Мемоари (Матија Ненадовић)/III

←II

Мемоари Писац: Матија Ненадовић Мемоари

IV→

Мемоари Матије Ненадовића

Ја и стриц Јаков нисмо се имали шта дуго промишљати. Ми смо од оног часа, како смо у шуму побегли, готови били да се с Турцима тучемо, али нисмо се могли ослонити, да ће народ с нама пристати на освету због ова два кнеза, које је, истина, народ обадве кнежине љубио и уважавао, али без њи такође остале су обадве кнежине без главе. — Мој стриц оде у Тавнаву и Посавину, куда је новце раздао на свиње, да што пре отисне свиње и у Немачку прегна, да би коју пару узели, па после што Бог да. Међутим пукне глас за Црнога Ђорђа, да је баш у нашу Себичну Недељу са дружином дошао и запалио турски хан у Орашцу и почео кавгу с Турцима, и туче где и год нађе. (О томе казивао ми је доцније неки Лука Марковић из Орашца крагујевачког, да се он — Лука — баш у ту недељу женио, и Црни Ђорђе са сто друга дошао му на свадбу, ручао, пак после запалио хан у Орашцу.) Чује то и Пореч-Алија, муселим ваљевски, узме ваљевске Турке, оде на Уб-касабу, крене све Убљане (Турке) и жене и децу у Ваљево посели, и падне на конак код Грмићâ у Бабиној Луци. Ја видим те ватре и познам да бегају. Одем одма у Котешицу нашем куму и добром кмету, старцу Сави Савковићу, и нађем га с неколико Кутишана на брду, одакле је и он ватре гледао. Запитам ја Саву: „Шта ћемо ми сад радити?” — На то он одговори: „А шта ћемо, кума-прото? Што је било, биће опет; но ми сви жене и децу у шуму за брдо, а ми пушке па на брдо, па што коме Бог да!” — Помози Боже, помислим ја, кад овај стари тако говори, који зна како је војевати. Одма ја одатле пошљем Живана из Кутешице у Суводање Милићу Кедићу (кога је Фочић окнежио, и који је такође код Бирчанина био буљубаша), и пишем му да купи чете да тучемо Пореч-Алију у Ваљеву, а тако сам исто и кнезу Николи Грбовићу писао. (Заборавио сам казати, да су Турци Ваљевци, одма како су кнезови посечени, своје жене и децу одселили у градове, у Соко и Ужице.) Вратим се кући, а није далеко, и пошљем у околна села: Раонићу Арсенију у Лозницу, Живану (Петровићу) у Каленић, Живку Дабићу зету у Јаутину; и сва та села, и још друга, с пушкама дођу на бранковички вис. Пошљем ја те се изнесе из бранковичке цркве барјак, који је био од белога, црвеног и плавог мусулина, са три крста. Тај барјачић пободемо међу нас. То је било 15. фебруара 1804. лета.

Сутрадан ето ти почеше људи из ближњи села са оружјем долазити, и свима је чисто мило и накупи се око 700 људи које стари̓ које млади̓. Кажем им ја, да сам разумео да је Црни Ђорђе устао палити ханове и Турке тући; и они многи кажу да су то чули. Ја пошљем за мог стрица, да час пре иде овамо. — Људи кажу: „Ево војске, но нама треба џебане; откуд ћемо добити?” Ја кажем, нека се они само купе, а за џебану нека се не брину, ја ћу је из Немачке добити, а веће сви главни људи знали су, да је мој отац код Немаца познат, и верују да ће Немци мени дати џебане. Други дан дође мој стриц. Он остане у војсци, а ја одма одем да тражим џебане, и 17. фебруара дођем у Забрежје, поручим и дође ми ту Петар Јерић из Звечке и Исаило Лазић и поп Леонтије из Уровца. Ја не кажем одма њима, да сам оставио на вису са Јаковом 700 људи, јер рад сам био да видим хоће ли и они да се дижу. Петар Јерић беше убио једног Турчина чамџију;1 и ја га почнем карати говорећи: „Зашто, Петре, замећеш кавгу с Турцима? Лако је теби: ви сте овде близу Саве пак ћете одма побећи преко воде, али ми смо далеко, могу нас Турци све исећи и поробити”. — На то се они на мене изрогаче: „Та ми хоћемо да осветимо нашега кнеза а твог оца”. — Ја им на то кажем да ја врло жалим мога оца, „али ако се ми пре подигнемо и завадимо с Турцима, ви ћете онда утећи преко Саве, или помирити се с Турцима”. Кад чуше они, да ја тако говорим, а они се сви сневеселише и забринуше. Ја кад видим да људи искрено говоре, и да хоће да устају, само ако се ми око Ваљева кренемо, поверим се њима и кажем: „Је ли тврда вера, да вам кажем?” — „Јест, јест!” одговоре они. — „Е чујте, ја сам оставио са стрицем Јаковом у Бранковини сва села, од Тавнаве до Ваљева, скупљена у гомили; и писао сам Кедићу и Грбовићу да и они чете купе да бијемо у Ваљеву Пореч-Алију; и ја одо̓ да тражим џебане у Немачкој!” — Онда сви они ђипе и весело повичу: „Еј јуначе, зашто одавно не кажеш него нас плашиш?” Ту се наново ижљубимо и у̓ватимо веру, да ћемо се тући, и одма се договоримо да они сву Посавину преуготове, док се ја вратим.

