Лахан/45
12.
ПРЕЛИМИР уђе нагло, пређашњи
ПРЕЛИМИР: Је л' ту Богор, је ли ту цар?
ЕЛТИМИР: Шта ти беседиш?
ПРЕЛИМИР: За Бога, пропали смо! Тамо перјаници многи.
ЕЛТИМИР: Какви перјаници?
ПРЕЛИМИР: Где беше Богор, где беше цар?
ЛАХАН (стане пред вратима пештере): Ево цара! (Сви се упрепасте).
ЕЛТИМИР: Тако ли је, Богоре?
ЛАХАН: Полагајте оружије! (Многи бунтовници стану полагати).
ЕЛТИМИР: Хвала ти, Богоре, да Бог да с тобом други тако исто учинио!
БОГОР (приступи Лахану, отсече му рог, хити га у крај; пештере, па ухвати цара за леву руку): Овамо, бабе!
ПРЕЛИМИР: Сад или никад, браћо! (Потрчи и сви истргну мачеве. Међутим је Лахан снажно отурио Богора од себе, мач извадио и почне се вешто бранити).
ЛАХАН: Ви, неблагодарни синови, тако ли се цар почитује?
ЕЛТИМИР: Држ'те се, људи; сад или никад! (Пође на Лахана, но од овога рањен клоне).
ЛАХАН: Малоумни, оружије положите и примите милост.
МНОГИ БУНТОВНИЦИ: Милост!
ЈЕДАН БУНТОВНИК: С њиме не можемо.
ДРУГИ: У њега је часно дрвце.
ОПЕТ МНОГИ: Милост, царе!
ПРЕЛИМИР: Злосрећници, шта лудујете! Сви да изгинемо, ал' милости нема никоме!
ЕЛТИМИР: Сложно, сложно! (Опет се боре; стражар који је на вратима био, ухвати с леђа Лахана за рамена и упре му колено у крста. Кад Лахану рука клоне, Елтимир га прободе). Ево га, мртав је! (Сви се ужасну).
БОГОР: Мртав! Елтимире, тако нисмо уговорили.
ЕЛТИМИР: Беше реч да га издамо Татарима, али према глави и оца по глави.
БОГОР: То је много, тако ми Бога, то је много.
ЕЛТИМИР: И самом ми је жао. Али ко ће да ти се умери у тој ватри? Мене рани, тебе рани; опет они се престравише, па полажу оружије. Најпосле би нас и свладао био.
ПРЕЛИМИР: Велики човек!
НЕШКО: Неће га мати више родити.
БОГОР: И ја га узедо' на душу, само да вас спасем! Несрећан беше онај час за њега и за све нас.
НЕШКО: Тако је! Да бар примисмо милост, кад нам је давао; него убисмо највећег човека, па Бог зна ко ће за њим доћи: какав Мича, какав Борило . . .
ЕЛТИМИР (који се био наслонио на копље и замислио): Заиста велики човек, каковога векови једва рађају. Равно мудар у рату и у миру, у суду и на дому, бистар и проницателан, разборит, љубитељ среће и напретка земље, само је једну слабост показао, што се дао од жене опчинити.
БОГОР: И ако ћемо право, којим ни најмање уштрба није земљи нанео.
СВИ: То није!
БОГОР: Знате ли што ми рече, кад разабра да смо незадовољни: шта мисли то твоје друштво? Мало ли је што сам жртвовао све труде моје, него би хтели да ми се мешају и у кућу? Да ми претписују шта ћу јести и кога ћу љубити?
НЕШКО: Право је и говорио.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|