Lahan/45
12.
PRELIMIR uđe naglo, pređašnji
PRELIMIR: Je l' tu Bogor, je li tu car?
ELTIMIR: Šta ti besediš?
PRELIMIR: Za Boga, propali smo! Tamo perjanici mnogi.
ELTIMIR: Kakvi perjanici?
PRELIMIR: Gde beše Bogor, gde beše car?
LAHAN (stane pred vratima peštere): Evo cara! (Svi se uprepaste).
ELTIMIR: Tako li je, Bogore?
LAHAN: Polagajte oružije! (Mnogi buntovnici stanu polagati).
ELTIMIR: Hvala ti, Bogore, da Bog da s tobom drugi tako isto učinio!
BOGOR (pristupi Lahanu, otseče mu rog, hiti ga u kraj; peštere, pa uhvati cara za levu ruku): Ovamo, babe!
PRELIMIR: Sad ili nikad, braćo! (Potrči i svi istrgnu mačeve. Međutim je Lahan snažno oturio Bogora od sebe, mač izvadio i počne se vešto braniti).
LAHAN: Vi, neblagodarni sinovi, tako li se car počituje?
ELTIMIR: Drž'te se, ljudi; sad ili nikad! (Pođe na Lahana, no od ovoga ranjen klone).
LAHAN: Maloumni, oružije položite i primite milost.
MNOGI BUNTOVNICI: Milost!
JEDAN BUNTOVNIK: S njime ne možemo.
DRUGI: U njega je časno drvce.
OPET MNOGI: Milost, care!
PRELIMIR: Zlosrećnici, šta ludujete! Svi da izginemo, al' milosti nema nikome!
ELTIMIR: Složno, složno! (Opet se bore; stražar koji je na vratima bio, uhvati s leđa Lahana za ramena i upre mu koleno u krsta. Kad Lahanu ruka klone, Eltimir ga probode). Evo ga, mrtav je! (Svi se užasnu).
BOGOR: Mrtav! Eltimire, tako nismo ugovorili.
ELTIMIR: Beše reč da ga izdamo Tatarima, ali prema glavi i oca po glavi.
BOGOR: To je mnogo, tako mi Boga, to je mnogo.
ELTIMIR: I samom mi je žao. Ali ko će da ti se umeri u toj vatri? Mene rani, tebe rani; opet oni se prestraviše, pa polažu oružije. Najposle bi nas i svladao bio.
PRELIMIR: Veliki čovek!
NEŠKO: Neće ga mati više roditi.
BOGOR: I ja ga uzedo' na dušu, samo da vas spasem! Nesrećan beše onaj čas za njega i za sve nas.
NEŠKO: Tako je! Da bar primismo milost, kad nam je davao; nego ubismo najvećeg čoveka, pa Bog zna ko će za njim doći: kakav Miča, kakav Borilo . . .
ELTIMIR (koji se bio naslonio na koplje i zamislio): Zaista veliki čovek, kakovoga vekovi jedva rađaju. Ravno mudar u ratu i u miru, u sudu i na domu, bistar i pronicatelan, razborit, ljubitelj sreće i napretka zemlje, samo je jednu slabost pokazao, što se dao od žene opčiniti.
BOGOR: I ako ćemo pravo, kojim ni najmanje uštrba nije zemlji naneo.
SVI: To nije!
BOGOR: Znate li što mi reče, kad razabra da smo nezadovoljni: šta misli to tvoje društvo? Malo li je što sam žrtvovao sve trude moje, nego bi hteli da mi se mešaju i u kuću? Da mi pretpisuju šta ću jesti i koga ću ljubiti?
NEŠKO: Pravo je i govorio.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|