Mladi pastir i careva ćerka[1]
Jureć' gorom zelenom
Za hitlenom jelenom,
Kći careva,
Lepa deva Zaluta
Sa puta.
Zaman u rog trubi, zaman k sebi zove
Vitezove mlade, što tu s njome love,
Nigde žive duše, samo puste stene,
Što glas roga vrate, ili reči njene.
Ah, teška l' se tuga jadnom babu sprema,
Kad mu jednom jave, da mu kćeri nema!
Staro grmlje huči, huk se s vetrom mrsi,
I s borova vitih podvriskuju vrsi,
Vuk u česti vije, a spleteno šiblje
Nešto tiho šapće, trza se i giblje.
I devica žuri. Hita, ali kuda?
Nedogledna šuma oko nje je svuda.
Sad se opet nađe pred planinom nekom
I zadrhta brižno u srdašcu mekom.
Planina se digla do nebesa sami'
I vrh joj se gubi u magli i tami,
Ozgo klikću orli, a sa strane dole
Burni potok krklja kroz hridine gole.
I zaplaka moma, silni strahje svladô,
Al' baš tada spazi jedno momče mlado
Tu sa stadom blizo. „Momče," kliče moma,
„Hajde pođi sa mnom, da me vodiš doma,
A kô darak za to biće tebi dato
Od mog dobrog babe i srebro i zlato."
Dođe momče njojzi. Nu kada je zgleda,
Sav u rumen planu kô sunce, kad seda.
„Hoću," reče zatim, „idem s tobom rado,
Al' šta će mi blago, kad ja imam stado?
Ja ne žudim za njim, ne nudi ga ni ti,
Poljubi me samo, pa će dosta biti."
Momčić lep i kršan kô jablan na vodi,
A srce je srce, čini, šta mu godi, —
I na te se reči nasmejala moma,
I pokaza goru prema njima dvoma:
„I poljubac daću, kad te želja mori,
Odnesi me samo na vis onoj gori."
Tako ona reče. Al' tog istog trena
On već obvi ruke oko struka njena,
I u vis je gore u naručja diže,
I povi je sebi i prigrli bliže,
I kô vetri plahi, što se gorom gone,
On pojuri s njome na visine one.
Bila staza neka, pa je zatim nesta,
I on stiže momom, gde je paprat česta.
Sad zapade opet u okomo stenje,
A sad opet mora da se kršom penje.
Nablizu je ponor, tu mu propast preti,
I umor ga stiže, al' on ipak leti.
Taj dah njezin slatki iz ustašca lepi'
Zanosi ga.čudno, i poji, i krepi,
I moći mu daje. A zlaćene kose
Raspleli joj vetri, pa ih zrakom nose,
I po koji pramen i njega se takne,
Promazi ga, strese i umor mu lakne.
Haj' al' pusta gora kô da nema kraja:
Krš do krša stoji. I to dugo traja,
Pa litica nasta. I mračan i sveo
On pogleda gore, tamo gde bi hteo,
Al' je dotle dugo, uz to smetnje mnoge,
A već pod njim drhte malaksale noge.
Nu sad opet ona, kô u sanku pravu,
Sva na njega klonu i obori glavu.
Dirnuše se malo ti obrazi vreli,
I umornog momka tiha rumen preli.
Još miliji bi mu ovaj teret mio,
I on opet jurnu, i srećan i čio.
Da te usne rujne dotaknu se njega,
Ta ga želja živa opet prožma svega,
I on juri, leti... Već mu nesta daha,
Al' on za to nema ni brige, ni straha.
Mora stići meti... Al' odjednom sade
On posrnu, klonu i sustao stade.
A tu blizu meta... Kamo snage, kamo?
Tri koraka samo, pa bi stigô tamo.
Nasmeja se moma: „Uzalud ti trudi,
Ne dostiže, momče, za čim srce žudi!"
Al' on onda skupi i poslednju snagu
I istrča s njome na tu metu dragu,
Gde je sreću snevô... Al' kad teret snimi
I podnese usta, da nagradu primi,
Mrak mu oči pokri, ko u noćnoj tmuši,
I nesrećni momčić na stene se sruši:
Cela duga žudnja kô san laki ode,
I on samo jeknu i prošapta: „Vode!"
I careva kći se ražali nad njime,
I jauknu brižno poplašena time.
I kô tica laka, kad se lati zraka,
Tako jurnu dole niz urvine gole,
Tu se dole potok po ravnici vije —
Brzo, momo, brzo, dok još dockan nije!
I potoku stiže u trenutku tilom,
I cipelu malu s biserom i svilom
Ona skide brzo. Njome vode lati,
Pa se zatim odmah opet natrag vrati.
Opet trči, leti. niti za to brine,
Što je umor stegô i od njega gine.
Al' kad stiže tamo, gde toliko želi,
Već je mrtav bio onaj momčić smeli.
I devica vrisnu sa udesa zloga,
Al' i sama klonu od umora mnoga,
Cipelicu s vodom ispusti na stene,
I uvenu jadna, kô što cvetak vene.
*
To je davno bilo, ko zna doba koje,
Na tom mestu sada do dva grma stoje,
Sumorni su, stari i bez grana viti,
Tek po gde-gde samo list ih zelen kiti. —
Da, to beše onda, još u ono doba,
Kad je sveta ljubav trajala do groba.