Затим седнем ја у један чун са Еладијом из Забрежја увече, и низа Саву поред Београда, те ноћу дођем у Земун у парлаторију. Рано сутрадан (18. фебруара 1804. године) јавим се мајору Митезеру, мога оца добром пријатељу, и моме познанику, јер ме је отац често к њему слао. Он ме одведе код обрштерова конака, да ме не виде Турци (у парлаторији). Пита ме шта радимо. Кажем му ја да, како смо чули да је Црни Ђорђе почео палити ханове, и ми се купимо да тучемо у Ваљеву Пореч-Алију, „но сам дошао да ми дате сонета шта ћемо радити”. — ,,А шта ћу вам советовати? — рекне мајор — но вашу фамилију доведите близу Саве, па ћемо ми наше лађе дати, и вас на ову страну превести.” — Ја му кажем, да се није само наша фамилија с Турцима завадила но скоро половина народа, и да су на Сави ћуприје, опет се не би лако могло прећи, „него ви гледајте и дајте нама џебане, ми ћемо се моћи с њима тући”. — Мајор каже: „Царство не може вама дати џебане ни оружје; но ви нађите каквога трговца, нека вам он кријући даје”... Ја кажем, да не познајем ту никаквог трговца, и он ми каже да има неки Стеван Живковић, и он је побегао од дахија из Београда. Ја га замолим и он дозове тога Живковића. Ја му одма кажем да гледа да набави џебане, да се с Турцима тучемо. На то Живковић рече: „Мој попо, ја хоћу, али немам новаца”. Ја извадим те му дадем 9 рушпија, и кажем му, кад донесе барут, да ћу му све платити. Толико дадем и Јанку Зазићу из Скеле (који је од субаше Газије побегао у Земун), те ми донесе 9 фунти барута.

Каже мени Митезар: „Има — вели — овде један Турчин Хаџи-Муста-пашиног сина (Дервиш-бега), кога су јаничари ранили у руку, и који је утекао од јаничара”. Потом дозове тога Турчина које се зваше Дел-Амет. Питам га ја: „Ако си од цареве стране, хајде са мном да бијемо јаничаре. Ми нисмо на цареве Турке устали, но на јаничаре”. Он каже да је царски и да је од јаничара рањен, зато је и побегао у Земун. Ја му опет кажем: „Ако си од јаничара, не иди са мном, јер ће Срби убити и мене и тебе”. Онда мајор рече: „Ја узимам Дел-Амета на моју чест; он је прави од цареве стране и од јаничара је побегао”. Онда се нас два у̓ватимо за руке, пољубимо се и побратимо. Међутим донеше ми једну зобницу фишека и 300 танета. Мајор каже: „Хајдете сада”. — Ја му кажем: „А куда ћемо проћи?” — Он каже: „Куда сте и дошли”. — На то му одговорим, да ја не смем на чуну покрај Београда, „но дајте ви мени кола да идем преко, и на Бољевце да пређем”... — Кад мајор, рекао би се згоропади, повика: „Зар да ја пропустим турске људе преко цареве земље? Па да ми ко други говори него ти, прото, што си овамо долазио и што знаш ове регуле! Зар ти хоћеш да ми ово злато са шешира и сабље скинеш?” — Ја останем као што сам казао: „И опет вам кажем, да не смем водом покрај Београда, да ме Турци у̓вате; него молим да ми се отвори колеба да контроманцирам, па ћу онда проћи на Јаково и Бољевце”. Ја му то рекнем да би ми помогло, а не би̓ му остао да контроманцирам, да бих морао чалму везати па кроз Београд проћи, јер знам како ме очекују. Мајор љутит каже, да то не може бити и оде обрштеру, а ја и мој нови побратим Дел-Амет останемо под једном стре̓ом. Док мајор дође и полако нам рече: „Но, ћутите ту, док Турци из парлаторије оду; добићете кола, обрштер одобрио”. Одоше Турци, а они нама контроманска кола, те ти ми у кола, на голим даскама, од Земуна у Бољевце: а оданде у Забрежје пређемо 18. фебруара. Путем, ја се договоРим са Дел-Аметом како ћемо код народа говорити, и ја га утврдим, да што год ја народу узговорим, да он посведочава и да каже: „тако је”.

