Двоје младих
(Народно предање)
У дубрави испод густог грања,
Пастир млади о пастирици сања,
Јечи фрула, све тужнија бива,
Ал' се њему она не одзива...
А кад једном мајско паде вече
Пастир млади холој моми рече:
"Бол болујем, моје драго мило,
"Пољуби ме, би ми лакше било!"
Осме'ну се несташница муком,
И показа према небу руком,
„Хоћу", рече, „на врх оне стене,
„Ако можеш де узнесеш мене!"
А крај њих се стрмен горска дигла,
И пење се к'о, до неба цигла;
Срна лако само ходи туди
А брижно је обилазе људи...
Ал' он кличе на те њене зборе,
И диже је у наручја горе;
Златни месец обасјо му мету,
И он јурну к'о холуј у лету.
Сад већ умор све га јаче стиже,
Ал' га љубав мети носи ближе,
Мио му је овај терет лепи,
А дах њен га опија и крепи.
Ту је мета. О, још корак само!
И он крочи, па је спусти тамо;
Сави руке око моме холе, —
Ал' се сруши од умора доле...
Врисну мома и не часи часа
Већ потрча да му нађе спаса:
На дну стене извор цвеће поји,
И врг један крај извора стоји.
Брзо тамо она воде лаћа,
Па се брже свом драгану враћа;
Жури, лети, и у једном трену
И опет се попела на стену.
Ал' кад стиже до драгана мила,
Већ се над њим хладна смрт свила;
И врг баца и уз пољуб врео,
И она се к'о лист сруши свео...
* * *
На том месту два сад грма стоје,
И казују где њих свену двоје;
Да, то беше још у старо доба
Кад је љубав трајала до гроба.
