Mladost Dositija Obradovića/18
| ◄ SEDMA POJAVA | OSMA POJAVA | DEVETA POJAVA ► |
OSMA POJAVA
IGUMAN i pređašnji
IGUMAN (ulazi lagano, pa posmatrajući Dositija maše glavom):
Ludo derište!... Njegova budalaština sve jača biva! Rekao bi čovek da nije pri čistoj svesti!... Ako ovako još duže potraje, taj će poludeti, a to ja nikako ne mogu dopustiti, makar s mesta raskrstio s njim!... (Na glas.) Dimitrije!
DOSITIJE (trgne se):
Vi ste, oče igumane?
IGUMAN:
Ja sam da! (Hoda gore dole.)
DOSITIJE:
Vi ste nešto srditi....
IGUMAN:
Srdit?! — To je malo!... Ja sam ljut; ja sam razjaren i još gore od toga!
DOSITIJE:
A zašto, oče igumane?
IGUMAN:
Još pitaš zašto?! — E, sada ćeš znati. Evo već tri dana da te niko živ nije video!... Gde si bio za to vreme?
DOSITIJE (ćuti).
IGUMAN (oštrije):
Ja te pitam gde si bio?
DOSITIJE:
Oče, vi se jako srdite na mene, kad takvim glasom sa mnom govorite!... Još vas takva
nikada nisam video, jer je moje uho naučeno da samo blage i pune ljubavi reči od vas čuje.
IGUMAN (ganut):
E, dobro; ja ću da budem blag.... Jest, istina je, ja te volim, to ti dobro znaš; ali baš zato što te volim, dužnost je moja da te od tvoje propasti sačuvam. Dakle, sad reci tvome igumanu, gde si bio ova tri dana?
DOSITIJE:
Bio sam....
IGUMAN:
No?
DOSITIJE:
Bio sam.... na tavanu.
IGUMAN:
Na tavanu?!... A koga si besa tamo radio?
DOSITIJE:
Čitao sam svete knjige i metanisao.
IGUMAN:
I pored toga gladovao — ne?
DOSITIJE:
Pa šta sam postio? — Ni tri dana!
IGUMAN:
Pa zar je tebi to malo?!...
DOSITIJE:
Kako nije, oče igumane; zar nisu Mojsije, sveti Ilija, pa i naš Spasitelj postili četrdeset dana?
IGUMAN (sa svim ljutito):
Kakvo je to tvoje bezobrazije, Mojseju, Iliji i Hristu da se upodobljavaš? Nemaš li toliko pameti da rasudiš, da su ono črezjestestvene stvari bile i božja čudesa, te su mogli ljudi četrdeset dana ne jedući živeti? Mojsej na gori sinajskoj budući, a Ilija bežeći po pustinji, bila je potreba da bog s njima čudo učini. A što se usuđuješ Spasitelja spominjati, to je tvoje krajnje bezumije. Možeš li ti po vodi kao po suvu hoditi, mrtve voskrešavati i proča Spasiteljeva čudesa činiti? Što si ti? Balavče jedno. Pak hoćeš da Bog s tobom čudo čini. No jedna za stotinu: ili da jedeš kao i drugi ljudi ili — put za uši.
DOSITIJE:
Vi me terate od sebe?
IGUMAN:
Teram, jer dok si kod mene, neću da trpim da sam sebi budeš ubica, već hoću da svaki dan s ostalom braćom jedeš. Nećeš li, a ti idi na drugo mesto da lipsavaš od gladi, ali kod mene nećeš!
DOSITIJE:
Dobri moj oče igumane, vi se jako na mene srdite!
IGUMAN:
Kako da se ne srdim?!... Mesto da si svaki dan pametniji, a ti svaki dan luđi!... Proklete te knjižurine sa svim ou ti zavrtele mozak!... Nećeš da jedeš; hoćeš da se posvetiš; hoćeš da budeš čudotvorac!... (Dositije spusti snuždeno gdavu. — Iguman mu se priblpži i govori sa svim blagim glasom.) No, no; nemoj odmah da se snuždiš; ti znaš da ja tebe volim kao rođenoga brata, pa ako sam i bio žestok, to je samo iz ljubavi naspram tebe.
DOSITIJE:
Oče, ja znam da vi mene ljubite, zato i moram da se snuždim, kad me ludom i budalom nazivate, ne zato što držim da imate pravo, već što vidim da ste i vi pristrastan kao i drugi ljudi.