Кад пређем, поручим и одма дође ми Петар Јерић, Исаило Лазић и поп Леонтије. Покажем оно мало џебане, и кажем да је отишао човек у Варадин, и да ћемо џебане добијати колико хоћемо. Они одма скупе и крену што су имали готови̓ 300 момака, и док дођемо до Грабовца, било и̓ је 500. Сад ти почнем ја предиковати, да би народ охрабрио: „Ви сви знате, браћо, да су Хаџи-Муста-пашу дахије убиле, и да је Хаџи-Муста-паша имао сина Дервиш-бега, кога је цар поставио да буде везир на очино место; он је, откако су му дахије оца убиле, једнако код цара просио да му изун и ферман даде да покупи војску и на дахијама освету за оца да учини; и већ му је сада цар изун и ферман дао, да може слободно, како буде знао, свога оца покајати. Зато он је сада преко Немачке послао свога бимбашу, овога Дел-Амета, са царским ферманом да он може подићи Србе и све зулумћаре и субаше у град сатерати, па кад се доста војске накупи, доћи ђе Дервиш-бег Мустапашић и довући топове и све дахије и субаше по̓ватати, и пашалук од зулума ослободити, а он на очино место у Београду везиром бити; а сви знамо како смо под Хаџи-Муста-пашом његовим оцем добро живили и слободу имали”, и проче и проче. Тако сам ја непрестано говорио тој скупљеној војсци, а мој Дел-Амет све је климао главом и потврђивао: „Јест вала, чојече, тако је!” — Та моја политика, да не рекнем лаж, са Дел-Аметом узрок је што ћете у млогим историјама наћи: да је султан послао ферман Кара-Ђорђу да бије јаничаре; али није истина, нити је цар послао пређе, нити је после одобравао, но ми смо доцније сви, да би народ лакше подигли, и да би га слободили, говорили: да цар није против нас, него да је цар с нама противу дахија, тако смо и људма с оне стране казивали, тако су они и веровали, и отуд се то увукло у историју.

Кад смо Грабовцу дошли, хтедоше да запале хан тј. турску кућу; но бијаше близу један чардак пун кукуруза, те ја једва одбраним да не запале хан, јер би и чардак изгорео, а ̓ране нам треба. Одатле пођемо у Љубинић на конак. Док ја тамо дођем, а брзокоњици све попалили. Дођемо Веси Велимировићу, главном кмету, на конак. Но Веса отишао у другу зграду и неће да изиђе к нама у кућу. Зовемо га ми више пута, а он нити долази нити шта одговара. Једва у три сата ноћи дође. Наопако га дошао! Како дође, поче питати: „Шта је то, и шта хоћете ви?” Ја одма почнем весео и њему предиковати, као и онима што сам пређе казивао: како је Хаџи-Муста-пашин син послао свога бимбашу и ферман да тучемо дахије итд.; али то све бадава, Веса неће да пристане него једнако пита: „Шта је то, и нашто ће то изаћи?” Опет ја сирома почнем му с почетка говорити, како цар хоће да намести у Београд за везира Хаџи-Муста-пашина сина итд.; но Веса неће низашто то да зна, већ опет пита: „Шта мислите ви људи, шта хоћете ви?” — Мени се већ досади казивати, док поп Леонтије из Уроваца рече: „О Весо! а шта се ђогаш, кад знам да и ти желиш оно што и ми? Не видиш ли како твога аге гори хан? Сад само док устанем па узмем угарак с ватре и дунем у стреју, па ће и твоја кућа онако горети, а ти иди дахијама!” — На то Веса рекне: „Брате, ја хоћу, но не знам нашто ће то изаћи”. — „Нашто изашло да изашло” — повиче Леонтије, — „хоћемо да се тучемо! А зар је Фочић мислио нашто ће изаћи, кад је кнезове исекао?” — Онда Веса зовне мене напоље и изађе са мном у мрак. Кад смо били подалеко од куће, рекне ми полако: „Несрећниче, ти мислиш да оно војске што си на вису оставио и сад на гомили стоји! Оно је све отишло кућама, и Јаков једва с неколико одвојио се, а кметови отишли и однели у Ваљево Пореч-Алији заиру”. — „Доиста Весо?” — „Баш доиста, прото!” одговори Веса. — Ја се побојим да не чује ова војска и кажем: „Весо, о томе ћути, ником да ниси казао; јер, једном ако кажеш, тврда је вера: ти ћеш погинути”. Затим га запитам: „А где је Живан буљубаша, Раонић и Живко Дабић?” — „Отишли кућама”. — Опет му ја кажем за главу да ћути.

Потом одем у кућу, кажем Јерићу, поп Леон тију и Дел-Амету: „Сеците ви овде, и у овим селима купите војске што више можете; шаљите у села: који није пошао нека вришко иде. А ја ћу да одем на дан на два до у горњу војску у Бранковину, да се договоримо кад ћемо се састати да на Ваљево идемо”. Затим рекнем Дел-Амету да турски казује, а ја ћу његове речи српским словима писати Хаџи-Сали-бегу у Сребрницу, да измамимо од њега штогод барута и олова, јер је он био против дахија и пријатељ је био Хаџи-Муста-паши. Те ти тако Дел-Амет казуј турски а ја пиши све оно што сам знао: да је Мустапашић послао да диже рају и да Турке у градове сатерају, и да ће Дервиш-бег доћи и проче. Зато сада шаље селам Хаџи-бегу, да и он учини гаирет од своје стране, и да цару и царевом човеку у помоћ с џебаном притече итд. То сам писмо послао у Сребрницу, и Хаџи-бег све поверује и пошље нам барута и кремења. (Неки погрешно пишу да је то слао неки бег из Бирча или Лесковца.) Одатле одма пишем и Живану буљубаши, и њему све кажем за Муста-пашиног сина бимбашу, и опширно му јавим, него да он час пре поведе војску у Бабину Луку Грмићима, и кажем му да ће га онде мој један човек чекати. Затим предам мога побратима Дел-Амета поп-Леонтију, Исаилу Лазићу и Јерићу на аманет, док се ја одозго не врамим. Пак онда узјашем на коња и осванем у Бранковини.

