Memoari (Matija Nenadović)/III

←II

Memoari Pisac: Matija Nenadović Memoari

IV→

Memoari Matije Nenadovića

Ja i stric Jakov nismo se imali šta dugo promišljati. Mi smo od onog časa, kako smo u šumu pobegli, gotovi bili da se s Turcima tučemo, ali nismo se mogli osloniti, da će narod s nama pristati na osvetu zbog ova dva kneza, koje je, istina, narod obadve knežine ljubio i uvažavao, ali bez nji takođe ostale su obadve knežine bez glave. — Moj stric ode u Tavnavu i Posavinu, kuda je novce razdao na svinje, da što pre otisne svinje i u Nemačku pregna, da bi koju paru uzeli, pa posle što Bog da. Međutim pukne glas za Crnoga Đorđa, da je baš u našu Sebičnu Nedelju sa družinom došao i zapalio turski han u Orašcu i počeo kavgu s Turcima, i tuče gde i god nađe. (O tome kazivao mi je docnije neki Luka Marković iz Orašca kragujevačkog, da se on — Luka — baš u tu nedelju ženio, i Crni Đorđe sa sto druga došao mu na svadbu, ručao, pak posle zapalio han u Orašcu.) Čuje to i Poreč-Alija, muselim valjevski, uzme valjevske Turke, ode na Ub-kasabu, krene sve Ubljane (Turke) i žene i decu u Valjevo poseli, i padne na konak kod Grmićâ u Babinoj Luci. Ja vidim te vatre i poznam da begaju. Odem odma u Kotešicu našem kumu i dobrom kmetu, starcu Savi Savkoviću, i nađem ga s nekoliko Kutišana na brdu, odakle je i on vatre gledao. Zapitam ja Savu: „Šta ćemo mi sad raditi?” — Na to on odgovori: „A šta ćemo, kuma-proto? Što je bilo, biće opet; no mi svi žene i decu u šumu za brdo, a mi puške pa na brdo, pa što kome Bog da!” — Pomozi Bože, pomislim ja, kad ovaj stari tako govori, koji zna kako je vojevati. Odma ja odatle pošljem Živana iz Kutešice u Suvodanje Miliću Kediću (koga je Fočić oknežio, i koji je takođe kod Birčanina bio buljubaša), i pišem mu da kupi čete da tučemo Poreč-Aliju u Valjevu, a tako sam isto i knezu Nikoli Grboviću pisao. (Zaboravio sam kazati, da su Turci Valjevci, odma kako su knezovi posečeni, svoje žene i decu odselili u gradove, u Soko i Užice.) Vratim se kući, a nije daleko, i pošljem u okolna sela: Raoniću Arseniju u Loznicu, Živanu (Petroviću) u Kalenić, Živku Dabiću zetu u Jautinu; i sva ta sela, i još druga, s puškama dođu na brankovički vis. Pošljem ja te se iznese iz brankovičke crkve barjak, koji je bio od beloga, crvenog i plavog musulina, sa tri krsta. Taj barjačić pobodemo među nas. To je bilo 15. februara 1804. leta.

Sutradan eto ti počeše ljudi iz bližnji sela sa oružjem dolaziti, i svima je čisto milo i nakupi se oko 700 ljudi koje stari̓ koje mladi̓. Kažem im ja, da sam razumeo da je Crni Đorđe ustao paliti hanove i Turke tući; i oni mnogi kažu da su to čuli. Ja pošljem za mog strica, da čas pre ide ovamo. — Ljudi kažu: „Evo vojske, no nama treba džebane; otkud ćemo dobiti?” Ja kažem, neka se oni samo kupe, a za džebanu neka se ne brinu, ja ću je iz Nemačke dobiti, a veće svi glavni ljudi znali su, da je moj otac kod Nemaca poznat, i veruju da će Nemci meni dati džebane. Drugi dan dođe moj stric. On ostane u vojsci, a ja odma odem da tražim džebane, i 17. februara dođem u Zabrežje, poručim i dođe mi tu Petar Jerić iz Zvečke i Isailo Lazić i pop Leontije iz Urovca. Ja ne kažem odma njima, da sam ostavio na visu sa Jakovom 700 ljudi, jer rad sam bio da vidim hoće li i oni da se dižu. Petar Jerić beše ubio jednog Turčina čamdžiju;1 i ja ga počnem karati govoreći: „Zašto, Petre, zamećeš kavgu s Turcima? Lako je tebi: vi ste ovde blizu Save pak ćete odma pobeći preko vode, ali mi smo daleko, mogu nas Turci sve iseći i porobiti”. — Na to se oni na mene izrogače: „Ta mi hoćemo da osvetimo našega kneza a tvog oca”. — Ja im na to kažem da ja vrlo žalim moga oca, „ali ako se mi pre podignemo i zavadimo s Turcima, vi ćete onda uteći preko Save, ili pomiriti se s Turcima”. Kad čuše oni, da ja tako govorim, a oni se svi sneveseliše i zabrinuše. Ja kad vidim da ljudi iskreno govore, i da hoće da ustaju, samo ako se mi oko Valjeva krenemo, poverim se njima i kažem: „Je li tvrda vera, da vam kažem?” — „Jest, jest!” odgovore oni. — „E čujte, ja sam ostavio sa stricem Jakovom u Brankovini sva sela, od Tavnave do Valjeva, skupljena u gomili; i pisao sam Kediću i Grboviću da i oni čete kupe da bijemo u Valjevu Poreč-Aliju; i ja odo̓ da tražim džebane u Nemačkoj!” — Onda svi oni đipe i veselo poviču: „Ej junače, zašto odavno ne kažeš nego nas plašiš?” Tu se nanovo ižljubimo i u̓vatimo veru, da ćemo se tući, i odma se dogovorimo da oni svu Posavinu preugotove, dok se ja vratim.

