Mladost Dositija Obradovića/26
| ◄ PETA POJAVA | ŠESTA POJAVA | SEDMA POJAVA ► |
ŠESTA POJAVA
TANASIJE i DOSITIJE
TANASIJE (pokaže se na vrata).
DOSITIJE (probudi se i živo skoči):
Je li to na javi ili je samo san bio?!... Zar nije malo čas ovde bila sa svojim blagim i ljupkim licem?!... Kako sjajno izgledaše, kako veličanstvena bejaše!... Ona je, da kako, ona divotna slika koja mi od toliko vremena pred očima lebdi!.... (Spazi Tanasija.) Ha, ti si ovde bio, ti dakle moraš znati.... Reci, je li da je ona to bila?...
TANASIJE:
Gde to?
DOSITIJE:
Ovde, ovde.... Stajala je preda mnom!
TANASIJE:
Ko to?!
DOSITIJE (ljutito):
Gde to?... Ko to?... Zar si slep bio.... zar nisi video?!...
TANASIJE (za sebe):
Šta je s ovim čovekom?!... (Na glas.) Koga sam video?
DOSITIJE:
Nju, u sredini sjajnog dvora!
TANASIJE (za sebe):
Vere mi, čovek poludeo!... (Na glas.) Oče Dositije, vi ste valjda bolesni?
DOSITIJE:
Ja bolestan? — A zašto?!... Govorim li ja kao čovek koji nije pri čistoj svesti?! — Može i to biti!... Ja ne znam šta se sa mnom zbiva.... misli su mi zbunjene!... Da, da... pravo imaš, Tanasije, ja mora da sam bolestan!.... (Sedne i nasloni glavu na ruke.)
TANASIJE (priđe mu bliže):
Umirite se, oče, i razberite misli vaše, pa mi recite šta vam se dogodilo?
DOSITIJE:
Da, da.... sad se svega sećam. Ja sam hteo da čitam i u tom sam čuo pjenije, pa sam zaspao.... To je, dakle, bio san.
TANASIJE:
A kakav je bio san?
DOSITIJE:
Slušaj: sanjao sam da sam se našao u jednoj sjajnoj carskoj dvorani. Na prestolu je sedela ruska carica Jelisaveta, a oko nje unaokolo stajahu njeni dvorjani. U jedared se diže carica, siđe sa prestola i dohvativši jednu veliku knjigu pisanu na raznim jezicima koje ja ne poznajem, pristupi meni, i držeći preda mnom otvorenu knjigu, reče mi „uči se!“. Onda se još nasmeši na mene, za tim se okrete, i — ja se probudim...
TANASIJE:
To je vrlo čudan san! Šta to može značiti?!...
DOSITIJE (za sebe — zamišljeno):
„Uči se! “ reče mi... Šta drugo da znači, već da učim?!... (Vatreno.) Da, da; ja sam se bogu krepko molio, da mi pokaže put kojim da utešim srce moje i popravim bedno stanje... a carica mi reče: „Uči se!“... Zar to nije znak božje volje i predstojeće mi sudbine?!... Zar nisu misli moje od nekog doba dobile nov pravac, težeći nekoj nepoznatoj meti?!... Zvezda Danica, koja mi kroz mrak sija; hladna česmica na koju se duša moja, žedna slatkog napitka, od davno osmehuje!... A kakva je to meta, ta zvezda Danica, to bistro vrelo? — (Tiho.) To su knjige; ali ne ove... (Pokazuje knjige oko sebe.) Druge.... sa svim druge.... to je svet, jer svet je prava i najbolja knjiga!... To je ona rečca koju do sada nisam poznavao — to je nauka!... Da, da, dobri oče igumane, sad razumem tvoje reči, kad mi ono reče: „Ti, sine, nisi ni za kakvi drugi posao, već za knjigu i nauku!“...
TANASIJE (za sebe):
Ne znam što se tako zamislio?!... San ga je sasvim zbunio!... Moram ga na druge misli dovesti, tim pre što je ovaj trenutak za nas obadvojicu odsudan!... (Na glas.) Oče, vi me još ne zapitaste zašto sam došao!
DOSITIJE (umerenim glasom):
Imaš pravo; hajde reci, dakle.
TANASIJE:
Ja imam jednu tajnu da vam ispovedim.
DOSITIJE:
Ako si što zgrešio, ispovedi se bogu.
