Dvoje mladih
(Narodno predanje)
U dubravi ispod gustog granja,
Pastir mladi o pastirici sanja,
Ječi frula, sve tužnija biva,
Al' se njemu ona ne odziva...
A kad jednom majsko pade veče
Pastir mladi holoj momi reče:
"Bol bolujem, moje drago milo,
"Poljubi me, bi mi lakše bilo!"
Osme'nu se nestašnica mukom,
I pokaza prema nebu rukom,
„Hoću", reče, „na vrh one stene,
„Ako možeš de uzneseš mene!"
A kraj njih se strmen gorska digla,
I penje se k'o, do neba cigla;
Srna lako samo hodi tudi
A brižno je obilaze ljudi...
Al' on kliče na te njene zbore,
I diže je u naručja gore;
Zlatni mesec obasjo mu metu,
I on jurnu k'o holuj u letu.
Sad već umor sve ga jače stiže,
Al' ga ljubav meti nosi bliže,
Mio mu je ovaj teret lepi,
A dah njen ga opija i krepi.
Tu je meta. O, još korak samo!
I on kroči, pa je spusti tamo;
Savi ruke oko mome hole, —
Al' se sruši od umora dole...
Vrisnu moma i ne časi časa
Već potrča da mu nađe spasa:
Na dnu stene izvor cveće poji,
I vrg jedan kraj izvora stoji.
Brzo tamo ona vode laća,
Pa se brže svom draganu vraća;
Žuri, leti, i u jednom trenu
I opet se popela na stenu.
Al' kad stiže do dragana mila,
Već se nad njim hladna smrt svila;
I vrg baca i uz poljub vreo,
I ona se k'o list sruši sveo...
* * *
Na tom mestu dva sad grma stoje,
I kazuju gde njih svenu dvoje;
Da, to beše još u staro doba
Kad je ljubav trajala do groba.
