Lepa bula/5
V
PAJA, DRAGA
DRAGA (za se): Ko li je ovaj vojnik?
PAJA: Dobar dan! (Za se). Boga mi, vrlo lepa.
DRAGA: Dobar dan! (Za se). Nije ružan čovek.
PAJA: Ja sam došao da... t. j. ja tražim gospodina Marka.
DRAGA: On nije kod kuće.
PAJA: Tako! A Mi... to jest, njegova kći?
DRAGA: Nije ni ona.
PAJA: Tako! Oprostite, vi ste, valjada...
DRAGA: Ovde, kao što vidite.
PAJA: Ah, da, vidim... Hvala! (Za se). Ama ko li je ova devojka?
DRAGA (za se): Zašta li je ovaj došao? (Glasno). Vi, valjda, nosite kakve poruke od njegova sina?
PAJA: Da, upravo nosim poruke, njegov pozdrav neki... pismen pozdrav i... kako da kažem, želeo bih znati mogu li da kažem?!
DRAGA: Možete slobodio reći meni. Ja sam kod njih u gostima. Došla sam iz Aleksinca.
PAJA (naglo). Iz Aleksinca? Ta vi ste Draga... Oprostite, gospođice Draga!...
DRAGA: A otkud vi to znate?
PAJA: Ta kako ne bih znao?! Zar mi je Steva jednom samo kazao o vama!
DRAGA (radosno): On me je često pominjao?
PAJA: Svaki čas! Čim me vidi, a on vikne... vikne... to jest, kaže... kaže! (Za se). Ne znam šta da joj kažem.
DRAGA: Ali šta kaže?
PAJA: No, eto, kaže: kako ste došli... kako ste tu... kako ste... ovaj... došli, kako vas sanja svaku noć. (Za se). Za ovo nisam siguran!
DRAGA (krije radost): Bože moj!... A je li zdrav?
PAJA: Kao dren!
DRAGA: A poznajete li Paju?
PAJA (za se): Paju? Kao zlu paru. (Glasno). Dabo'me da ga poznajem!
DRAGA: I on je zdrav, je l' te?
PAJA: Ta nije da je zdrav, no je upravo isto kao i Steva. Njih su dvojica najbolji drugovi. Što jedan, to i drugi, što se kaže. Zdravi, zdravi... no, sasvim zdravi!
DRAGA: A kad dolaze?
PAJA (za se): Kako bi bilo da darnem malo u to nemirno srce? (Glasno). E, gospođice Draga, Steva kaže... upravo kazao mi je jednom, hteo je da se ženi... (Otegne poslednju reč).
DRAGA: Šta, pa zar sad neće?
PAJA (slegne ramenima). Eh, vidite, čudni smo ti mi ljudi. Kod nas nema jedan dan da je kao drugi. Čas ovakvi, čas snakvi, uvek promena, uvek nešto novo... Upravo, mi nismo danas sigurni ni sa životom, a kamo li sa srcem, jer srce je... kako bih rekao... kako bih rekao...
DRAGA: Brže, brže!
PAJA (za se): Ala je nestrpljiva! (Glasno). Jer srce u mladim grudima bije tako jako, da se neki put dobije čak i lupanje srca. (Maše setno glavom). I tako, da je obično lupanje srca, ni po jada, no ono drugo (patosom), ono što sreću i život ruši, koje vezuje oči i vodi čoveka u svet, u šumu, u pustinju! Svuda! Svuda!
DRAGA (nestrpljivo). Ali šta je posle... Šta je dalje bilo?
PAJA (za se): Ah, ala je slatka! (Glasno). Ukratko da vam kažem... sve na jedno, znate. Dakle, Steva neće doći!
DRAGA: Neće?
PAJA (vrti glavom): Neće! To jest, on bi došao, ali mu ne da...
DRAGA (brzo): Ko mu ne da?
PAJA: Jedna lepa bula!
DRAGA: Ao! Bula!... Bula mu ne da! Buli! Jedan Srbin, pa da uzme bulu?! Ta, ta, ta... ne znam šta da kažem! (Kida maramu u ruci). Bula, bula, bula!
PAJA: Ali lepa, vrlo lepa bula!
DRAGA (pakosno): Lepa, lepa, lepa! Kao da su samo bule lepe na ovome svetu! Ta, ta, ta... ne znam šta da kažem! (Kida maramu brže). Lepa! Lepa! Lepa!