Zatim sednem ja u jedan čun sa Eladijom iz Zabrežja uveče, i niza Savu pored Beograda, te noću dođem u Zemun u parlatoriju. Rano sutradan (18. februara 1804. godine) javim se majoru Mitezeru, moga oca dobrom prijatelju, i mome poznaniku, jer me je otac često k njemu slao. On me odvede kod obršterova konaka, da me ne vide Turci (u parlatoriji). Pita me šta radimo. Kažem mu ja da, kako smo čuli da je Crni Đorđe počeo paliti hanove, i mi se kupimo da tučemo u Valjevu Poreč-Aliju, „no sam došao da mi date soneta šta ćemo raditi”. — ,,A šta ću vam sovetovati? — rekne major — no vašu familiju dovedite blizu Save, pa ćemo mi naše lađe dati, i vas na ovu stranu prevesti.” — Ja mu kažem, da se nije samo naša familija s Turcima zavadila no skoro polovina naroda, i da su na Savi ćuprije, opet se ne bi lako moglo preći, „nego vi gledajte i dajte nama džebane, mi ćemo se moći s njima tući”. — Major kaže: „Carstvo ne može vama dati džebane ni oružje; no vi nađite kakvoga trgovca, neka vam on krijući daje”... Ja kažem, da ne poznajem tu nikakvog trgovca, i on mi kaže da ima neki Stevan Živković, i on je pobegao od dahija iz Beograda. Ja ga zamolim i on dozove toga Živkovića. Ja mu odma kažem da gleda da nabavi džebane, da se s Turcima tučemo. Na to Živković reče: „Moj popo, ja hoću, ali nemam novaca”. Ja izvadim te mu dadem 9 rušpija, i kažem mu, kad donese barut, da ću mu sve platiti. Toliko dadem i Janku Zaziću iz Skele (koji je od subaše Gazije pobegao u Zemun), te mi donese 9 funti baruta.

Kaže meni Mitezar: „Ima — veli — ovde jedan Turčin Hadži-Musta-pašinog sina (Derviš-bega), koga su janičari ranili u ruku, i koji je utekao od janičara”. Potom dozove toga Turčina koje se zvaše Del-Amet. Pitam ga ja: „Ako si od careve strane, hajde sa mnom da bijemo janičare. Mi nismo na careve Turke ustali, no na janičare”. On kaže da je carski i da je od janičara ranjen, zato je i pobegao u Zemun. Ja mu opet kažem: „Ako si od janičara, ne idi sa mnom, jer će Srbi ubiti i mene i tebe”. Onda major reče: „Ja uzimam Del-Ameta na moju čest; on je pravi od careve strane i od janičara je pobegao”. Onda se nas dva u̓vatimo za ruke, poljubimo se i pobratimo. Međutim doneše mi jednu zobnicu fišeka i 300 taneta. Major kaže: „Hajdete sada”. — Ja mu kažem: „A kuda ćemo proći?” — On kaže: „Kuda ste i došli”. — Na to mu odgovorim, da ja ne smem na čunu pokraj Beograda, „no dajte vi meni kola da idem preko, i na Boljevce da pređem”... — Kad major, rekao bi se zgoropadi, povika: „Zar da ja propustim turske ljude preko careve zemlje? Pa da mi ko drugi govori nego ti, proto, što si ovamo dolazio i što znaš ove regule! Zar ti hoćeš da mi ovo zlato sa šešira i sablje skineš?” — Ja ostanem kao što sam kazao: „I opet vam kažem, da ne smem vodom pokraj Beograda, da me Turci u̓vate; nego molim da mi se otvori koleba da kontromanciram, pa ću onda proći na Jakovo i Boljevce”. Ja mu to reknem da bi mi pomoglo, a ne bi̓ mu ostao da kontromanciram, da bih morao čalmu vezati pa kroz Beograd proći, jer znam kako me očekuju. Major ljutit kaže, da to ne može biti i ode obršteru, a ja i moj novi pobratim Del-Amet ostanemo pod jednom stre̓om. Dok major dođe i polako nam reče: „No, ćutite tu, dok Turci iz parlatorije odu; dobićete kola, obršter odobrio”. Odoše Turci, a oni nama kontromanska kola, te ti mi u kola, na golim daskama, od Zemuna u Boljevce: a odande u Zabrežje pređemo 18. februara. Putem, ja se dogovoRim sa Del-Ametom kako ćemo kod naroda govoriti, i ja ga utvrdim, da što god ja narodu uzgovorim, da on posvedočava i da kaže: „tako je”.

