Лахан/39
6.
МИРОСЛАВ, пређашњи
ЛАХАН: Шта ти доносиш, Мирославе?
МИРОСЛАВ: Светли царе, не баш повољне вести. Татари пређоше границу и с великом силом иду Трнову. Пред њима бежи мало и велико.
ЛАХАН: Татари дижу рат без објаве! (Богору). Далеко се упустило друштво твоје. (Мирославу). Одмах иди у Видин. (Богору). Он не може бити из друштва вашег?
БОГОР: Није, светла круно.
ЛАХАН (Мирославу): Бржај, велим, у Видин. Децу и жене напоље из града — хране унеси за доста. Војску збирај са свију страна, али да ми се ниси у битку упустио. Иди, и свака реч моја нек' ти буде у памети.
МИРОСЛАВ: Све ће бити као што си заповедио. (Одлази).
ЛАХАН (Богбру): Данас је скупштина зловољника, је ли?
БОГОР: Јесте, светла круно. И како ми се чини главна скупштина.
ЛАХАН: Данас ћемо к њима,
МАРИЈА (уплашена): Опет?
ЛАХАН: Више нема игре.
МАРИЈА: О, немој!
ЛАХАН (не пазећи на њу, Богору): Ја хоћу да видим те родољупце, који ме силом натераше да их избавим. Шта им је сад? Заболе ли кога глава од кад сам у Трнову? Хоћу да се разговарам с њима у њиховом гњезду, разумеш ли?
МАРИЈА: Остави до сутра.
ЛАХАН: Ти би ваљда хтет' била видети ме измеђ' две ватре! Но домашаш ли да су ови родољупчићи учинили тајни сојуз с Татарима и нимало им није жао упропастити отечество, ако могу наситити гадне жеље своје? Јадни људи, и они смет' јесу говорити правди! Кад тад, пропашће ова земља, али ја нећу да за мога века то буде. Хајде, Богоре.
МАРИЈА (ухвати га за руку): Ако Бога знаш!
ЛАХАН: Марија!
МАРИЈА: Прати онамо кога другога.
ЛАХАН: Други ће мени овакву ствар извршивати!
МАРИЈА: А ти бар немој данас.
ЛАХАН (љутито): Ја баш данас хоћу. (Марија га пусти, он с Богором одлази).
МАРИЈА: Теша је погинуо и ја сам се избавила, али могу ли се спасти, ако Лахан падне? Та и онда и сада буна се саплела само мене ради. О! зашто не идо' путем благочестивим, путем на ком у подне, у поноћи, на чистини, или у шуми спокојно лећи можеш, да те глава не заболи! Пут невиности пут је безбедности, пут благоте, пут мира и спокојства. — Зашто ми се баш сад јављаш, у овај час, кад ми душа стогубим маштама опасност увеличава, сад ми се јављаш, строги Светиславе, и ви, толике душе, сад ми излазите пред очи! Од толико других дана, од толико ноћи, сад, кад ме страх с једне стране подузима, и ви ми се указујете и с вама се указује ангел смрти с пламеним у руци мачем освете! Бедна, ни Богу не смем да се обраћам! Други невин човек, кад га неправда окупи и невољом му грози, предаје се Богу и блажи се утехом да ће у његовом лону уживати блаженство; а грешник ни те нема благодати, већ у бесном очајанију стоји између две крајности и очекује: овде мач разјарених људи, тамо мач правде и строгости Божије. — Суд Божији, суд страха и трепета, и глас вишњега: „идите проклети"! И огањ паклени, који се никад не гаси, и муке ужасне, које су без конца... (Склопи руке) Милост, Боже, милост! Та ја сам створење слабо, дао си ми више жучи, а мање памети; више ватре, мало расужденија; више наглости, ни мало разлога. Милост! (Нагло изиђе из собе).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|