◄   XI XII XIII   ►

XII

MATKOVIĆ, REDAKTOR

REDAKTOR: Evo ih gosti prelaze ovamo. Ja sam požurio ispred svih da vas nađem.
MATKOVIĆ: Potreban sam vam?
REDAKTOR: Šta je? Šta se dešava?
MATKOVIĆ: A zar se dešava nešto?
REDAKTOR: Ovamo u dvorani već se javno govori o veridbi Žanovoj. Kad sam prišao njemu da čestitam, on se ustezao da primi čestitanje a kad sam prišao gospođičinom ocu, on je vrlo srdačno primio, stegao mi je ruku i dve roditeljske suze su mu se pojavile na trepavicama. Šta znači sve to?
MATKOVIĆ: Znači da su to roditelji gospođičini koji lansiraju kroz društvo te vesti. Oni uporno insistiraju i zahtevaju od Žana da se još večeras izjasni.
REDAKTOR: A on? A vi?
MATKOVIĆ: On se junački uzdržava. Savetovao sam ga da se nikako ne vezuje rečju, da daje samo obećanja.
REDAKTOR: Jeste li ga odista tako savetovali?
MATKOVIĆ: Da! Ja sam zamutio vodu, ali ne mislite valjda da bi bio tako lakomislen da ga savetujem i da pije tu vodu. Veriti se u istini, to bi bio vrlo ozbiljan korak; moja osveta ne ide tako daleko da jednu, na kraju krajeva ipak dobru devojku, dovedem u tako očajan položaj koji bi mogao biti čak i od nepovoljnih posledica. Ne, dotle neću ići. Dovoljno je meni i toliko što se rešila da prilazi kao buduća verenica kelneru, kojega je pre neki dan nazvala magarcem.
REDAKTOR: To je doista dovoljno.
MATKOVIĆ: Evo ih!


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.