Kad pređem, poručim i odma dođe mi Petar Jerić, Isailo Lazić i pop Leontije. Pokažem ono malo džebane, i kažem da je otišao čovek u Varadin, i da ćemo džebane dobijati koliko hoćemo. Oni odma skupe i krenu što su imali gotovi̓ 300 momaka, i dok dođemo do Grabovca, bilo i̓ je 500. Sad ti počnem ja predikovati, da bi narod ohrabrio: „Vi svi znate, braćo, da su Hadži-Musta-pašu dahije ubile, i da je Hadži-Musta-paša imao sina Derviš-bega, koga je car postavio da bude vezir na očino mesto; on je, otkako su mu dahije oca ubile, jednako kod cara prosio da mu izun i ferman dade da pokupi vojsku i na dahijama osvetu za oca da učini; i već mu je sada car izun i ferman dao, da može slobodno, kako bude znao, svoga oca pokajati. Zato on je sada preko Nemačke poslao svoga bimbašu, ovoga Del-Ameta, sa carskim fermanom da on može podići Srbe i sve zulumćare i subaše u grad saterati, pa kad se dosta vojske nakupi, doći đe Derviš-beg Mustapašić i dovući topove i sve dahije i subaše po̓vatati, i pašaluk od zuluma osloboditi, a on na očino mesto u Beogradu vezirom biti; a svi znamo kako smo pod Hadži-Musta-pašom njegovim ocem dobro živili i slobodu imali”, i proče i proče. Tako sam ja neprestano govorio toj skupljenoj vojsci, a moj Del-Amet sve je klimao glavom i potvrđivao: „Jest vala, čoječe, tako je!” — Ta moja politika, da ne reknem laž, sa Del-Ametom uzrok je što ćete u mlogim istorijama naći: da je sultan poslao ferman Kara-Đorđu da bije janičare; ali nije istina, niti je car poslao pređe, niti je posle odobravao, no mi smo docnije svi, da bi narod lakše podigli, i da bi ga slobodili, govorili: da car nije protiv nas, nego da je car s nama protivu dahija, tako smo i ljudma s one strane kazivali, tako su oni i verovali, i otud se to uvuklo u istoriju.

Kad smo Grabovcu došli, htedoše da zapale han tj. tursku kuću; no bijaše blizu jedan čardak pun kukuruza, te ja jedva odbranim da ne zapale han, jer bi i čardak izgoreo, a ̓rane nam treba. Odatle pođemo u Ljubinić na konak. Dok ja tamo dođem, a brzokonjici sve popalili. Dođemo Vesi Velimiroviću, glavnom kmetu, na konak. No Vesa otišao u drugu zgradu i neće da iziđe k nama u kuću. Zovemo ga mi više puta, a on niti dolazi niti šta odgovara. Jedva u tri sata noći dođe. Naopako ga došao! Kako dođe, poče pitati: „Šta je to, i šta hoćete vi?” Ja odma počnem veseo i njemu predikovati, kao i onima što sam pređe kazivao: kako je Hadži-Musta-pašin sin poslao svoga bimbašu i ferman da tučemo dahije itd.; ali to sve badava, Vesa neće da pristane nego jednako pita: „Šta je to, i našto će to izaći?” Opet ja siroma počnem mu s početka govoriti, kako car hoće da namesti u Beograd za vezira Hadži-Musta-pašina sina itd.; no Vesa neće nizašto to da zna, već opet pita: „Šta mislite vi ljudi, šta hoćete vi?” — Meni se već dosadi kazivati, dok pop Leontije iz Urovaca reče: „O Veso! a šta se đogaš, kad znam da i ti želiš ono što i mi? Ne vidiš li kako tvoga age gori han? Sad samo dok ustanem pa uzmem ugarak s vatre i dunem u streju, pa će i tvoja kuća onako goreti, a ti idi dahijama!” — Na to Vesa rekne: „Brate, ja hoću, no ne znam našto će to izaći”. — „Našto izašlo da izašlo” — poviče Leontije, — „hoćemo da se tučemo! A zar je Fočić mislio našto će izaći, kad je knezove isekao?” — Onda Vesa zovne mene napolje i izađe sa mnom u mrak. Kad smo bili podaleko od kuće, rekne mi polako: „Nesrećniče, ti misliš da ono vojske što si na visu ostavio i sad na gomili stoji! Ono je sve otišlo kućama, i Jakov jedva s nekoliko odvojio se, a kmetovi otišli i odneli u Valjevo Poreč-Aliji zairu”. — „Doista Veso?” — „Baš doista, proto!” odgovori Vesa. — Ja se pobojim da ne čuje ova vojska i kažem: „Veso, o tome ćuti, nikom da nisi kazao; jer, jednom ako kažeš, tvrda je vera: ti ćeš poginuti”. Zatim ga zapitam: „A gde je Živan buljubaša, Raonić i Živko Dabić?” — „Otišli kućama”. — Opet mu ja kažem za glavu da ćuti.

Potom odem u kuću, kažem Jeriću, pop Leon tiju i Del-Ametu: „Secite vi ovde, i u ovim selima kupite vojske što više možete; šaljite u sela: koji nije pošao neka vriško ide. A ja ću da odem na dan na dva do u gornju vojsku u Brankovinu, da se dogovorimo kad ćemo se sastati da na Valjevo idemo”. Zatim reknem Del-Ametu da turski kazuje, a ja ću njegove reči srpskim slovima pisati Hadži-Sali-begu u Srebrnicu, da izmamimo od njega štogod baruta i olova, jer je on bio protiv dahija i prijatelj je bio Hadži-Musta-paši. Te ti tako Del-Amet kazuj turski a ja piši sve ono što sam znao: da je Mustapašić poslao da diže raju i da Turke u gradove sateraju, i da će Derviš-beg doći i proče. Zato sada šalje selam Hadži-begu, da i on učini gairet od svoje strane, i da caru i carevom čoveku u pomoć s džebanom priteče itd. To sam pismo poslao u Srebrnicu, i Hadži-beg sve poveruje i pošlje nam baruta i kremenja. (Neki pogrešno pišu da je to slao neki beg iz Birča ili Leskovca.) Odatle odma pišem i Živanu buljubaši, i njemu sve kažem za Musta-pašinog sina bimbašu, i opširno mu javim, nego da on čas pre povede vojsku u Babinu Luku Grmićima, i kažem mu da će ga onde moj jedan čovek čekati. Zatim predam moga pobratima Del-Ameta pop-Leontiju, Isailu Laziću i Jeriću na amanet, dok se ja odozgo ne vramim. Pak onda uzjašem na konja i osvanem u Brankovini.