Нађем мога стрица само са 10—15 момака, а више нема. Питам га: „Камо ти војска?” А он ми каже: „Црна ти војска! Дођоше неколико њи̓ те све покварише, и ја сам се једва спасао, а они букачи одоше са кнез-Пејом, те Пореч-Алији однеше заиру и умирише се”. Премда ме то врло тронуло, али ја му опет весело кажем: ,,Хајде ти да видиш моју војску, да видиш Посавце какви су као лавови, сваки мисли погинути а ниједан не мисли се мирити” и проче. Испитам који су то кметови што су покварили и војску растурили, и он ми и̓ све поименце каже. Ја одма пошљем за свакога по једнога момка, а они рано дођу, и нови кнез Пеја. Питам ја њи̓: зашто су тако урадили, да од Бога нађу! Поче кнез Пеја говорити: „Та, прото, за Бога, како ћемо се ми са толиком силом тући!? Та ако ти је отац погинуо, није ти среће однео, остало ти је пријатеља” и проче. Ја и њима удесим моју стару песму и кажем им, да они добро знаду да су дахије убиле Хаџи-Муста-пашу, и да је Дервиш-бег, син Хаџи-Муста-паше, одма везиром постао, и да је све досад у цара просио, да му допусти да на дахијама оца свога освети, и да му је напослетку сада цар допустио и ферман дао да, како зна, освету учини; и да је Дервиш-паша Хаџи-Мустапашић послао свога бимбашу с ферманом, да подигне Србе, и да јаничаре и субаше у градове сатера; и да ће скоро Дервиш-паша с великом војском и топовима доћи, из градова дахије и субаше истерати, и пашалук од зулума очистити, а Дервиш-паша везиром бити наместо свога оца, а сви знамо како је народу под Хаџи-Муста-пашом добро било. „Зато ти, кнеже Пејо, ако мислиш царев кнез бити, а ти иди царском човеку Дел-Амету, који је ферман донео, и кроз који ферман не може нас ни пушка ни топ нити какво друго оружје убити. А веће имамо у Љубинићу око 1000 војника код Петра Јерића, попа Леонтија и Исаила Лазића из Уроваца, и у тој војсци је царски човек Дел-Амет; а и Црни Ђорђе веће је све ханове попалио, и народ подигао. А ти ако нећеш и неки кметови, а ви идите у Ваљево Пореч-Алији, па се са њим затворите, а ми ћемо јемачно доћи на вас; а знајте да је јачи цар и сав народ него твој Пореч-Алија”. — То слуша Ђорђе Крстивојевић из Забрдице, кмет, који је дошао с новим кнезом Пејом, пак рече: „Чујеш, кнеже Пејо! Да овај прота рекне: Ђорђе, једи месо у петак и среду, — ја ћу јести, а камоли нећу Турке тући”. (То вам само напомињем да видите, колике су онда Срби постове уважавали.) Онда кнез Пејо одговори: „Та, брате, хоћу и ја, али како ће напослетку изаћи?” — „Нема ту више много разговора, но ти, кнеже: или идите у Ваљево Пореч-Алији и с њиме се затворите, а ја одо̓ у Посавину пак ето ме на вас, или и ви хајдете са миом”. Тако се они склоне и сви одоше у Љубинић у војску. Ја дигнем Богу руке, кад само уклони оне раскидаче одавде, да опет гњиздо савијем и војску купим.

Турци Шапчани дочују за скупљену војску на вису (која се била разишла), пођу на ваљевску нахију, и дођу у Бељин, село шабачке нахије. Мој стриц Јаков са војском оде пред њи̓, и 23. фебруара побију се, где погине од наше стране буљубаша Исаило Лазић из Уроваца, а од турске стране погине њи̓ов ага Арпаџић бег. Рањени̓ било је од обе стране. Турци се узбију и пођу Ваљеву у помоћ, но Јаков и поп Леонтије и Јерић пођу с војском поред Турака. Турци падну на конак у Свилеуву, у покојног кнеза Ранка илити попа Луке Лазаревића, и по селу притисну ̓арати. Наша им војска пресече пут од Ваљева, и пође на Турке; а они направе од авлија метеризе и стане се, а села доносила су им ̓рану; а наша војска била је у планини Гомилици; и тако сваки дан пушкарају се. У то време чујемо ми опет о Црном Ђорђу, да се тукао са Турцима на Дрлупи и на Сибници, а о свему томе нити он нама што пише, нити ми њему, но само по речима људи знамо.

