Лепа була/5
V
ПАЈА, ДРАГА
ДРАГА (за се): Ко ли је овај војник?
ПАЈА: Добар дан! (За се). Бога ми, врло лепа.
ДРАГА: Добар дан! (За се). Није ружан човек.
ПАЈА: Ја сам дошао да... т. ј. ја тражим господина Марка.
ДРАГА: Он није код куће.
ПАЈА: Тако! А Ми... то јест, његова кћи?
ДРАГА: Није ни она.
ПАЈА: Тако! Опростите, ви сте, ваљада...
ДРАГА: Овде, као што видите.
ПАЈА: Ах, да, видим... Хвала! (За се). Ама ко ли је ова девојка?
ДРАГА (за се): Зашта ли је овај дошао? (Гласно). Ви, ваљда, носите какве поруке од његова сина?
ПАЈА: Да, управо носим поруке, његов поздрав неки... писмен поздрав и... како да кажем, желео бих знати могу ли да кажем?!
ДРАГА: Можете слободио рећи мени. Ја сам код њих у гостима. Дошла сам из Алексинца.
ПАЈА (нагло). Из Алексинца? Та ви сте Драга... Опростите, госпођице Драга!...
ДРАГА: А откуд ви то знате?
ПАЈА: Та како не бих знао?! Зар ми је Стева једном само казао о вама!
ДРАГА (радосно): Он ме је често помињао?
ПАЈА: Сваки час! Чим ме види, а он викне... викне... то јест, каже... каже! (За се). Не знам шта да јој кажем.
ДРАГА: Али шта каже?
ПАЈА: Но, ето, каже: како сте дошли... како сте ту... како сте... овај... дошли, како вас сања сваку ноћ. (За се). За ово нисам сигуран!
ДРАГА (крије радост): Боже мој!... А је ли здрав?
ПАЈА: Као дрен!
ДРАГА: А познајете ли Пају?
ПАЈА (за се): Пају? Као злу пару. (Гласно). Дабо'ме да га познајем!
ДРАГА: И он је здрав, је л' те?
ПАЈА: Та није да је здрав, но је управо исто као и Стева. Њих су двојица најбољи другови. Што један, то и други, што се каже. Здрави, здрави... но, сасвим здрави!
ДРАГА: А кад долазе?
ПАЈА (за се): Како би било да дарнем мало у то немирно срце? (Гласно). Е, госпођице Драга, Стева каже... управо казао ми је једном, хтео је да се жени... (Отегне последњу реч).
ДРАГА: Шта, па зар сад неће?
ПАЈА (слегне раменима). Ех, видите, чудни смо ти ми људи. Код нас нема један дан да је као други. Час овакви, час снакви, увек промена, увек нешто ново... Управо, ми нисмо данас сигурни ни са животом, а камо ли са срцем, јер срце је... како бих рекао... како бих рекао...
ДРАГА: Брже, брже!
ПАЈА (за се): Ала је нестрпљива! (Гласно). Јер срце у младим грудима бије тако јако, да се неки пут добије чак и лупање срца. (Маше сетно главом). И тако, да је обично лупање срца, ни по јада, но оно друго (патосом), оно што срећу и живот руши, које везује очи и води човека у свет, у шуму, у пустињу! Свуда! Свуда!
ДРАГА (нестрпљиво). Али шта је после... Шта је даље било?
ПАЈА (за се): Ах, ала је слатка! (Гласно). Укратко да вам кажем... све на једно, знате. Дакле, Стева неће доћи!
ДРАГА: Неће?
ПАЈА (врти главом): Неће! То јест, он би дошао, али му не да...
ДРАГА (брзо): Ко му не да?
ПАЈА: Једна лепа була!
ДРАГА: Ао! Була!... Була му не да! Були! Један Србин, па да узме булу?! Та, та, та... не знам шта да кажем! (Кида мараму у руци). Була, була, була!
ПАЈА: Али лепа, врло лепа була!
ДРАГА (пакосно): Лепа, лепа, лепа! Као да су само буле лепе на овоме свету! Та, та, та... не знам шта да кажем! (Кида мараму брже). Лепа! Лепа! Лепа!
