Miloš Obilić (Jovan Subotić)/33
| ←Jedanajesti prizor | Miloš Obilić (Jovan Subotić) Pisac: Jovan Subotić DVANAESTI PRIZOR |
Trinajesti prizor→ |
DVANAESTI PRIZOR
Mara dođe odmerenim korakom s licem punim stroge ozbiljnosti.
BRANKOVIĆ (stoji hladno.)
MARA:
Vrlo hladno mene dočekuješ...
BRANKOVIĆ:
Čudo mi je otkud ti ovde.
MARA:
Noćas kasno, jedva minu ponoć,
Glas dobismo da Miloš izdade.
Mati pade na tlo od užasa,
I jedva je k sebi povratismo;
A ja dođoh, da vidim kako je...
U srcu mi neki strah oživi...
BRANKOVIĆ:
Pak čula si što je bilo!
MARA:
Vuče!
BRANKOVIĆ (jedovito):
Zapovedaj!
MARA (s naglaskom):
Brankoviću!
BRANKOVIĆ (nestrpljivo):
Car me
Čeka, zato govori što imaš.
MARA:
Jedna miso peče me u duši
I ta me je amo doterala.
BRANKOVIĆ:
U ovako ozbiljnom vremenu
Valjalo b’ da ženske misli ćute.
MARA:
Pravo veliš da je vreme odsudno.
Al’ baš to mi dušu i potresa.
(Poćuti pa onda drhćućim glasom.)
Ti si strašno mrzio Miloša?
BRANKOVIĆ (žestoko):
Sad ga mrzim jače neg’ ikada...
I mislim da puno pravo imam.
MARA:
Miloš nikad vere ne pogazi...
BRANKOVIĆ:
Ja mu svake ne bijah svedokom.
MARA:
Ima ljudi, i to tvojih, kneže,
Koji misle to je delo tvoje!
BRANKOVIĆ:
Neka misli što je komu drago.
MARA:
Brankoviću, to ti ne smeš reći...
To muž Marin ne sme ni misliti!
Kuća tvoja, kuća tvoje žene
ne sme trpit’ ni od sumnje senku.
BRANKOVIĆ:
Ja kriv nisam, što ljudi sve dosad
Za misao mača ne skovaše!
MARA:
Ti si meni dao reč poštenu
Da se osvetit’ Obiliću nećeš.
BRANKOVIĆ (ćuti).
MARA:
Brankoviću, jesi l’ reč održo!
BRANKOVIĆ:
Reč poštena kneza Brankovića
Valja da je Brankovićki dosta.
MARA:
Sad prekidam... jer sam Brankovićka!
No znaj da će kći cara Lazara
Samo donde zvat’ se Brankovićkom,
Dok s ponosom sme to nosit’ ime;
I znaj da će prva kći Srbije
Prva kamen bacit’ na čoveka
Koji iz strasti zemlju upropasti!
(Ode.)
BRANKOVIĆ (sam, odmahuje rukom):
Samo sreće, pa će bit’ drukčije.
Zlatna kruna u oca je mila
Al' u muža mnogo je milija,
A plašt kraljev u svetlost uvija
Što inače ne bi bilo sjajno!
No sad k delu: zadnji čas udari:
Sad mi valja jednom dokinuti,
Što da radim, i hoću l’ da radim?
Rekoh Turkom ostavit’ Lazara
I iz boja svoju izvest’ vojsku.
Da l' da činim, ili da ne činim?
Da ne činim! Mogu l’ da ne činim?
Ako mi sad bitku izgubimo
Zacelo će pogazit’ me Turci;
Dobijemo l’, oni će Lazaru
Izdat’ što sam s njima urekao,
Pa ćedu me pogaziti Srblji!...
(Vrši glavom.)
No da ovo ostavim na stranu,
Pa da sebe ozbiljno zapitam
Bez obzira na to il’ na ono:
Što bi bilo sad najbolje činit’?
Naša vojska držat’ se ne može,
Miloševa slomi je izdaja:
Bi l’ pametno, bi l’ korisno bilo,
Da se svi tu damo poklat’, i da
Bez obrane zemlju ostavimo?
To bi Turci jedva dočekali,
Al’ po narod ne bi dobro bilo.
Ako svoju ja sačuvam vojsku
I mir dobar sa Turci zaključim
Pa se posle složim sa Bošnjaci
I Ugarsku u pomoć dobijem:
Hoće l’ moći koja zrela glava
Kriviti me? Ne, zaista neće.
Svaki će mi jošt za pravo dati.
Moram dakle iz boja izići,
Ne što tako Turcima obrekoh,
Što im rekoh mogo bi poreći,
Već što drukče raditi ne-daje
Zdrava pamet i dobro naroda.
A da l’ će mi sve za rukom poći?
He, u tome valja se ponešto
I na dobru sreću osloniti:
Dobra sreća mnogoga proslavi
Kog bi bez nje proklinjali ljudi.
Hoće l’ ta sad meni poslužiti,
To sam Bog zna... ja drukče ne mogu!
(Ode.)
|