne u jedan ćošak.)