Кад се они букачи растуре, и кад нови кнез Пеја оде у доњу војску, почеше мени опет долазити буљубаше: Живан из Каленића, Арсенија Раонић из Лознице, Васиљ (Павловић) из Бајевца, и доведоше војске. Ја њи̓ оставим у Пошара и Јасеници, да они купе што више војске, и да чувају да не би Пореч-Алија ударио у вилајет и да имаду споразумије са кнезом (Николом) Грбовићем, Кедићем и Миливојем а ја отрча̓ да донесем јоште џебане, која ће бити готова у Бољевци, јербо оно што сам пређе донео дао сам оној војсци коју сам оставио у Љубинићу. Тако дођем ја на Забрежје; донесе ми Живковић само 64 оке у 4 торбице, узане као воштане свећице; ја то узмем и једва му с муком исплатим, но кажем да он трчи и да на колима донесе што више може барута, јербо ово нема ништа. Обрече се Живковић и тако оде. Ја узмем оне врећице и сваком момку у терћије повежем, као јапунџета, па онда пођем Ваљеву. Но кад разумем да су Турци Шапчани, Зворничани и Срби Јадрани од Бељина у Свилеуви, ударим на Гомилицу где је наша војска. А ту били већ дошли и они храбри ̓ајдуци: Дамјан и Григорије браћа Недићи из Осјечне, Ђорђе из Остружња и из Кутишице Дамјан. (Они су сви после на Чокешини изгинули.) Фебруара 25. оставим две врећице тј. 32 оке барута и нешто олова тој војсци у планини Гомилици код Свилеуве. Каже ми стриц, да је много Турака и сумња да ће и̓ моћи разбити, зато, како одем, да му добри̓ барем 200 момака пошаљем, да се они Турци најпре разбију, пак ћемо после сви на Ваљево. Ја ону исту ноћ 26. фебруара стигнем у нашу војску у Грабовицу један сат до Ваљева, и одма одвојим најбољи̓ 200 момака и са Луком из Кутишице пошљем стрицу на Свилеуву. Сутрадан, 27. фебруара, пошљем ону једну врећицу од 16 ока барута кнезу Николи Грбовићу и његову сину Миловану, да они даду половину кнезу Милићу Кедићу.

Фебруара 28. позовем Турке из Ваљева на договор, и дође ми Сали-спахија, који је био мога оца ћата, и јоште пет стари̓ Турака. Ја им кажем оно што сам и нашим војскама казивао: како је Хаџи-Муста-пашин син испросио код цара, да свога оца на дахијама покаје, како је послао свога бимбашу, да дигне Србе, да све јаничаре у градове сатерамо и да ће потом Дервиш-бег Мустапашић довести војску и топове да истера јаничаре, а он да остане везир у Београду, по царевом ферману, наместо свога оца, и прочаја. Кажем и то, да је тај Дервиш-бегов бимбаша код мене у војсци, итд. И то сви они верују, јер ја сам тако казивао, како би могло бити. Таква нам је онда у нужди најбоља политика била, а сирома Хаџи-Мустапашић није ништа о томе знао. Кажем ја тим Турцима: „Истерајте ви Пореч-Алију, пак ми да сви кућама идемо, и у миру како смо и били да будемо. Ако ли не истерате, а ви нас чекајте до пет дана доћи ћемо, да га ми сами истерамо. Но ми опет нећемо на вас, који сте мирни и добри и цареви Турци; ви се одвојте до чаршије горе, а ми ћемо његов конак окружити, пак ћемо се огледати”. — Веле Турци: „Е мој прото, пошто дође војска у куће, ту се онда неће знати ни прави ни криви”. — Ја им кажем да друкчије не може бити. „Ми морамо Пореч-Алију или жива или мртва у рукама имати, ако не побегне. А ви ако га почнете бранити, немојте нас кривити шта вас снађе”. Усред тога нашег разговора дође стари кнез Никола Грбовић и војску према нама упаради, а Јовица Милутиновић од марама барјак начинио и носи га тамо амо покрај параде. Погледаше Турци и рече Сали-спахија, ћата мога оца: „Ала откуда вам онолика војска?” — Ја му кажем: „Та ти имаш арачки тефтер у рукама, и знаш колико има мушкараца: све је устало, и старо и младо. А то што видиш то је само до Словца и до Бранковине, а Грбовић с војском башка је, а Кедић башка, а једну војску имамо на Белом Броду, а другу на Палежу — чувају од Београда, — а једну имамо код Свилеуве у Гомилици, према Шапчанима и Зворничанима, који су били пошли Пореч-Алији у индат у Ваљево, па и̓ је у Свилеуви Јаков оптекао, итд”. Преко свију разговора рекнем ја: „Или Пореч-Алију из Ваљева истерајте, или се надајте: ето нас на Ваљево, па што ком Бог даде; а вера је тврда: за пет дана нећемо ударити, не би ли ви Пореч-Алију сами истерали. И опет вам кажем: ето нас до пет дана, ако Пореч-Алију међу вама уздржите”, — и растанемо се.

