Младост Доситија Обрадовића/9
| ◄ ОСМА ПОЈАВА | ДЕВЕТА ПОЈАВА | ДЕСЕТА ПОЈАВА ► |
ДЕВЕТА ПОЈАВА
ДОСИТИЈЕ и ТОША из Срема
ТОША (улазећи):
Нема никога!... Мора да ручак још није готов. Е, велика господа, богме, мало дуже славе, него ћемо се и ми, ако бог да, осмочити. Та нисмо ни ми баш којеко!... (Опази Доситија.) Гле Димитрија!... А што си се ти тако снуждио?!
ДОСИТИЈЕ (није спазио Тошу.)
ТОША:
Аха!... Ваљда је мало више повукао од оног старог што слади, па му се сад мозак окреће!... (Приступи му ближе и дрма га.) Хеј, Димитрије.
ДОСИТИЈЕ (као иза сна):
А, ти си, Тошо!
ТОША:
Ја главом; али се можда теби чини да сам са две главе!
ДОСИТИЈЕ:
А зашто са две?
ТОША:
Та већ видим ја да си мало више повукао.
ДОСИТИЈЕ:
Да сам пио, мислиш?... Нисам, богме, ни јео ни пио!
ТОША:
Па шта ти је онда?
ДОСИТИЈЕ:
Зар ја знам?!... Мисли су ми тако збуњене, да ми се чини да већ не знам ни да мислим!... Но ја ипак велим, епископ се вара; он нема, он не може да има право. Је ли да нема!
ТОША:
А шта ја знам?
ДОСИТИЈЕ:
Ти мораш знати, ти си из Срема... Еј, да сам ја од кудгод из Срема!
ТОША (за себе):
Ја овога дерана ништа не разумем.
ДОСИТИЈЕ (ухвати га за руку и молећим гласом):
Кажи ми истину: има ли у Срему пустиња?
ТОША:
Да како да их има; не може их човек оком прегледати.
ДОСИТИЈЕ:
А пештера?
ТОША:
Толико много да их човек не може ни пребројати.
ДОСИТИЈЕ:
А има ли пустиника?
ТОША:
Све врве по пустињама.
ДОСИТИЈЕ (тихим гласом):
Па јесу ли чудотворци?
ТОША:
Зар ти нисам и ономад говорио за оца Пајсију?!... Мој брајко, још какви чудотворци!... Питај само оне који су их видели!
ДОСИТИЈЕ:
Слушај, Тошо, морам ти нешто поверити у тајности.
ТОША:
Но, дед реци.
ДОСИТИЈЕ (сасвим тихо):
И ја бих рад био бити чудотворац.
ТОША:
Па шта онда чекаш овде? Што не идеш у Фрушку?... Тамо имаш лепу прилику; можеш се временом и посветити, а, богме, овако као капамација никад ништа од тебе!
ДОСИТИЈЕ:
Право велиш!... Штаја чекам овде?!.. Зар није сваки минут, који овде међу оваким светом трајем, грех вапијући на небо?!... Докле ћу се колебати? Зар ја нисам доста зрео да расудим ствар како ваља?... (Ватрено.) У овом стању не могу дуже издржати!... Што мора бити, нека буде што пре... Ја сам готов... Тошо, би ли ти ишао са мном у Срем?
ТОША:
То јест ја мислим овде остати... или дајбуди дуже времена бавити се.
ДОСИТИЈЕ:
Ти зар не увиђаш да је овде свет покварен?!
ТОША:
То јест... ја знам да је у Срему друкчије; али...
ДОСИТИЈЕ:
Али немаш одважности за онај свети манастирски живот!
ТОША:
Право да ти кажем... немам.
ДОСИТИЈЕ:
Па добро; кад никога нема, а ја ћу онда сам ићи.