IGUMAN:
E hajde, reci mi, dakle, šta bi mene moglo navesti da te odvraćam od tvojih ludorija?
DOSITIJE:
Nemojte se srditi, ali vam moram istinu kazati.... Vi niste sam svet, pa zato ne date ni drugome da se posveti....
IGUMAN (prsne u smeh).
DOSITIJE:
... I pošto niste učeni i niste knjige čitali, ne date ni drugom da bude učen i knjige čita....
IGUMAN (jednako se smeje).
DOSITIJE:
.... Ali se badava trudite; mene od moga puta nećete odvratiti!
IGUMAN (ozbiljno):
E, moj sinko, upamti ove moje reči: Nema lukavije ni visokoumnije gordosti od svetinjaka, niti ima opasnije ludosti od kojekakvog čitanja bez rasuđivanja!... Divlji si ti svetac i nadri-naučnik! A što gladuješ kao siromaški pas, to je najveći stepen tvoje ludosti!
DOSITIJE:
I to mi samo zato govorite, jer vi volite pun podrum i masnu kujinu!
IGUMAN:
Hajde, videćeš, sinko, dok i ti budeš kaluđer!... Jesti ćeš ti mesa, nećeš imati kad ni čekati da se ispeče. Bićeš kao Turčin kad se namami na krmetinu!
DOSITIJE:
Dobro, oče igumane, da se okanimo svetinje i jela; ali zašto knjige nazivate prokletim, kad su te knjige sveti oci napisali?
IGUMAN:
A zar ti misliš da su sveti oci svetu istinu napisali?! Zar nisi čitao u onoj ruskoj knjizi kakvih je bilo svetih otaca?! Zar ne znaš da su oni isti odmah posle prvoga sabora, na kome su Arija prokleli, sto memorijala predali caru Konstantinu, tužeći se jedan na drugoga?! Pa zar nisi čitao šta im je car Konstantin rekao: „Mi vas - reče - za svece držimo i oglašujemo, i jeste hvala bogu; a vi predajete tužbe jedan na drugoga. Ja grešan čovek budući, kako ću svece suditi?..." Eto tako ih je, vidiš, postideo; eto takvi su, vidiš, bili mnogi od svetih otaca!
DOSITIJE:
Dakle, čovek ne treba da čita knjige?
IGUMAN:
E, gle ti njega kuda on smera? - Kako da ne treba?!... Da bogme da treba; ali treba da razume šta čita i da čita onakve knjige, iz kojih može štogod naučiti i koristiti se.
DOSITIJE:
Pa ja sam pročitao celu opovsku knjižnicu!
IGUMAN (smeje se):
I ti misliš da je to sve?!... Do god si živ, sinko, pa da živiš sto godina i da čitaš danju i noću, još ne bi sve ono pročitao i proučio što su pametni i učenn ljudi napisali!
DOSITIJE (začuđeno):
Tako, oče igumane?!... Ja bih, dakle, još mnogo, vrlo mnogo morao čitati, da postanem učen čovek?
IGUMAN:
Mnogo, moj sinko, i koliko te ja poznajem, ti i nisi za drugi posao već za knjigu i nauku.
DOSITIJE:
Nauka?!... A gde da nađem tolike knjige i nauku?
IGUMAN:
Svugde, samo ne ovde među kaluđerima!... Naš sav život prolazi u staranju i govoru za rakiske kazane, za kace, burad i obruče; naša je cela nauka u tome da poznamo od koliko je godina koje kano i šljivovica!... Idi za naukom, sinko! Sa naukom ćeš svuda proći i svoje življenje pošteno zasluživati... Moj sinko, prošla su ona glupa i slepa vremena, kada se govorilo: „Bolje je šest vranaca u karuca, nego šest škola u glavi!...“ Koliko sam prost i neučen, milije mi je videti mladoga Rajića nego četiri vaselenska patrijarha koji bi bili bez nauke kao ja!
DOSITIJE:
Oče igumane, vi mi takve stvari govorite, da već ne znam šta da mislim!
IGUMAN:
Znam ja da su tvoje misli zbunjene, pa nije nužno da se odmah priklanjaš mojim rečima. Neka malo, pa se razmisli. Za sada samo me toliko poslušaj: hajde sa mnom pa se pošteno najedi....
(Uhvati ga za ruku da ga odvede, među tim se čuje neka larma.)