Вратим се ја и Живан буљубаша, који смо ту на састанку били, и нађемо где нас чека стари кнез Никола Грбовић. Међу прочим договорима запита он мене: „Душо, кад ћемо ударити на Ва-. љево да палимо?” Ја му кажем да сам дао веру да за пет дана нећемо ударити; али због тога сам ја то учинио, што је доста Турака у Свилеуви, и што сам тамо 200 најбољи̓ момака у помоћ послао, да оне Турке разбију, пак онда сви скупа на Ваљево да ударимо. Кад саслуша он то, рече ми: „Да ниси, душо, вере задавао, ја сам мислио баш вечерас да ударимо: али кад си на Свилеуву послао војску, и на пет дана одгодио, нека остане док видимо шта ће на Свилеуви бити; но велим да ја уз пут испод Ваљева ово чардака, сена и сламе замунђам, нека она пасја вјера зна да хоћемо да палимо”. — „А ти дела то, кнеже!”, рекнем му ја, и он оде у своју војску у Жубер, али по мраку. Сад да видите моје памети, које ми уверило, да стари људи право кажу: прва војска за другога. Ја саставим војнике и рекнем онима који су из оближњи̓ села: „Вечерас су, браћо, покладе: идите кућама те покладујте, па рано ујутру дођите”. И они одоше, само до 400 остаде с нама у Грабовици на конаку, а ја, ослањајући се на оно што сам с Турцима у̓ватио веру, да за пет дана нећемо ударити, легнем без бриге да спавам. Ал̓ у неко доба ноћи дотрча стражар, избуди нас и каже да изгоре Ваљево и млоге пушке пуцају. Устанем ја и погледам: Ваљево доиста гори! Повичемо војску и скупимо, пошљемо у оближња села да брже сви дођу, и тек сад видим какву сам погрешку учинио за љубав поклада, а с друге стране чудио сам се: ко удари на Ваљево, и ко га пали. Али ово је овако било: када је Грбовић преко Колубаре врло доцкан од нас отишао по мраку, нађе турска сена и сламе и чардаке по сата испод Ваљева и све попали, пак се врати у Жубер у своју војску, пак без бриге и он покладује и легне спавати. Но Кедић и Миливој с друге стране Ваљева кад виде ватре испод Ваљева и пламење, они помисле да је наша војска ударила и са дну Ваљева почела палити, па један из Вране у српску варош, а други на Брђане у турске куће слете и почну палити Видрак.

Кад Турци то виде, онда Пореч-Алија заповеди, те се све куће око његове камене авлије попале, да би пушкама плац учинио, и тако се на ноћи чини да се сво Ваљево у огањ претворило. Сад ја запитам Живана буљубашу: „Шта ћемо сада? Ми синоћ дадосмо веру за пет дана да нећемо ударати, а они без договора ударише и запалише Ваљево. Сад или је боље одржати Турцима реч, а нашу браћу оставити да се сами туку, или је боље реч погазити а браћи у помоћ притећи?” — Буљубаша Живан рече: „Обоје није добро; али је опет боље реч погазити, кад је не̓отице, него браћу своју издати”. И тако пођемо ми одма сложно, и таман дођемо у поље под Кличевцом (где је сада кула озидана), а од љубостињске ћуприје просу се око стотине пушака. На то ми се наниже одбијемо. Ту нам погибоше два врло добра момка из Вр̓овина. Запалимо неколико кућа јоште, и Турке у велику каменом озидану авлију затворимо и читав смо и̓ дан из пушака тукли. Пред ноћ пређем ја преко Колубаре, састанем се са кнезом Николом Грбовићем и Кедићем да се договоримо шта ћемо сад радити. Стари кнез Грбовић каже: „Ови се Турци у онаку тврдоћу затворише, где им се, душо, без топа не може ништа учинити. Но ваља и̓ чувати, док се од глади не предаду; али нема брашна (он тако зваше барут)! Но иди ти, душо, тражи брашна, ја ћу ову пасју вјеру чувати и ценити као и они што су мога Алексу и Бирчанина ценили”.

Те ноћи, кад смо се тукли на Ваљеву, видили смо с брда сво небо црвено на Руднику који је Карађорђе и Јанко Катић запалио, и то кад види наша војска, врло се охрабри; а тако су исто и они (као што ми је после Катић казивао) видили пламен од Ваљева. То је било на покладе 28. фебруара 1804. године, а исти дан и Јаков је на Свилеуви разбио Турке, и кажу да је око 270 Турака погинуло.

