Lanci/2

ČIN PRVI

Pojava druga

Pojava druga

KADIĆ i PREĐAŠNjI
(Kucanje na vratima. Zagorka i Sofija viknu u jedan mah: »Slobodno.«)
KADIĆ:
(Čovek do trideset i dve-tri godine. Obrijana lica, sa zlatnim lančićem na prsluku. U zagasitom odelu. Elegantan. Kao stari poznanik, klanja se.)
Dobar dan.
SOFIJA:
(smešeći se)
A...
ZAGORKA:
O! Dobar dan.
(Klanja se. Tonom i pokretima pokazuje da je poznanstvo davnašnje.)
Dobar dan. Novo odelo. Aa! Gospodin advokat... Kad ćemo se častiti?
SOFIJA:
Gde si ti? Kamo te? Zaboravio si nas.
KADIĆ:
(brzo)
A ne, bogami... u poslu sam.
ZAGORKA:
(smeje se)
Jadan čovek. U poslu. (Intimno) Izvol’te sesti.
KADIĆ:
O, i bez ponude. (Seda.) Ne; zbilja, u poslu sam. Pokrećemo list.
ZAGORKA:
No, to mora biti nešto lepo. Da niste vi urednik?
KADIĆ
A ne. A šta bi mi falilo?
SOFIJA
Ali će list biti duga veka. A?
ZAGORKA
Da, to sam baš ja htela reći. Koliko će brojeva izići? Tri ili pet?
KADIĆ
Eh, eh. Vi opet. Što tako potcenjujete?
ZAGORKA
(vragolasto)
»Što je slatko, to je kratko.« Sećate li se još toga?
KADIĆ
Eh, koješta. Vi još pamtite.
SOFIJA
Čuva ona te tvoje stihove. Bože, da li si onda mislio da ćeš se smejati svom pesničkom zanatu?
KADIĆ
Šta vi to sad potrzate? Ko će se setiti svih ludorija mladosti? Kad je to bilo!
ZAGORKA
(gledajući ga oštro, i smešeći se)
Pa ima i u mladosti čega lepog.
KADIĐ
Ah, man’te, molim vas! Koliko gluposti učini čovek dok je mlad!
SOFIJA
O! O! Kao da je već zašao u šesetu! Gle ti momka!
KADIĆ
Šta vam smetaju stare gluposti?
ZAGORKA
Znate šta? Hoćete li da štampate te svoje stihove u vašem listu? Da vam dam?
KADIĆ
Zar ih još čuvate?
SOFIJA
Da znaš samo kako ih čuva! Drži ih kod moli- tvenika i Svetog pisma!
(Smeje se.)
KADIĆ
(ozbiljnije)
Što ih ne iscepate? Šta će vam?
ZAGORKA
Treba mi.
KADIĆ
Šta ćete s njima?
ZAGORKA
To ću za mladence dati vašoj mladi.
KADIĆ
A kad ja nemam mlade?
ZAGORKA
Imaćete.
KADIĆ
Pa zar dotle da čekate? Kad će to biti!
SOFIJA
Gle, gle. Pa zar nije vreme? Dosad si mogao već tata biti.
ZAGORKA
(oštro je pogledala u Kadića, ali praveći se nevešta, veselo)
Svejedno. Štampaćemo u tom vašem listu. Onda ćete se lakše oženiti. Pesnik čovek!
KADIĆ
(krto se smeje)
De, de. Ta ostavite to.
SOFIJA
Taman prema listu radovi.
KADIĆ
Marim ja, smejte se vi. Ja vam kažem da će list biti dobar.
ZAGORKA
Jel’te, zbilja, ko je urednik? Kakva mudra glava?
KADIĆ
Dragiša.
ZAGORKA
(prsne u smeh)
Našli ste. Buu!
SOFIJA
Kud njega nađoste. Bogami, taj mi se mladić ne dopada.
KADIĆ
Što?
SOFIJA
Lud je. Vrag bi ga znao, nije ni lud koliko... Neki mu đavo fali.
KADIĆ
To je istina, znate, ali i njegovi roditelji su tome krivi. Kad njima ne smeta...
(Meće u usta cigaretu. Zagorka mu brzo pripaljuje, ali vra- golasto i terajući ga da se muči dok plamen dohvati duvan. Kad pripali, zahvaljuje se poklonom.)
SOFIJA (za to vreme)
Bože moj, ala si čudan. Čitav čovek, pa mu krivi roditelji. Popustario se, kao, kao... i ne liči na čoveka. Pravo da ti kažem, iako si mu drug: beži od takvih. To sam i Ivanu kazala; on se nešto mnogo s njim druži.
KADIĆ
Pa nije on rđav.
SOFIJA
Svašta će od njega biti.
KADIĆ
(sleže ramenima)
Ono... da nije cveće, to stoji.
SOFIJA
On i otac se tuku nasred avlije, da ih gleda svet. Pobegao od oca. Šta je sad? Neki vajni student, a u stvari mangup...
ZAGORKA
Bože, mama, šta nas se tiče to? Kao da mu ti možeš pomoći? Kad bi čovek o svemu vodio ra- čuna... Htela sam vas, Kadiću, pitati nešto pametno.
KADIĆ
Hmm. (Smeje joj se.) Pametno?
ZAGORKA (bajagi uvređena)
A... Onda vas neću ni pitati. Dobro, dobro.
KADIĆ
Šalim se, šalim se. (Puši.) Da čujem.
ZAGORKA
Hoćete li da idemo u nedelju s društvom do Kijeva?
KADIĆ
(oteže)
Pa ne znam... Ima vremena do nedelje.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milutin Bojić, umro 1917, pre 107 godina.