◄   II III IV   ►

III

MATKOVIĆ, ŽAN

MATKOVIĆ (Duga pauza. Matković sedi na stolidi van onog stola za kojim je društvo sedelo i duboko razmišlja).
ŽAN (Sedi i dalje na svome mestu kao prikovan i uznevereno pogleda čas u kafanska vrata kroz koja je Mariška otišla, čas u Matkovića, a čas u sijalice koje su nad njii. Najzad se oslobodi): Gospodine Matkoviću!
MATKOVIĆ (Blago): Šta je Žan?
ŽAN: Ja, boga mi, ne žalim.
MATKOVIĆ: A šta bi i imali da žalite, valjda ove što su otišli?
ŽAN (Opet pauza, opet Žan diže glavu): Gospodine Matkoviću.
MATKOVIĆ: Šta je Žan?
ŽAN: Je l‘ sad smem da razgovaram sa Mariškom?
MATKOVIĆ (Skoči): Oh, pa mi smo na nju i zaboravili. — (Ode kafanskim vratima) — Mariška, odite ovamo!
MARIŠKA (Dolazi i iznenadi se kada vidi da su već svi gosti otišli): Kako, zar su svi otišli?
MATKOVIĆ: Da, ostali smo sami. Potrebno je bilo da ostanemo sami. Mi imamo ovako u porodici jedan važan razgovor, Žane!
ŽAN (Koji je već ustao kad je Mariška naišla): Molim lepo!
MATKOVIĆ: Skinite tu lentu i tu zvezdu. Sve je to laž, za novce kupljeno. Nije to za vas i ne treba vam!
ŽAN (Kida dentu i zvezdu): Pa dabome da mi ne treba!
MATKOVIĆ (Vadi iz džepa svoga gornjeg kaputa, koji je bio prebačen preko jedne stolice, uvijenu u novine onu kelnersku servijetu koju mu je uzeo još u klubu): Evo vaše dekoracije. Uzmite ovu kelnersku servijetu, to je ona ista koju sam vam uzeo u klubu i sačuvao za ovaj dan.
ŽAN (Primajući. Bojažljivo): A, ovaj... molim lepo... smem li da progovorim sa Mariškom?
MATKOVIĆ: Ta kako progovoriti, priđite i zagrlite je!
ŽAN: Molim lepo! (Priskoči i zagrli srdačno Marišku) Mariška, ja nisam više bogat!
MARIŠKA (Uznevereno): Je li to istina, gospodine Matkoviću?
MATKOVIĆ: Zar vam nisam kazao da će tako biti?
ŽAN (Grleći je): Eto, vidiš da te nisam ostavio?
MARIŠKA: I nećeš se više vraćati njima?
MATKOVIĆ: Ne, Mariška, on otsad ostaje ovde kod vas, da zajednički vodite ovu prekrasnu radnju. On je nasledio samo toliko koliko mu je potrebno bilo da kupi ovu kućicu i radnju.
MARIŠKA: I ništa više?
MATKOVIĆ: I ne treba mu više.
MARIŠKA (Još ne veruje): I mi sad ostajemo ovde zajedno?
ŽAN: Da, u našoj kafanici.
MARIŠKA: U tvojoj kafanici, jer ja sam je na tvoje ime kupila.
ŽAN (Ushićen): Mariška!
MARIŠKA (Srećna): Bože, Bože moj, kako to najedanput!
ŽAN (Prilazi Matkoviću): A novac što ste vi za mene potrošili, mi ćemo vam odužiti gospodine Matkoviću, samo, dabome, ne možemo odmah.
MATKOVIĆ: Niste vi meni ništa dužni. Sve što sam za vas učinio smatrajte kao moj svadbeni dar.
ŽAN (Zadivljen): Tolike pare!
MATKOVIĆ: A sad, Žan, smatrajte sve ono što je bilo kao jedan lep san koji je prošao. Protrljajte oči pa ’ajd’ u ime boga na posao!
ŽAN i MARIŠKA (Prilaze i vredno, srdačno pristupaju poslu. Oni raspremaju stolove, odnose sudove, skidaju i savijaju čaršave, uređuju sto lice i t. d.)


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.