TANASIJE:
Nisam zgrešio, oče. Sasvim je drugo što....
DOSITIJE:
A ti mi se ispovedi.
TANASIJE:
Oče, meni se.... ne znam smem li reći.... bojim se da....
DOSITIJE:
Ne boj se ništa, reci slobodno.
TANASIJE:
Meni se dosadilo... u manastiru.
DOSITIJE (za sebe):
A meni?... Je li se meni dosadilo?
TANASIJE:
Obuzela me neka čežnja za kućom.
DOSITIJE:
Moja je kuća široki svet.
TANASIJE:
Pa sam naumio da....
DOSITIJE:
No?
TANASIJE:
Da pobegnem iz manastira.
DOSITIJE (gdeda ga).
TANASIJE:
Vi ste se već rasrdili na mene, oče?..
DOSITIJE (ne slušajući na njega):
A zašto si ti, meni baš poverio, da hoćeš da pobegneš?
TANASIJE:
E, znate, to ima svoga uzroka.
DOSITIJE:
Za uzrok i pitam.
TANASIJE:
Jer mi vas je žao što trajete ovde dane.
DOSITIJE:
I ti mi, dakle, tako govoriš?!
TANASIJE:
A zar vam je kogod već to isto rekao?
DOSITIJE:
Ne, ne.... Govori samo dalje. Pa šta bi ti ko hteo sa mnom?
TANASIJE:
Ja sam došao da vas ponudim, da i vi pobegnete sa mnom.
DOSITIJE:
Kuda da bežim?
TANASIJE:
Sa mnom u Hrvatsku, k mojim roditeljima, pa možete tamo i ostati ako vam se dopadne. Ako ne, širok vam je ceo svet.
DOSITIJE:
Svet, veliš?!... ceo svet?!.. I ti misliš, da bih ja mogao otići u svet?!...
TANASIJE:
Ta vi ste rođeni za to! Vi i niste za kaluđera, da čitav vek u ovoj pustinji probavite!
DOSITIJE:
Šta govori ovaj deran?!... Zašto sada baš ovake ponude?!... Nije li to promisao božja?!...
TANASIJE (molećim glasom):
Hajdete sa mnom! Ostavite ovaj manastir u kome vašega veka nećete biti srećni!
DOSITIJE (za sebe):
Šta da radim?
TANASIJE:
Nemojte se bojati da će vas poznati. Imam ja već sve u pripravnosti!... (Ščepa zavežljaj što je stajao pred vratima.) Evo vam plavetne dolame i čakšira, i crvenih hajdučkih opanaka!... Probajte samo, sa svim će vam dobro stajati....
DOSITIJE (za sebe):
Evo, dakle, prilike da se turim u svet, u kome ima toliko velikih knjižnica, akademija, škola i učitelja!.... Sve ću moćija to videti, čuti različne nauke i proučiti tolike knjige?!.. Pa onda, zar mi nije moj dobri otac i iguman uvek govorio da žali što ja svoju mladost ovde badava traćim?... A i šta me vezuje za ovaj stan, gde nema više moga dobrog dobrotvora?!... (Odlučno i glasno.) Šta me vezuje, velim? — A Smilja?... Zar nju da ostavim nesrećnu i ostavljenu?... Ne, ne.... nikad!
TANASIJE:
Lepo vas molim, hajdete sa mnom.
DOSITIJE (ozbiljno):
Hvala ti, Tanasije, na tvojoj ponudi; ali nemoj dalje reči trošiti! Ja sam se tvrdo odvažio ovde ostati! (Za sebe.) Bar dotle, dok je ona ovde. Misao da mi je blizu, i ako je ne čujem i ne vidim, draža mi je od celoga sveta.... (Čuje se svatovac — glasno.) Šta je to?...
TANASIJE (gleda kroz prozor):
Svatovi, oče đakone!... A gle, nevesta je ono siroto devojče.... mislim da je Smiljom zovu.... Ala je bleda, kao da ne ide na venčanje već u grob!...
DOSITIJE (kao izvan sebe):
Šta ti govoriš, derane?!
TANASIJE:
Svatovi, velim. Udaje se Smilja; hodite da vidite.
DOSITIJE (pristupi prozoru):
Ona je.... Smilja!... Za navek izgubljena za mene!... (Potrči napolje.)
TANASIJE:
Budi bog s nama!.... Otac đakon je poludeo!... (Ode za njim.)