Mladost Dositija Obradovića/20
| ◄ DEVETA POJAVA | DESETA POJAVA | PRVA POJAVA ► |
DESETA POJAVA
VASILIJE, NIKA PUTIN i pređašnji
VASILIJE (vodi Niku; ulazeći):
Nismo, u dobri čas, jer bi te onda na vratu imali, od čega neka nas bog sačuva!... Evo ti sina, pa ga vodi.
MATI (zagrli Niku):
Sine moj!... Ti si mi živ i zdrav i nisi se pokaluđerio!... Hvala tebi, bože, što si mi dete povratio!... (Plače od radosti.) Hajde, sine, s majkom tvojom; ostavi ove crne kaluđere! Majka će tebi činiti sve što budeš poželeo. Ne odriči se majke, jer ti je ona jedini i najbolji prijatelj na svetu!... Zbogom ostajte vi crni kaluđeri, pa kažite i Dimitriju da ga je tetak pozdravio i da ne hita sa kaluđerstvom, nego da čeka još tri godine. Kažite mu da mu je tetak bolestan i da je obrekao doći ovamo, čim se malo pridigne, ne da ga odvrati, nego da ga vidi i nadgleda.... Da, da, tako tetak može govoriti, ali mati ne da svoga deteta!... Hajde, sine; hajde rano moja! (Ode sa Nikom.)
DOSITIJE:
Slatki i dobri moj baba!... On je bolestan, a ja nisam blizu njega, da ga dvorim i negujem! Ne ostaje mi, dakle, ništa nego se za nj bogu moliti.
IGUMAN:
Čemu sam se nadao, još smo i dobro prošli!
PADA ZAVESA