Nađem moga strica samo sa 10—15 momaka, a više nema. Pitam ga: „Kamo ti vojska?” A on mi kaže: „Crna ti vojska! Dođoše nekoliko nji̓ te sve pokvariše, i ja sam se jedva spasao, a oni bukači odoše sa knez-Pejom, te Poreč-Aliji odneše zairu i umiriše se”. Premda me to vrlo tronulo, ali ja mu opet veselo kažem: ,,Hajde ti da vidiš moju vojsku, da vidiš Posavce kakvi su kao lavovi, svaki misli poginuti a nijedan ne misli se miriti” i proče. Ispitam koji su to kmetovi što su pokvarili i vojsku rasturili, i on mi i̓ sve poimence kaže. Ja odma pošljem za svakoga po jednoga momka, a oni rano dođu, i novi knez Peja. Pitam ja nji̓: zašto su tako uradili, da od Boga nađu! Poče knez Peja govoriti: „Ta, proto, za Boga, kako ćemo se mi sa tolikom silom tući!? Ta ako ti je otac poginuo, nije ti sreće odneo, ostalo ti je prijatelja” i proče. Ja i njima udesim moju staru pesmu i kažem im, da oni dobro znadu da su dahije ubile Hadži-Musta-pašu, i da je Derviš-beg, sin Hadži-Musta-paše, odma vezirom postao, i da je sve dosad u cara prosio, da mu dopusti da na dahijama oca svoga osveti, i da mu je naposletku sada car dopustio i ferman dao da, kako zna, osvetu učini; i da je Derviš-paša Hadži-Mustapašić poslao svoga bimbašu s fermanom, da podigne Srbe, i da janičare i subaše u gradove satera; i da će skoro Derviš-paša s velikom vojskom i topovima doći, iz gradova dahije i subaše isterati, i pašaluk od zuluma očistiti, a Derviš-paša vezirom biti namesto svoga oca, a svi znamo kako je narodu pod Hadži-Musta-pašom dobro bilo. „Zato ti, kneže Pejo, ako misliš carev knez biti, a ti idi carskom čoveku Del-Ametu, koji je ferman doneo, i kroz koji ferman ne može nas ni puška ni top niti kakvo drugo oružje ubiti. A veće imamo u Ljubiniću oko 1000 vojnika kod Petra Jerića, popa Leontija i Isaila Lazića iz Urovaca, i u toj vojsci je carski čovek Del-Amet; a i Crni Đorđe veće je sve hanove popalio, i narod podigao. A ti ako nećeš i neki kmetovi, a vi idite u Valjevo Poreč-Aliji, pa se sa njim zatvorite, a mi ćemo jemačno doći na vas; a znajte da je jači car i sav narod nego tvoj Poreč-Alija”. — To sluša Đorđe Krstivojević iz Zabrdice, kmet, koji je došao s novim knezom Pejom, pak reče: „Čuješ, kneže Pejo! Da ovaj prota rekne: Đorđe, jedi meso u petak i sredu, — ja ću jesti, a kamoli neću Turke tući”. (To vam samo napominjem da vidite, kolike su onda Srbi postove uvažavali.) Onda knez Pejo odgovori: „Ta, brate, hoću i ja, ali kako će naposletku izaći?” — „Nema tu više mnogo razgovora, no ti, kneže: ili idite u Valjevo Poreč-Aliji i s njime se zatvorite, a ja odo̓ u Posavinu pak eto me na vas, ili i vi hajdete sa miom”. Tako se oni sklone i svi odoše u Ljubinić u vojsku. Ja dignem Bogu ruke, kad samo ukloni one raskidače odavde, da opet gnjizdo savijem i vojsku kupim.

Turci Šapčani dočuju za skupljenu vojsku na visu (koja se bila razišla), pođu na valjevsku nahiju, i dođu u Beljin, selo šabačke nahije. Moj stric Jakov sa vojskom ode pred nji̓, i 23. februara pobiju se, gde pogine od naše strane buljubaša Isailo Lazić iz Urovaca, a od turske strane pogine nji̓ov aga Arpadžić beg. Ranjeni̓ bilo je od obe strane. Turci se uzbiju i pođu Valjevu u pomoć, no Jakov i pop Leontije i Jerić pođu s vojskom pored Turaka. Turci padnu na konak u Svileuvu, u pokojnog kneza Ranka iliti popa Luke Lazarevića, i po selu pritisnu ̓arati. Naša im vojska preseče put od Valjeva, i pođe na Turke; a oni naprave od avlija meterize i stane se, a sela donosila su im ̓ranu; a naša vojska bila je u planini Gomilici; i tako svaki dan puškaraju se. U to vreme čujemo mi opet o Crnom Đorđu, da se tukao sa Turcima na Drlupi i na Sibnici, a o svemu tome niti on nama što piše, niti mi njemu, no samo po rečima ljudi znamo.

