Mister Dolar (komedija u četiri čina)/33
XI
MATKOVIĆ, MARIŠKA
MATKOVIĆ (Prilazi Mariški): Mariška, šta se to desilo zaboga?
MARIŠKA: To, eto to! Svi ga otimaju!
MATKOVIĆ: Ali budite, Mariška, mirni. Biće on vaš, ne mogu ga oteti!
MARIŠKA: Biće moj, jest, a eto i verio se. To ste i vi i on krili od mene ali sam ja čula, znam ja! On je veren, je l’ te, njega su verili?
MATKOVIĆ: Ne, zaboga, ne, ali i kad bi bio to još ne znači ništa.
MARIŠKA: Kako ništa... Zar to ništa?... Ne verujem mu više, ne verujem mu. Neću više da čujem za njega. On je nevaljalac.
MATKOVIĆ: Pa osvetite mu se ako tako mislite o njemu.
MARIŠKA: Kako?
MATKOVIĆ: Kupite onu kafanicu. Kad ga ovde opljačkaju, kad ostane bez para, kada ga izbace odavde, sačekajte ga vi tamo, na pragu vaše radnje i recite mu: odi, ono što su ti bogati razneli, siroti su sačuvali. Eto, to neka bude vaša osveta.
MARIŠKA (Gleda ga duže u oči i odduči se): Hoću, dajte mi onaj novac!
MATKOVIĆ (Vadi portfelj): Evo ga uvek spreman za vas. — (Daje joj ček) Sutra rano otidite u banku i uzmite novac. Hteo bih još sutra da vas vidim kao gazdaricu „Ponoćnog sunca”.
MARIŠKA (Meće ček u nedra): Dobro... Hvala gospodine Matkoviću... (Razmišlja) — Recite mu... Nemojte mu ništa reći, samo zbogom.
MATKOVIĆ: Zbogom, Mariška. Želim vam svaku sreću.
MARIŠKA (Razmišlja): A još nešto?
MATKOVIĆ: Šta, Mariška?
MARIŠKA: Je l’ neću pogrešiti ako kafanu kupim na njegovo ime?
MATKOVIĆ: Zašto na njegovo ime kad je to vaše.
MARIŠKA: Ako se on vrati, biće i moja i njegova, a ako se ne vrati meni ne treba.
MATKOVIĆ: Pa dobro, neka i tako bude. I, nazovite kafanu „Dolar”. Nek se tako zove za spomen na ove dolarske dane.
MARIŠKA: Dobro. Zbogom, gospodine Matkoviću.
MATKOVIĆ: Ja ću već svratiti gdekad, biću vam gost. Ona baštica kraj kafane sve mi se čini da je vrlo prijatna. Svratiću ja već.
MARIŠKA: Kažite mu zbogom. — (Ode naglo)
|