Lahan/39
6.
MIROSLAV, pređašnji
LAHAN: Šta ti donosiš, Miroslave?
MIROSLAV: Svetli care, ne baš povoljne vesti. Tatari pređoše granicu i s velikom silom idu Trnovu. Pred njima beži malo i veliko.
LAHAN: Tatari dižu rat bez objave! (Bogoru). Daleko se upustilo društvo tvoje. (Miroslavu). Odmah idi u Vidin. (Bogoru). On ne može biti iz društva vašeg?
BOGOR: Nije, svetla kruno.
LAHAN (Miroslavu): Bržaj, velim, u Vidin. Decu i žene napolje iz grada — hrane unesi za dosta. Vojsku zbiraj sa sviju strana, ali da mi se nisi u bitku upustio. Idi, i svaka reč moja nek' ti bude u pameti.
MIROSLAV: Sve će biti kao što si zapovedio. (Odlazi).
LAHAN (Bogbru): Danas je skupština zlovoljnika, je li?
BOGOR: Jeste, svetla kruno. I kako mi se čini glavna skupština.
LAHAN: Danas ćemo k njima,
MARIJA (uplašena): Opet?
LAHAN: Više nema igre.
MARIJA: O, nemoj!
LAHAN (ne pazeći na nju, Bogoru): Ja hoću da vidim te rodoljupce, koji me silom nateraše da ih izbavim. Šta im je sad? Zabole li koga glava od kad sam u Trnovu? Hoću da se razgovaram s njima u njihovom gnjezdu, razumeš li?
MARIJA: Ostavi do sutra.
LAHAN: Ti bi valjda htet' bila videti me izmeđ' dve vatre! No domašaš li da su ovi rodoljupčići učinili tajni sojuz s Tatarima i nimalo im nije žao upropastiti otečestvo, ako mogu nasititi gadne želje svoje? Jadni ljudi, i oni smet' jesu govoriti pravdi! Kad tad, propašće ova zemlja, ali ja neću da za moga veka to bude. Hajde, Bogore.
MARIJA (uhvati ga za ruku): Ako Boga znaš!
LAHAN: Marija!
MARIJA: Prati onamo koga drugoga.
LAHAN: Drugi će meni ovakvu stvar izvršivati!
MARIJA: A ti bar nemoj danas.
LAHAN (ljutito): Ja baš danas hoću. (Marija ga pusti, on s Bogorom odlazi).
MARIJA: Teša je poginuo i ja sam se izbavila, ali mogu li se spasti, ako Lahan padne? Ta i onda i sada buna se saplela samo mene radi. O! zašto ne ido' putem blagočestivim, putem na kom u podne, u ponoći, na čistini, ili u šumi spokojno leći možeš, da te glava ne zaboli! Put nevinosti put je bezbednosti, put blagote, put mira i spokojstva. — Zašto mi se baš sad javljaš, u ovaj čas, kad mi duša stogubim maštama opasnost uveličava, sad mi se javljaš, strogi Svetislave, i vi, tolike duše, sad mi izlazite pred oči! Od toliko drugih dana, od toliko noći, sad, kad me strah s jedne strane poduzima, i vi mi se ukazujete i s vama se ukazuje angel smrti s plamenim u ruci mačem osvete! Bedna, ni Bogu ne smem da se obraćam! Drugi nevin čovek, kad ga nepravda okupi i nevoljom mu grozi, predaje se Bogu i blaži se utehom da će u njegovom lonu uživati blaženstvo; a grešnik ni te nema blagodati, već u besnom očajaniju stoji između dve krajnosti i očekuje: ovde mač razjarenih ljudi, tamo mač pravde i strogosti Božije. — Sud Božiji, sud straha i trepeta, i glas višnjega: „idite prokleti"! I oganj pakleni, koji se nikad ne gasi, i muke užasne, koje su bez konca... (Sklopi ruke) Milost, Bože, milost! Ta ja sam stvorenje slabo, dao si mi više žuči, a manje pameti; više vatre, malo rasuždenija; više naglosti, ni malo razloga. Milost! (Naglo iziđe iz sobe).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|