Kad se oni bukači rasture, i kad novi knez Peja ode u donju vojsku, počeše meni opet dolaziti buljubaše: Živan iz Kalenića, Arsenija Raonić iz Loznice, Vasilj (Pavlović) iz Bajevca, i dovedoše vojske. Ja nji̓ ostavim u Pošara i Jasenici, da oni kupe što više vojske, i da čuvaju da ne bi Poreč-Alija udario u vilajet i da imadu sporazumije sa knezom (Nikolom) Grbovićem, Kedićem i Milivojem a ja otrča̓ da donesem jošte džebane, koja će biti gotova u Boljevci, jerbo ono što sam pređe doneo dao sam onoj vojsci koju sam ostavio u Ljubiniću. Tako dođem ja na Zabrežje; donese mi Živković samo 64 oke u 4 torbice, uzane kao voštane svećice; ja to uzmem i jedva mu s mukom isplatim, no kažem da on trči i da na kolima donese što više može baruta, jerbo ovo nema ništa. Obreče se Živković i tako ode. Ja uzmem one vrećice i svakom momku u terćije povežem, kao japundžeta, pa onda pođem Valjevu. No kad razumem da su Turci Šapčani, Zvorničani i Srbi Jadrani od Beljina u Svileuvi, udarim na Gomilicu gde je naša vojska. A tu bili već došli i oni hrabri ̓ajduci: Damjan i Grigorije braća Nedići iz Osječne, Đorđe iz Ostružnja i iz Kutišice Damjan. (Oni su svi posle na Čokešini izginuli.) Februara 25. ostavim dve vrećice tj. 32 oke baruta i nešto olova toj vojsci u planini Gomilici kod Svileuve. Kaže mi stric, da je mnogo Turaka i sumnja da će i̓ moći razbiti, zato, kako odem, da mu dobri̓ barem 200 momaka pošaljem, da se oni Turci najpre razbiju, pak ćemo posle svi na Valjevo. Ja onu istu noć 26. februara stignem u našu vojsku u Grabovicu jedan sat do Valjeva, i odma odvojim najbolji̓ 200 momaka i sa Lukom iz Kutišice pošljem stricu na Svileuvu. Sutradan, 27. februara, pošljem onu jednu vrećicu od 16 oka baruta knezu Nikoli Grboviću i njegovu sinu Milovanu, da oni dadu polovinu knezu Miliću Kediću.

Februara 28. pozovem Turke iz Valjeva na dogovor, i dođe mi Sali-spahija, koji je bio moga oca ćata, i jošte pet stari̓ Turaka. Ja im kažem ono što sam i našim vojskama kazivao: kako je Hadži-Musta-pašin sin isprosio kod cara, da svoga oca na dahijama pokaje, kako je poslao svoga bimbašu, da digne Srbe, da sve janičare u gradove sateramo i da će potom Derviš-beg Mustapašić dovesti vojsku i topove da istera janičare, a on da ostane vezir u Beogradu, po carevom fermanu, namesto svoga oca, i pročaja. Kažem i to, da je taj Derviš-begov bimbaša kod mene u vojsci, itd. I to svi oni veruju, jer ja sam tako kazivao, kako bi moglo biti. Takva nam je onda u nuždi najbolja politika bila, a siroma Hadži-Mustapašić nije ništa o tome znao. Kažem ja tim Turcima: „Isterajte vi Poreč-Aliju, pak mi da svi kućama idemo, i u miru kako smo i bili da budemo. Ako li ne isterate, a vi nas čekajte do pet dana doći ćemo, da ga mi sami isteramo. No mi opet nećemo na vas, koji ste mirni i dobri i carevi Turci; vi se odvojte do čaršije gore, a mi ćemo njegov konak okružiti, pak ćemo se ogledati”. — Vele Turci: „E moj proto, pošto dođe vojska u kuće, tu se onda neće znati ni pravi ni krivi”. — Ja im kažem da drukčije ne može biti. „Mi moramo Poreč-Aliju ili živa ili mrtva u rukama imati, ako ne pobegne. A vi ako ga počnete braniti, nemojte nas kriviti šta vas snađe”. Usred toga našeg razgovora dođe stari knez Nikola Grbović i vojsku prema nama uparadi, a Jovica Milutinović od marama barjak načinio i nosi ga tamo amo pokraj parade. Pogledaše Turci i reče Sali-spahija, ćata moga oca: „Ala otkuda vam onolika vojska?” — Ja mu kažem: „Ta ti imaš arački tefter u rukama, i znaš koliko ima muškaraca: sve je ustalo, i staro i mlado. A to što vidiš to je samo do Slovca i do Brankovine, a Grbović s vojskom baška je, a Kedić baška, a jednu vojsku imamo na Belom Brodu, a drugu na Paležu — čuvaju od Beograda, — a jednu imamo kod Svileuve u Gomilici, prema Šapčanima i Zvorničanima, koji su bili pošli Poreč-Aliji u indat u Valjevo, pa i̓ je u Svileuvi Jakov optekao, itd”. Preko sviju razgovora reknem ja: „Ili Poreč-Aliju iz Valjeva isterajte, ili se nadajte: eto nas na Valjevo, pa što kom Bog dade; a vera je tvrda: za pet dana nećemo udariti, ne bi li vi Poreč-Aliju sami isterali. I opet vam kažem: eto nas do pet dana, ako Poreč-Aliju među vama uzdržite”, — i rastanemo se.