Ја ону исту ноћ стигнем у Забрежје (последњег фебруара 1804. године), но Живковић не бејаше донео, џебану. Пређем на бољевачки чардак, где ми дође неки обрлајтнант, који је на кордону; он је римског вероисповеданија, али је препун човекољубија и правице; пита он мене зашто се бијемо с Туцима; ја му све показујем: какве смо зулуме трпили, „и даље би трпили, но дахије пописаше у свој тефтер све који су за цесарскога рата били официри, каплари и солдати, а при том и најбоље калуђере и попове да исеку, и већ мога оца кнеза Алексу, Бирчанина, ̓Аџи-Руфима и друге по пашалуку исекоше кога могоше у̓ватити. Ми други побегосмо у планину и посастајасмо се у буљуке, од буљука начинише се чете, а од чета војска, и хоћемо да се бранимо не би ли цар чуо, да пошље каква добра везира да нам помогне, јер ми нисмо на цара, ни на Турке цару покорне устали, но на четири дахије и њи̓ове субаше а наше зулумћаре, и волимо, и заклели смо се пређе сви изгинути и утаманити се, да се српско име не чује, него покорити се овим Турцима. Но ја вас молим, господине, дајте ми совет, кад смо већ ми овако закрвили, коме ћемо пружити руке, да нас заштити и у мир постави”. — Обрлајтнант на то одговори: „А кога ви у овој страни више имате него митрополита Стратимировића? Он је од ваше нације као краљ, а добро се пази са принц-Карлом, а принц Карл сада је над свом војском у нашем царству најстарији војвода. Пишите њима двојици или генерал-команди у Варадин, не би ли се за вас подузели; молите се”. — Ја рекнем: „Господине, та ја не знам ни једном попу написати писмо, а то ли ја да напишем митрополиту и принцу Карлу!” — „Та — рече — знаш ли ти како год написати, да ти се речи могу прочитати?” Ја му кажем и да то знам, и да сам мало у Срему учио, и да ми се могу сваке речи прочитати; али кажем му да ту ваљаду политичне титуле, које ја не знам, нити умем како ваља написати. На то ми обрлајтнант рече: „Прођи се ти, човече, титула и политика. Ако ти њима политично пишеш, и они ће теби политично одговорити, пак нећеш знати где си. Већ ти напиши онако како си мени казивао, и дај мени ја ћу им послати”. Ништа то; ја не смем да се усудим. Одем у Забрежје, и кажем да ћу чекати Живковића, и сутра ћу опет на чардак прећи. Ону ноћ дође мени писмо од Грбовића, и од наши̓ буљубаша, да су Турци ону ноћ, кад сам ја отишао, побегли из Ваљева; тако ми исто и стриц Јаков пише да су разбили Турке на Свилеуви, и млого и̓ побили, но да гледам џебане што више и брже могу да понесем да идемо на Шабац.

Ја онако радостан пређем на чардак бољевачки. Дође лајтнант и поп Јаков, парох бољевачки, са кочијама; ја се поче̓ хвалити и казивати, како су Турци ону ноћ из Ваљева побегли, како и̓ је мој стриц Јаков разбио на Свилеуви, и да је пало око 270 Турака, а оно друго рањено и поплашено побегло у Шабац, и кажем им како смо ону ноћ, кад смо ми Ваљево попалили, видили пламен на Руднику, и надамо се да је и Црни Ђорђе Рудник освојио итд. Сад лајтнант рече: „Та ви међер имате доста и добре војске, кад ви можете на три места победити уједанпут онако силне Турке, као што и̓ ми познајемо какви су”. Ја кажем да ми војске имамо доста и да Турцима нимало у храбрости нећемо уступити, „но дајте нам џебане, пушака и топова и вешти̓ официра, па ћемо ми Турке и из градова истерати” итд. Он опет каже ми: „Пишите ви оној двојици, како сам ти јуче говорио”. Сад ја узе̓ размишљати, јербо мислим да није досад Црни Ђорђе комегоде писао, па се бојим да он од једну руку не пише, а ја од другу, пак ћу му покварити план и посао. Запитам лајтнанта, откад је он на кордону јесу ли каква писма од Црног Ђорђа или кога другога на когагоде прешла? Он каже: „Како се чуло, Црни Ђорђе и ви да купите војске, одма сам ја дошао на кордон, и знао би̓ да је каквогоде писмо у ову страну на когагоде прешло, но није никакво”. Ја онда рекнем: „Кад ме ви, господине, тако советујете и слободите, и кад није ниједно досад прешло писмо од Црнога Ђорђа, ја би̓ написао како било да било, но ја немам овде ни дивита, ни пера, ни ̓артије”. А он на то рече: „Иди, оче Јакове, донеси му што треба за писање”. Попа Јаков отрча на кочије и донесе ми дивит, перо и четири табака ̓артије. Ја пређем у Забрежје у кућу Пантелије Ружичића, и на малој столици клечећи пишем ноћу, а Пантелија држи свећу; писао сам како сам умео. Написао сам два писма, једно митрополиту Стратимировићу а друго — сад не знам управо коме, заборавио сам, или принцу Карлу или генерал-команди, јербо ми је обоје напомињао лајтнант. Колико сам могао, описао сам зулум који смо трпили од јаничара и казао сам да би још даље трпили, но они пописаше све у своје тефтере, ко је био официр, каплар и прост солдат у фрајкору, који су од 1788. у рату аустријском противу Турака војевали, и хоће све да исеку. Казао сам како су већ исекли кнезове у ваљевској нахији и у другим нахијама кнезове и главније људе; „које по̓ватати могоше — исекоше; ми млађи устрашени од смрти у шуме побегосмо, и од бегунаца скупи се војска; решисмо се и заклесмо се да волимо сви изгинути и име српско утаманити, него се овим зулумћарима подложити; зато се молимо да царство аустријско пружи руку и овај невини народ каквим начином зна избави од пропасти коначне” и проче. При том искао сам да нам даду џебане, топова и официра. И сад се смејем, како сам онда мислио и писао, јер сам тражио напослетку, ако нам неће друкчије помођи, а оно бар да нам врате онолико војске, колико је нашега фрајкора њему (ћесару) служило, као бајаги да нам зајам врате. Ова су писма писана била последњега фебруарија или првога марта 1804. године, поборавио сам датуме.

