Мистер Долар (комедија у четири чина)/33
XI
МАТКОВИЋ, МАРИШКА
МАТКОВИЋ (Прилази Маришки): Маришка, шта се то десило забога?
МАРИШКА: То, ето то! Сви га отимају!
МАТКОВИЋ: Али будите, Маришка, мирни. Биће он ваш, не могу га отети!
МАРИШКА: Биће мој, јест, а ето и верио се. То сте и ви и он крили од мене али сам ја чула, знам ја! Он је верен, је л’ те, њега су верили?
МАТКОВИЋ: Не, забога, не, али и кад би био то још не значи ништа.
МАРИШКА: Како ништа... Зар то ништа?... Не верујем му више, не верујем му. Нећу више да чујем за њега. Он је неваљалац.
МАТКОВИЋ: Па осветите му се ако тако мислите о њему.
МАРИШКА: Како?
МАТКОВИЋ: Купите ону кафаницу. Кад га овде опљачкају, кад остане без пара, када га избаце одавде, сачекајте га ви тамо, на прагу ваше радње и реците му: оди, оно што су ти богати разнели, сироти су сачували. Ето, то нека буде ваша освета.
МАРИШКА (Гледа га дуже у очи и оддучи се): Хоћу, дајте ми онај новац!
МАТКОВИЋ (Вади портфељ): Ево га увек спреман за вас. — (Даје јој чек) Сутра рано отидите у банку и узмите новац. Хтео бих још сутра да вас видим као газдарицу „Поноћног сунца”.
МАРИШКА (Меће чек у недра): Добро... Хвала господине Матковићу... (Размишља) — Реците му... Немојте му ништа рећи, само збогом.
МАТКОВИЋ: Збогом, Маришка. Желим вам сваку срећу.
МАРИШКА (Размишља): А још нешто?
МАТКОВИЋ: Шта, Маришка?
МАРИШКА: Је л’ нећу погрешити ако кафану купим на његово име?
МАТКОВИЋ: Зашто на његово име кад је то ваше.
МАРИШКА: Ако се он врати, биће и моја и његова, а ако се не врати мени не треба.
МАТКОВИЋ: Па добро, нека и тако буде. И, назовите кафану „Долар”. Нек се тако зове за спомен на ове доларске дане.
МАРИШКА: Добро. Збогом, господине Матковићу.
МАТКОВИЋ: Ја ћу већ свратити гдекад, бићу вам гост. Она баштица крај кафане све ми се чини да је врло пријатна. Свратићу ја већ.
МАРИШКА: Кажите му збогом. — (Оде нагло)
|