Vratim se ja i Živan buljubaša, koji smo tu na sastanku bili, i nađemo gde nas čeka stari knez Nikola Grbović. Među pročim dogovorima zapita on mene: „Dušo, kad ćemo udariti na Va-. ljevo da palimo?” Ja mu kažem da sam dao veru da za pet dana nećemo udariti; ali zbog toga sam ja to učinio, što je dosta Turaka u Svileuvi, i što sam tamo 200 najbolji̓ momaka u pomoć poslao, da one Turke razbiju, pak onda svi skupa na Valjevo da udarimo. Kad sasluša on to, reče mi: „Da nisi, dušo, vere zadavao, ja sam mislio baš večeras da udarimo: ali kad si na Svileuvu poslao vojsku, i na pet dana odgodio, neka ostane dok vidimo šta će na Svileuvi biti; no velim da ja uz put ispod Valjeva ovo čardaka, sena i slame zamunđam, neka ona pasja vjera zna da hoćemo da palimo”. — „A ti dela to, kneže!”, reknem mu ja, i on ode u svoju vojsku u Žuber, ali po mraku. Sad da vidite moje pameti, koje mi uverilo, da stari ljudi pravo kažu: prva vojska za drugoga. Ja sastavim vojnike i reknem onima koji su iz obližnji̓ sela: „Večeras su, braćo, poklade: idite kućama te pokladujte, pa rano ujutru dođite”. I oni odoše, samo do 400 ostade s nama u Grabovici na konaku, a ja, oslanjajući se na ono što sam s Turcima u̓vatio veru, da za pet dana nećemo udariti, legnem bez brige da spavam. Al̓ u neko doba noći dotrča stražar, izbudi nas i kaže da izgore Valjevo i mloge puške pucaju. Ustanem ja i pogledam: Valjevo doista gori! Povičemo vojsku i skupimo, pošljemo u obližnja sela da brže svi dođu, i tek sad vidim kakvu sam pogrešku učinio za ljubav poklada, a s druge strane čudio sam se: ko udari na Valjevo, i ko ga pali. Ali ovo je ovako bilo: kada je Grbović preko Kolubare vrlo dockan od nas otišao po mraku, nađe turska sena i slame i čardake po sata ispod Valjeva i sve popali, pak se vrati u Žuber u svoju vojsku, pak bez brige i on pokladuje i legne spavati. No Kedić i Milivoj s druge strane Valjeva kad vide vatre ispod Valjeva i plamenje, oni pomisle da je naša vojska udarila i sa dnu Valjeva počela paliti, pa jedan iz Vrane u srpsku varoš, a drugi na Brđane u turske kuće slete i počnu paliti Vidrak.

Kad Turci to vide, onda Poreč-Alija zapovedi, te se sve kuće oko njegove kamene avlije popale, da bi puškama plac učinio, i tako se na noći čini da se svo Valjevo u oganj pretvorilo. Sad ja zapitam Živana buljubašu: „Šta ćemo sada? Mi sinoć dadosmo veru za pet dana da nećemo udarati, a oni bez dogovora udariše i zapališe Valjevo. Sad ili je bolje održati Turcima reč, a našu braću ostaviti da se sami tuku, ili je bolje reč pogaziti a braći u pomoć priteći?” — Buljubaša Živan reče: „Oboje nije dobro; ali je opet bolje reč pogaziti, kad je ne̓otice, nego braću svoju izdati”. I tako pođemo mi odma složno, i taman dođemo u polje pod Kličevcom (gde je sada kula ozidana), a od ljubostinjske ćuprije prosu se oko stotine pušaka. Na to mi se naniže odbijemo. Tu nam pogiboše dva vrlo dobra momka iz Vr̓ovina. Zapalimo nekoliko kuća jošte, i Turke u veliku kamenom ozidanu avliju zatvorimo i čitav smo i̓ dan iz pušaka tukli. Pred noć pređem ja preko Kolubare, sastanem se sa knezom Nikolom Grbovićem i Kedićem da se dogovorimo šta ćemo sad raditi. Stari knez Grbović kaže: „Ovi se Turci u onaku tvrdoću zatvoriše, gde im se, dušo, bez topa ne može ništa učiniti. No valja i̓ čuvati, dok se od gladi ne predadu; ali nema brašna (on tako zvaše barut)! No idi ti, dušo, traži brašna, ja ću ovu pasju vjeru čuvati i ceniti kao i oni što su moga Aleksu i Birčanina cenili”.

Te noći, kad smo se tukli na Valjevu, vidili smo s brda svo nebo crveno na Rudniku koji je Karađorđe i Janko Katić zapalio, i to kad vidi naša vojska, vrlo se ohrabri; a tako su isto i oni (kao što mi je posle Katić kazivao) vidili plamen od Valjeva. To je bilo na poklade 28. februara 1804. godine, a isti dan i Jakov je na Svileuvi razbio Turke, i kažu da je oko 270 Turaka poginulo.