ПАЈА (уздахне): Е, онда бар чујте ту тужну причу с оне стране Косова, она се и вас тиче. Дакле, једнога дана наша војска стиже до једне вароши од самих башта и перивоја, и из које се виде само танка мунарета, како сјајним шиљцима ударају у небо! Па да сте видели како летњи зраци... (Накашље се. За се). Заборавио сам да није лето! (За се). Како се преливају над позлаћеним крововима! (Гласно). Како ли би то изгледало, да ми је и самоме знати! (Гласно). Ми, у бојном реду, с пушкама, са сабљама и — (наглашено) топовима, само чекамо да полетимо... Стева сева очима и шкргуће зубима. Па онда — јуриш! Пушке, сабље (наглашено) топови! — и погодите шта је било!
ДРАГА: Али то ме се не тиче! Отели сте варош?
ПАЈА: А не!... Били смо одбијени! Онда прођемо с друге отране и опет полетимо! И опет пушке пуцају, сабље севају, све исто као и пре... Разуме се, иста варош и — погодите шта је било!
ДРАГА: Та ваљда сте опет били одбијени?
ПАЈА: А не!... Победили смо! Под нашим ногама, као што је казао Наполеон, лежала је још једна варош. Онда јурнемо у њу. Свуда пали, сеци, боди... Снег је био поцрвенео од људске н друге крви. (Накашље се. За се). Заборавио сам да сам почео с летом . (Гласно). И тада!... Ах, кад се сетим тога, мене и сада ухвати страх и осећам где ми жмарци миле уз тело, јер тада видесмо једну велику кућу. Али какву кућу! Велика, камена... Сва од камена, гвоздени прозори и унутра сведени сводови, а у њима тама и мрак, страх да се погледа! Ах, то се не заборавља! Ја викнем... не. Стева викне: «Напред!» Он потрчи, потрчим и ја, кад одједном из подрума засија пламен, али какав пламен! Три пута већи но ова кућа. Верујте, већег пламена нема на свету! Верујте ми!
ДРАГА: Али даље!... Верујем све, верујем! Али даље, али даље!
ПАЈА: Дакле, засија тај пламен, а Стева онда... Ах, да знате како је он био храбар! Само ми викну: «Скачи!» И онда прескочи и подрум и пламен, а ја за њим. Кад с оне друге стране, замислите шта је било!
ДРАГА: Та опет какав пламен?
ПАЈА: А не!... Башта!... Сарај! Шедрвани скачу, рибе пливају и птице певају, а арслани куле чувају. То је била кућа једног паше! Ах, верујте, госпођице, то вам је био рај. Стева стао, и ја сам стао. Стева рече: рај, и ја то рекох; док одједном... Сад је страшно, сад је тужно! Док одједном из једне крлетке изиђе девојка... лепота! «Ах!» уздахну Стева. «Ах!» уздахнух и ја.
ДРАГА: Добро, добро, па после?
ПАЈА: После? После, та девојка рече: «Спаси ме, јуначе, твоја сам!»
ДРАГА: А он?
ПАЈА: Ех, он!... Ја сам вам рекао о срцу... Млад човек, залутало му срце и — онда се већ зна! Сад му не да да дође... После ми рече: «Поздрави ми оца и сестру, и поздрави, каже, моју милу Драгу и кажи јој нека се не љути... Нека ми опрости.»
ДРАГА: Хвала му, хвала! Нека он то чини својој були, мени не треба!
ПАЈА: И ја сам му говорио, и Паја му говорио!... И...
ДРАГА (љутито): Не марим ништа — чујете ли, ништа. И тај Паја је као и он! Зар је он бољи?
ПАЈА (за се): Сад је на мене ред, треба да се бежи. (Гласно). Жао ми је, госпођице Драга, што сам вам донео тај глас, а знао сам да гласоноша често извуче, место пошиљача. (Брзо). А знате ли где могу наћи Ми... то јест г. Марка?
ДРАГА: Не знам, ништа не знам! Но, имате му шта и рећи. Була... син му нашао булу!
ПАЈА (хоће да иде): Опростите!.... Да знате како је мени, кад вас видим тако, али шта ћу? Судбина је судбина. Збогом! (Одлази).
ДРАГА (за њим): О, та то није ништа. То се баш мене не тиче. Збогом, збогом, господине!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Илија Вукићевић, умро 1899, пре 125 година.
|