Сутра однесем писма на чардак. Дође ми лајтнант и поп Јаков, донеше ми црвеног воска; ја прочитам моје јадно просто прошеније, а лајтнант: „Ето тако, просто српски, они ће све разумети; а да си ти њима с политиком писао они би вама политично и одговарали па не би знали где сте”. Онде запечатимо писма, и он и̓ узе да пошље.

Од стрица долазе једнако момци и питају: „Камо џебана? Војска веће готова да иде на Шабац”. Чекам Живковића, али га нема да дође. Већ стриц Јаков отишао на Шабац, српски баир освојили, и турски̓ неколико кућа попалили, а Турке у град сатерали; то је било у почетку марта. Дође Живковић, донесе џебане, која засеца 600 форинти сребра, али не да без новаца, а ја новаца немам да платим. Ето грдне муке и невоље. Читава два дана мучим се по селима, да коју пару нађем; но који би ми дали, они су отишли у војску, нема и̓ код кућа. Срећом Бранко Ашковић и Мијаило Теодоровић дотераше на скелу забрешку 300 дебели̓ вепрова, а они су ортаци мога стрица. Сетим се ја: помози Боже, ево новаца! Поменем овој двојици да даду полицу на Хаџи-Бајиће у Митровицу, да исплате 300 талира Живковићу. Но они скочише за очи: „Прођи се, прото, зашто се задужујеш? Сутра, кад у Срем побегнеш под дугом, а ионако, чиме ћеш се ранити” итд. Ето опет муке горе. Војска оде на Шабац, а џебане нема, а новаца нема, све зло од горега. Читав дан молим за полицу, а они не даду се умолити. Најпосле запитам ја њи̓: „Је ли Јаков ваш ортак?” Кажу да јесте. „Добро”, одговорим ја, „ја сам јаков!” (јер то је једна кућа била, нисмо ништа у кућевним стварима одвојили, и он је мене свуда, а ја њега заступао), и рекнем повелително: „Одвојте дакле моји̓ сто вепрова, хоћу да дам за џебану”. Али кад видим да они опет не даду, онда повичем ја на моје момке: „Пресеците и одвојте сто моји̓ вепрова, пак потерајте у скелу”. Пођоше момци под оружјем да отискују вепрове, а кад види Бранко и Мијаило да се ја не шалим, дођоше и рекоше, те ја плајвазом, а немам дивита, напишем полицу да Хаџи-Бајићи исплате триста талира Живковићу; па онда пренесем преко Саве и дам Стевану Живковићу, а он мени џебану. Доста барута и олова беше прилично, и два џака готови̓ фишека. Сад овде дође из Раниловића Радоје Трнавац, и обрадује се кад види да смо ми нашли извор и човека који ће нам добављати џебану, и ја она два џака фишека дам Радоју, те он то однесе у њи̓ову војску, а оно барута однесем у Шабац, да тамо куршуме лијемо и вијемо фишеке и с Турцима се бијемо. То је у марту око 10., мало пре или мало после, било. — Стефан Живковић доносио нам је џебану с процентом на сто тридесет, али џаба! — Док неки Димитрије Пуљевић и он поче нам доносити понешто џебане, и оде у Нови Сад, и покојни новосадски владика Јовановић пошље нам један од цркве гвоздени топ подуљи од по фата, кога је Пуљевић крадом у Варадину дао оправити, и кару и све као најбољи топ спремити; и кријући и топ и ђулета и топџију, некога Мату Немца, на Кленку, крадом ноћу претури. Добисмо топ, сад тко јако ми Срби! Кажемо нашој војсци да нам је ћесар из Беча послао, али да сваки ћути и таји. Веће народ увери се, да ми имамо споразумије с Немцем, и да ће нам скоро војска доћи, и тако сад почнемо град оним топићем тући. Владика Јовановић даде Пуљевићу и други онолики топић, те га Пуљевић у Варадину оправи.

Извори

• Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Ненадовић, умро 1854, пре 170 година.