Ja onu istu noć stignem u Zabrežje (poslednjeg februara 1804. godine), no Živković ne bejaše doneo, džebanu. Pređem na boljevački čardak, gde mi dođe neki obrlajtnant, koji je na kordonu; on je rimskog veroispovedanija, ali je prepun čovekoljubija i pravice; pita on mene zašto se bijemo s Tucima; ja mu sve pokazujem: kakve smo zulume trpili, „i dalje bi trpili, no dahije popisaše u svoj tefter sve koji su za cesarskoga rata bili oficiri, kaplari i soldati, a pri tom i najbolje kaluđere i popove da iseku, i već moga oca kneza Aleksu, Birčanina, ̓Adži-Rufima i druge po pašaluku isekoše koga mogoše u̓vatiti. Mi drugi pobegosmo u planinu i posastajasmo se u buljuke, od buljuka načiniše se čete, a od četa vojska, i hoćemo da se branimo ne bi li car čuo, da pošlje kakva dobra vezira da nam pomogne, jer mi nismo na cara, ni na Turke caru pokorne ustali, no na četiri dahije i nji̓ove subaše a naše zulumćare, i volimo, i zakleli smo se pređe svi izginuti i utamaniti se, da se srpsko ime ne čuje, nego pokoriti se ovim Turcima. No ja vas molim, gospodine, dajte mi sovet, kad smo već mi ovako zakrvili, kome ćemo pružiti ruke, da nas zaštiti i u mir postavi”. — Obrlajtnant na to odgovori: „A koga vi u ovoj strani više imate nego mitropolita Stratimirovića? On je od vaše nacije kao kralj, a dobro se pazi sa princ-Karlom, a princ Karl sada je nad svom vojskom u našem carstvu najstariji vojvoda. Pišite njima dvojici ili general-komandi u Varadin, ne bi li se za vas poduzeli; molite se”. — Ja reknem: „Gospodine, ta ja ne znam ni jednom popu napisati pismo, a to li ja da napišem mitropolitu i princu Karlu!” — „Ta — reče — znaš li ti kako god napisati, da ti se reči mogu pročitati?” Ja mu kažem i da to znam, i da sam malo u Sremu učio, i da mi se mogu svake reči pročitati; ali kažem mu da tu valjadu politične titule, koje ja ne znam, niti umem kako valja napisati. Na to mi obrlajtnant reče: „Prođi se ti, čoveče, titula i politika. Ako ti njima politično pišeš, i oni će tebi politično odgovoriti, pak nećeš znati gde si. Već ti napiši onako kako si meni kazivao, i daj meni ja ću im poslati”. Ništa to; ja ne smem da se usudim. Odem u Zabrežje, i kažem da ću čekati Živkovića, i sutra ću opet na čardak preći. Onu noć dođe meni pismo od Grbovića, i od naši̓ buljubaša, da su Turci onu noć, kad sam ja otišao, pobegli iz Valjeva; tako mi isto i stric Jakov piše da su razbili Turke na Svileuvi, i mlogo i̓ pobili, no da gledam džebane što više i brže mogu da ponesem da idemo na Šabac.

Ja onako radostan pređem na čardak boljevački. Dođe lajtnant i pop Jakov, paroh boljevački, sa kočijama; ja se poče̓ hvaliti i kazivati, kako su Turci onu noć iz Valjeva pobegli, kako i̓ je moj stric Jakov razbio na Svileuvi, i da je palo oko 270 Turaka, a ono drugo ranjeno i poplašeno pobeglo u Šabac, i kažem im kako smo onu noć, kad smo mi Valjevo popalili, vidili plamen na Rudniku, i nadamo se da je i Crni Đorđe Rudnik osvojio itd. Sad lajtnant reče: „Ta vi međer imate dosta i dobre vojske, kad vi možete na tri mesta pobediti ujedanput onako silne Turke, kao što i̓ mi poznajemo kakvi su”. Ja kažem da mi vojske imamo dosta i da Turcima nimalo u hrabrosti nećemo ustupiti, „no dajte nam džebane, pušaka i topova i vešti̓ oficira, pa ćemo mi Turke i iz gradova isterati” itd. On opet kaže mi: „Pišite vi onoj dvojici, kako sam ti juče govorio”. Sad ja uze̓ razmišljati, jerbo mislim da nije dosad Crni Đorđe komegode pisao, pa se bojim da on od jednu ruku ne piše, a ja od drugu, pak ću mu pokvariti plan i posao. Zapitam lajtnanta, otkad je on na kordonu jesu li kakva pisma od Crnog Đorđa ili koga drugoga na kogagode prešla? On kaže: „Kako se čulo, Crni Đorđe i vi da kupite vojske, odma sam ja došao na kordon, i znao bi̓ da je kakvogode pismo u ovu stranu na kogagode prešlo, no nije nikakvo”. Ja onda reknem: „Kad me vi, gospodine, tako sovetujete i slobodite, i kad nije nijedno dosad prešlo pismo od Crnoga Đorđa, ja bi̓ napisao kako bilo da bilo, no ja nemam ovde ni divita, ni pera, ni ̓artije”. A on na to reče: „Idi, oče Jakove, donesi mu što treba za pisanje”. Popa Jakov otrča na kočije i donese mi divit, pero i četiri tabaka ̓artije. Ja pređem u Zabrežje u kuću Pantelije Ružičića, i na maloj stolici klečeći pišem noću, a Pantelija drži sveću; pisao sam kako sam umeo. Napisao sam dva pisma, jedno mitropolitu Stratimiroviću a drugo — sad ne znam upravo kome, zaboravio sam, ili princu Karlu ili general-komandi, jerbo mi je oboje napominjao lajtnant. Koliko sam mogao, opisao sam zulum koji smo trpili od janičara i kazao sam da bi još dalje trpili, no oni popisaše sve u svoje teftere, ko je bio oficir, kaplar i prost soldat u frajkoru, koji su od 1788. u ratu austrijskom protivu Turaka vojevali, i hoće sve da iseku. Kazao sam kako su već isekli knezove u valjevskoj nahiji i u drugim nahijama knezove i glavnije ljude; „koje po̓vatati mogoše — isekoše; mi mlađi ustrašeni od smrti u šume pobegosmo, i od begunaca skupi se vojska; rešismo se i zaklesmo se da volimo svi izginuti i ime srpsko utamaniti, nego se ovim zulumćarima podložiti; zato se molimo da carstvo austrijsko pruži ruku i ovaj nevini narod kakvim načinom zna izbavi od propasti konačne” i proče. Pri tom iskao sam da nam dadu džebane, topova i oficira. I sad se smejem, kako sam onda mislio i pisao, jer sam tražio naposletku, ako nam neće drukčije pomođi, a ono bar da nam vrate onoliko vojske, koliko je našega frajkora njemu (ćesaru) služilo, kao bajagi da nam zajam vrate. Ova su pisma pisana bila poslednjega februarija ili prvoga marta 1804. godine, poboravio sam datume.