PAJA (uzdahne): E, onda bar čujte tu tužnu priču s one strane Kosova, ona se i vas tiče. Dakle, jednoga dana naša vojska stiže do jedne varoši od samih bašta i perivoja, i iz koje se vide samo tanka munareta, kako sjajnim šiljcima udaraju u nebo! Pa da ste videli kako letnji zraci... (Nakašlje se. Za se). Zaboravio sam da nije leto! (Za se). Kako se prelivaju nad pozlaćenim krovovima! (Glasno). Kako li bi to izgledalo, da mi je i samome znati! (Glasno). Mi, u bojnom redu, s puškama, sa sabljama i — (naglašeno) topovima, samo čekamo da poletimo... Steva seva očima i škrguće zubima. Pa onda — juriš! Puške, sablje (naglašeno) topovi! — i pogodite šta je bilo!
DRAGA: Ali to me se ne tiče! Oteli ste varoš?
PAJA: A ne!... Bili smo odbijeni! Onda prođemo s druge otrane i opet poletimo! I opet puške pucaju, sablje sevaju, sve isto kao i pre... Razume se, ista varoš i — pogodite šta je bilo!
DRAGA: Ta valjda ste opet bili odbijeni?
PAJA: A ne!... Pobedili smo! Pod našim nogama, kao što je kazao Napoleon, ležala je još jedna varoš. Onda jurnemo u nju. Svuda pali, seci, bodi... Sneg je bio pocrveneo od ljudske n druge krvi. (Nakašlje se. Za se). Zaboravio sam da sam počeo s letom . (Glasno). I tada!... Ah, kad se setim toga, mene i sada uhvati strah i osećam gde mi žmarci mile uz telo, jer tada videsmo jednu veliku kuću. Ali kakvu kuću! Velika, kamena... Sva od kamena, gvozdeni prozori i unutra svedeni svodovi, a u njima tama i mrak, strah da se pogleda! Ah, to se ne zaboravlja! Ja viknem... ne. Steva vikne: «Napred!» On potrči, potrčim i ja, kad odjednom iz podruma zasija plamen, ali kakav plamen! Tri puta veći no ova kuća. Verujte, većeg plamena nema na svetu! Verujte mi!
DRAGA: Ali dalje!... Verujem sve, verujem! Ali dalje, ali dalje!
PAJA: Dakle, zasija taj plamen, a Steva onda... Ah, da znate kako je on bio hrabar! Samo mi viknu: «Skači!» I onda preskoči i podrum i plamen, a ja za njim. Kad s one druge strane, zamislite šta je bilo!
DRAGA: Ta opet kakav plamen?
PAJA: A ne!... Bašta!... Saraj! Šedrvani skaču, ribe plivaju i ptice pevaju, a arslani kule čuvaju. To je bila kuća jednog paše! Ah, verujte, gospođice, to vam je bio raj. Steva stao, i ja sam stao. Steva reče: raj, i ja to rekoh; dok odjednom... Sad je strašno, sad je tužno! Dok odjednom iz jedne krletke iziđe devojka... lepota! «Ah!» uzdahnu Steva. «Ah!» uzdahnuh i ja.
DRAGA: Dobro, dobro, pa posle?
PAJA: Posle? Posle, ta devojka reče: «Spasi me, junače, tvoja sam!»
DRAGA: A on?
PAJA: Eh, on!... Ja sam vam rekao o srcu... Mlad čovek, zalutalo mu srce i — onda se već zna! Sad mu ne da da dođe... Posle mi reče: «Pozdravi mi oca i sestru, i pozdravi, kaže, moju milu Dragu i kaži joj neka se ne ljuti... Neka mi oprosti.»
DRAGA: Hvala mu, hvala! Neka on to čini svojoj buli, meni ne treba!
PAJA: I ja sam mu govorio, i Paja mu govorio!... I...
DRAGA (ljutito): Ne marim ništa — čujete li, ništa. I taj Paja je kao i on! Zar je on bolji?
PAJA (za se): Sad je na mene red, treba da se beži. (Glasno). Žao mi je, gospođice Draga, što sam vam doneo taj glas, a znao sam da glasonoša često izvuče, mesto pošiljača. (Brzo). A znate li gde mogu naći Mi... to jest g. Marka?
DRAGA: Ne znam, ništa ne znam! No, imate mu šta i reći. Bula... sin mu našao bulu!
PAJA (hoće da ide): Oprostite!.... Da znate kako je meni, kad vas vidim tako, ali šta ću? Sudbina je sudbina. Zbogom! (Odlazi).
DRAGA (za njim): O, ta to nije ništa. To se baš mene ne tiče. Zbogom, zbogom, gospodine!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ilija Vukićević, umro 1899, pre 125 godina.
|