◄   2 Dejstvo prvo 4   ►
3.

BATIĆ, PREĐAŠNjI


MARKO: Baš kako valja! Jes čuo, Batiću, ja sam tebi Jelicu obećao, i ona je tvoja. Ali ako želiš da dobro živite, ne daj joj nipošto da ove vraške knjige čita.
BATIĆ: Ja ću gledati da se slažem s njome.
MARKO: Svuda, svuda, samo ne ovde. Slušaj moju reč. Jer da su mi kakve knjige, nego kako treba ljubiti. Gledajder im posla! I zato da moramo oči kvariti!
JELICA: Ah, tatice, vi ne razumete...
MARKO: Dosta!... Gledaj ti nje, jošt bi izrekla da ja star ne razumem, nego ona, jučerašnje dete! Sinko, ja sam ti dao soveta; ako se po njemu ne uzvladaš, sam ćeš biti kriv. A ti, gizdušo, čuvaj tvoga muža, i baci te vraške tvoje rumane, zašto od nji ne možeš se najesti, a to je najnužnije, znaš li? Jer trbu ne zna za šalu, makar da si usred Beča i prva pomodarka. On oće svoje, te oće. Je l tako, Batiću?
BATIĆ: Vi istinu govorite.
MARKO: Jest, al pitaj nju, da vidiš kako ona mudruje! Nego ništa, neće mi se ni ona dugo ovuda kostrešiti. Znaš li zašto sam te zvao?
BATIĆ: Ja ne znam.
MARKO: Da bude veselje sad u nedelju. Zašto bi toliko protezali?
BATIĆ: Vi ste vrlo dobri.
MARKO: Šta, ja tebe znam za poštena i vredna momka, to mi je dosta. U nedelju, dakle!
BATIĆ: Kako je god vaša volja.
MARKO: Tako, što pre, to bolje. Treba ovu pomodarku zabavljati poslom, dok joj nisu ti rumani sasvim mozak obrnuli. Batiću, sad sve znaš; ako ti je itno, možeš ići.
BATIĆ (poljubi ga u ruku): Ja ću se truditi da ljubov tako dobrog oca zadržim. (Jelici.) Sluga ponizan.
JELICA: Zbogom!
BATIĆ (odlazi).
MARKO: Viš, Jelice, ovaj nije iz rumana, al je zato opet krasan dečko.
JELICA: Ah, tatice, kad bi se udala u Beču!
MARKO: Opet ona. A ne misliš li ti koliko treba imati novaca za Beč?
JELICA: Ah, tamo živiti tri dana više vredi nego ovde tri godine!
MARKO: Znam, samo da ima ko da šilje za trošak.
JELICA: Ja ću Batiću doveče kazati, pa makar mi šta radili.
MARKO: A ja tebi kažem: gledaj tvoju kuću i ekonomiju, pa kad stečeš, i tvoj muž bude iste pameti kao što si ti, onda možete ići kud vam je drago.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.