Sutra odnesem pisma na čardak. Dođe mi lajtnant i pop Jakov, doneše mi crvenog voska; ja pročitam moje jadno prosto prošenije, a lajtnant: „Eto tako, prosto srpski, oni će sve razumeti; a da si ti njima s politikom pisao oni bi vama politično i odgovarali pa ne bi znali gde ste”. Onde zapečatimo pisma, i on i̓ uze da pošlje.

Od strica dolaze jednako momci i pitaju: „Kamo džebana? Vojska veće gotova da ide na Šabac”. Čekam Živkovića, ali ga nema da dođe. Već stric Jakov otišao na Šabac, srpski bair osvojili, i turski̓ nekoliko kuća popalili, a Turke u grad saterali; to je bilo u početku marta. Dođe Živković, donese džebane, koja zaseca 600 forinti srebra, ali ne da bez novaca, a ja novaca nemam da platim. Eto grdne muke i nevolje. Čitava dva dana mučim se po selima, da koju paru nađem; no koji bi mi dali, oni su otišli u vojsku, nema i̓ kod kuća. Srećom Branko Ašković i Mijailo Teodorović doteraše na skelu zabrešku 300 debeli̓ veprova, a oni su ortaci moga strica. Setim se ja: pomozi Bože, evo novaca! Pomenem ovoj dvojici da dadu policu na Hadži-Bajiće u Mitrovicu, da isplate 300 talira Živkoviću. No oni skočiše za oči: „Prođi se, proto, zašto se zadužuješ? Sutra, kad u Srem pobegneš pod dugom, a ionako, čime ćeš se raniti” itd. Eto opet muke gore. Vojska ode na Šabac, a džebane nema, a novaca nema, sve zlo od gorega. Čitav dan molim za policu, a oni ne dadu se umoliti. Najposle zapitam ja nji̓: „Je li Jakov vaš ortak?” Kažu da jeste. „Dobro”, odgovorim ja, „ja sam jakov!” (jer to je jedna kuća bila, nismo ništa u kućevnim stvarima odvojili, i on je mene svuda, a ja njega zastupao), i reknem povelitelno: „Odvojte dakle moji̓ sto veprova, hoću da dam za džebanu”. Ali kad vidim da oni opet ne dadu, onda povičem ja na moje momke: „Presecite i odvojte sto moji̓ veprova, pak poterajte u skelu”. Pođoše momci pod oružjem da otiskuju veprove, a kad vidi Branko i Mijailo da se ja ne šalim, dođoše i rekoše, te ja plajvazom, a nemam divita, napišem policu da Hadži-Bajići isplate trista talira Živkoviću; pa onda prenesem preko Save i dam Stevanu Živkoviću, a on meni džebanu. Dosta baruta i olova beše prilično, i dva džaka gotovi̓ fišeka. Sad ovde dođe iz Ranilovića Radoje Trnavac, i obraduje se kad vidi da smo mi našli izvor i čoveka koji će nam dobavljati džebanu, i ja ona dva džaka fišeka dam Radoju, te on to odnese u nji̓ovu vojsku, a ono baruta odnesem u Šabac, da tamo kuršume lijemo i vijemo fišeke i s Turcima se bijemo. To je u martu oko 10., malo pre ili malo posle, bilo. — Stefan Živković donosio nam je džebanu s procentom na sto trideset, ali džaba! — Dok neki Dimitrije Puljević i on poče nam donositi ponešto džebane, i ode u Novi Sad, i pokojni novosadski vladika Jovanović pošlje nam jedan od crkve gvozdeni top podulji od po fata, koga je Puljević kradom u Varadinu dao opraviti, i karu i sve kao najbolji top spremiti; i krijući i top i đuleta i topdžiju, nekoga Matu Nemca, na Klenku, kradom noću preturi. Dobismo top, sad tko jako mi Srbi! Kažemo našoj vojsci da nam je ćesar iz Beča poslao, ali da svaki ćuti i taji. Veće narod uveri se, da mi imamo sporazumije s Nemcem, i da će nam skoro vojska doći, i tako sad počnemo grad onim topićem tući. Vladika Jovanović dade Puljeviću i drugi onoliki topić, te ga Puljević u Varadinu opravi.

Izvori

• Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Matija Nenadović, umro 1854, pre 170 godina.