Miloš Obilić/3
3.
MILOŠ i IVAN u poredu stupe
IVAN: Brate Milošu, dopusti da te svojski već upita onaj, koji s tobom svaku tugu deli, zašto si se tako obneveselio? Ne pamtim da sam te kad u ovakovom stanju video, i zato i mene svako uveselenije ostavlja.
MILOŠ: A, ljubezni moj brate, velika mene briga mori; badava ti pesmom gledaš da me razveseliš: moje je srce ranjeno, i Bog zna hoće li se kadgod zalečiti.
IVAN: Kako, Milošu? Tebe briga uznemirava, koji si u svakom izobiliju, u česti i počitaniju, i kome se blago presipa?!
MILOŠ: Ivane, Ivane! Ne sastoji se sve zadovoljstvo u blagu i novcu. Koliko drugih briga svaljuje se na srce moje! Izišao sam s tobom, da bih se razgalio; no ja sve većma teret boljetice osećam. Neka Bog zna, ako pod njim ne klonem!
IVAN: O, to je strašno, brate Milošu! Nemoj se upuštati, tebi nije ništa.
MILOŠ: Ti se varaš, Ivane! Velika je moja beda, i Bog zna da l' je veća kadgod bila; jer gde otečestvo strada, tu i moje blagopolučije ubitak trpi.
IVAN: U zao čas! Kako je otečestvo nesrećno?
MILOŠ: Čudno je tvoje pitanje, Ivane, čudno, kao okat kad bi usred podne sunčane svetlosti tražio. Zar su ti nepoznati ropstva lanci u koje je Srbija bačena, koji je do gole duše stežu, ne dajući joj časa ni dahnuti s mirom?! 0, čestoljubije, čestoljubije, ljubezna hrabrosti mati, koja si Srblje k toplim tvojim grudma prigrljivala, gde si sad? Gde si sad, pravo otečestvoljubije, s kojim se Srbin nekada dičio i strah i užas u vrage useljavao? Udali se, ah, udali se od nas, odrođenih potomaka.
IVAN: Brate, ti daleko rečma zailaziš, vređaš i sebe i nas.
MILOŠ: Mlad si ti, moj Ivane, mlađi nego sam što sam! Idi, zapitaj Bogdana, sedog onog viteza, koji je još pod Dečanskim cveće pobede brao, pitaj ga da l' pamti da je kadgod Srbin uzlima platežnog danka okovan bio; a sad svako ponošenije s ledenom se krvlju gleda! Prebacivanja i osvete gromilama lete na Kruševac, i pri svem tom u sužnoj pokornosti Srbija leži. Ivane, Ivane! da si srećom čuti mogao, kako me je moj poočim Dušan vospitavao, da onda tek krv junački po žilama teče, kad za otečestvo teče; da si ti to čuo, drukčije bi i sam ovo osećao.
IVAN: Ti me sasvim obespokojavaš, Milošu, ne kazujući mi pravu pričinu tvoje pečali.
MILOŠ: Stani, Ivane! Neću ja tebe praznim voobraženija rečma moriti. Čuj šta mi se noćas dogodilo: Noćas mi se Dušan, moj poočim, na snu javio, sav modar i preobražen, s mutnim očima i bledim licem, gorim, ah, nego što je mrtav na stolu ležao. Pogleda me pečalno, pa mi progovori: „Gde je, Milošu, ona tvoja zakletva, s kojom si me uveravao da ćeš otečestvu veran biti? Zašt' dopuštaš da se moja Srbija tugom obvija? Ah, sinovi, sinovi!" — To mu poslednja reč bi, spusti unilo glavu, i sav
se u krvavu reku preobrati. Sad rasudi, pobro, kako mi mora biti onde, gde svaki sebe za strašivicu osuđuje, gde osim Bogdana nijedan neće da se primi, da Srbiju iga oprosti; kako mi se mora srce parati i utroba tugom i žalostju trzati!
IVAN: E, moj brate! Koliko ovde prepona ima! Koliko je Lazar o tome mislio, šta je puta uzdahnuo, sam znaš; no naposledak nije za bolje našao, nego teretu nemilostive sudbine pokoriti se!
MILOŠ: Ne tako, Ivane! Lazar je osobito milostivog srca i ljubov podanika njegovih navukla ga je, da se loše staze prihvati, kao što nezlobivo jagnje pitoljubivog putnika mami, dokle ga na zmiju ne navede. Koliko sam ja još onda nastojavao, da se ugovori Muratovi odbace! No šta je bilo? Svaki je moje reči držao za plamen slepe hrabrosti, koja razloga nema; nego da se platežni danak beskorisnom ratu pretpočitovati mora. Sedmi je ovo mesec, moj Ivane, otkako je mir osnovan, i kakvo dobro Srbija oseća? Bogata sokrovišta iz nedri svojih izliva, da se u tuđe zemlje nose, da se danak plaća i hrabrost srpska sahranjuje. A, Ivane, Ivane! dokle ćemo ovo gledati? Hoćemo li se probuditi? Hoćemo li žalosnu ovu ljagu sa sebe skidati? Ustaj, o, ustaj, da otečestvo branimo!
IVAN: Milošu, brate moj ljubezni, možeš li se sumnjati, da ću ja u protivnom, što se toga tiče, mneniju s tobom biti? Proleće života moga ako s tobom za blagostojanije otečestva posvetim, ja ću se za srećnog držati. Zašto bi klonuo duhom? Ako je Lazar pogrešio, on će zaista pogrešku svoju poznati; ako si ti sovestan o tvome postupku, o tvojoj nameri, ona ti se mora ispuniti. Ja sam prvi, koji na to pristajem, Milan je drugi, i koliko ih još ima, u kojima pravo srpsko srce kuca! Nije Srbija na jednog Brankovića spala, koji gleda samo da naduva svoje ime, svoju slavu i blagorodstvo; mora biti iskrenih narodoljubaca, kojima će se tvoj sovet dopasti!
MILOŠ (zagrli ga): Kud sam zalutao bio, ljubezni moj Ivane? Ne, ja sam jako sagrešio, i samo naprasni plamen otečestvoljubija nek me u ovaj par opravda. Ta, kako sam mogao pomisliti da lav spava, ako ne riče; ili da orao nije orao, što krila nema? (Vedro). Ne, neće Srbija propasti, ne boj se, Ivane! Ona mora procvetati i svaki susedni sopernik nek joj zavidi! Hajde, mi ćemo opet veseli biti, do zgodne prilike lovićemo, i u svakoj srni i ko¬šuti predstavljaćemo Turčina. (S entuzijazmom). Pevaj, brate, te me razgovaraj; ne pevaj mi o ljubovi brata i sestrice, nit' mi pevaj kako draga svoga dragog ljubi, već popevaj kako junak svoju zemlju brani.
IVAN: Oj, hoću, brate! Ljubov je zlatu podobna, a ljubov ko otečestvu dragome kamenju; brda nek mi udesno otpevaju, a ja ću — (Strela zahuji i njega u srce zgodi). Jao, Milošu, propadoh, ustreli me, ah! (Padne na zemlju).
MILOŠ: Šta to bi? Ivane, brate moj! Kakva nesreća?! Ha, prokletnico! (Potrči i nestane ga).
IVAN (slabim glasom): Na šta naiđoh, nevoljni! Milošu, Milane, praštajte, prašt . . . (izdahne).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|