Magarac i Ezop

Magarac i Ezop
Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović

Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije.

Magarac upazi Ezopa gdi xoda po polju, smatra što životinja čini, i otuda sastavlja svoje basne, i daje ih ljudma za nauku; pristupi i reče mu: „Čuješ li, Ezope! Ti često mene u tvojim basnama spominješ, barem napiši da sam i ja kadgod što pametno rekao i učinio!“ Na to mu Ezop smejući se odgovori: „Onda bi'ja bio magarac, a ne ti.”

Naravoučenije

Ko želi u kakovom nibud pohvalnom delu sebe otmenim pokazati, pravo je da o tom popečenije imade i da se trudi. „Visokoumije dolazi pred padenijem; veli nemecka poslovica. Ružna je igra i puna bjedstvovanija izdavat sebe za to što ko nije. „Eί τις ου δεδάηκε τέχνην σκάπτοιτο δικέλλη. Ko se nije naučio zanatu neka kopa budakom”, sovjetuje Focilid, pak i na ovi način može biti poštenim čovekom. Najnužnije su vešti česnost i dobrodjetelj, zato ih je bog i vseospštim učinio, od samoga cara do seljanina; što je neotložno potrebno i bez šta se može biti, to je dato i mravu. Svaki ima toliko razuma da može, ako samo hoće, dobar i pošten biti.

Jedan kralj francuski, prolazeći pokraj kujnje, vidi tu momče gdi okreće ražanj i peva. Zapita ga zašto je tako veseo. „Jer ne bi' bio veseo, kad mi je dobro kao i kralju?” odgovori mladić, ne znajući s kim govori. „Kako to?” — vosprosi opet kralj. — „Eto tako”, — prido da mali — „naš kralj ima što njemu potrebuje, a ja imam što meni.“ Ovi se otvet tako poćudi vladjetelju da uzme maloga među svoje bližnje služitelje, koji s vremenom postane znamenitim licem.

Nek niko iz ovih reči ne zaključava da svak valja da ostaje takav kakav je; ne, ovo je za magare, a ne za čoveka. Nego nadleži dobro znati da je prevelika različnost samim delom postati boljim od mečtati sebi i činiti se boljim.

Pišu za Julija Cesara da je bio ćelav, ali je on zaslužio tolike pobedonosne lavre, da je imao čim preslavno ćelavost svoju pokriti. Ko nije učen, a stara se dobrotom svojom nedostatak nauke nadopolniti, on pametno misli i dela kako god rečeni cesar. Ali ko nije dovoljno učen, a hoće da se pokaže da jest, i samo zato svemu onomu što on nije kadar razumeti protivoreči i „nije to tako” viče, a upitaj ga: „zašto nije?“, on ili ne zna kazati, ili ako što i kaže, ono mu je gore od istoga neznanja, — protiv ovoga se ovde govori.

Naš dobri komšija Stojko, on sam kaže i čistoserdečno priznaje da niti je ostrouman, niti za osobita vredan dela, ništa manje trudoljubivijega ni poštenijega čoveka u celoj varoši od njega nejma. I on dakle u svojej okružnosti kako isti Julije Cesar postupa.

Smotrimo sad onoga vetrenjaka Obrkneževića: u proste dne, kad nije lepo obučen, razgovara se kako tako; a kako ti bude o kom prazniku, te se obuče u zlato-galonirate haljine, nakiti se i napudra, onda sve mu saprlotiranja iz usta lete, ti mu govoriš a on zviždi, gleda svoj vezen prosluk, i kaže da će mu drugi nove mode skoro iz Beča doći, — jednim slovom: druge haljine na njemu, druga pamet u glavi. Pak jošt ako se nađe koja i duhovna persona ovakova, eto ti lepa ogledala i primera drugim!

Česna i razumna žena, ako će i prosto obučena biti, dostojna je visokopočitanija; a ona sujetna i besposlena cifrašica, kojej s šuštenjem svilenih haljina okreće se i mozak, rastežu joj se reči kao cicvara; gdi se o bezdelici, o oporicanju i posmejaniju drugoga ne govori, tu ona nije pristala, — takova nek se sakrije i nek ne izlazi iz kuće, ona je za kakav turski saraj, a ne za svobodne ljude, gdi se pamet i razum gleda i iziskuje.

Ovim dakle podobne poroke ostroumni i premudri Lesing predstavlja pod simvolom, iliti znakom magareta, o kojima ko bi što dobro hoteo govoriti, morao bi sam magare biti. Smatrajući na posle nas sljedujuća vremena, o ovom napominjem ovde: kako su god pre na svetu izmenjenija bivala, tako će i posle biti; Turska niti je od iskoni Turska bila, niti će do veka ostati; sama je božja vlast večna, a čelovečeska pravljenija izmenjavaće se kako i pre, a pri izmeneniju vladjenija uvodiće se nauka i novi običaji. U takovim dakle želajemim opstojatelstvam namah ispočetka dužni su narodni poglavari sve popečenije svoje polagati da se junosti, koliko za graždansku toliko i za cerkovnu službu opredeljenoj, polezne knjige, lepa nauka i dobrodjeteljno vospitanije daje; zašto kad se ispočetka stvari na dobro upute, sve na bolje idu i napreduju.

Izvori

Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ezop, umro -560, pre 2584 godine.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 213 godina.