[K’d je Marko otišja na slavu]
K’d je Marko otišja na slavu
kode zloga Vuka Brankovića,
prozborija Vuče Brankovići,
a uz rujno vino i rakiju:
„Čuješ li me, Marko Kraljevići, 5
ima junak pobolje od tebe,
što ne pije vino ni rakiju,
bolje junak dete Dukatinče.
Nemoj, Marko, at’r da ti stane
što je ono pojunak od tebe.“ 10
Razljuti se Marko Kraljevići,
pa se vrća t’g u kuću svoju.
Poji Šarca s trogodišnjo vino,
konja poji pa mu tio zbori:
„Čuješ li me, moj verni Šarino, 15
ako dava bog zdravlje i sreću,
jutre idem Solen, Solenika,
da onoga grada Kačanika."
Pa litnaše preko vedro nebo,
i padnoše Solen, Solenika, 20
u onoga grada Kačanika.
Poitaše b’š u ranu zoru
da potraživ dete Dukatinče.
Pa sretnaše jednu staru babu.
Zapita gu Marko Kraljevići: 25
„Dobro jutro, mori stara babo,
imate li junaka nekoga?“
Odgovara jadna stara baba:
„Ja ću, sinko, pravo da kazujem:
mi imamo dete Dukatinče, 30
ono ima dvanaest godine,
pojunak ga dan’s nigde nema.“
Još pituje Marko Kraljevići:
„Da li oćeš, babo, da mi kažeš
’de je kuća na vašeg junaka, 35
na junaka dete Dukatinče?“
Pa kazuje stara dobra baba:
„Ti ćeš kuću l’ko da mu nađeš,—
porta vu je s pare pokrijena,
a kuća je sve u čisto zlato.“ 40
Trgna Marko pravo da pronađe
kude živi dete Dukatinče.
Štom je došja do njegovu portu,
on ne vika nikoj da otvori,
i na silu oće da ulegne. 45
Al’ ne mogja portu da iskrši,
pa govori na svoga Šarina:
„Čuješ li me, moj dobri Šarino,
ako li mi porte ne iskršiš
na junaka dete Dukatinče, 50
će te vodim na ramno Kosovo,
i posečem sve četiri noge
i tuj grivu duri do ramena,
pa da ti se posle cel svet smeje,
k’d idemo krz ramno Kosovo." 55
Progovara krilati Šarina:
„Čuješ mene, Marko gospodare,
drž’ se dobro ti na moji leđa,
pa će vidiš što ću da naprajim
Šarina se silno zaleteja 60
i s’s grudi portu razvalija.
T'g je dete Dukatipče spalo.
Lupnjava ga strašna probudila
u golemu kuću devet kata.
Istrčalo dete Dukatinče, 65
povikalo na svog ujka Marka:
„Nemoj, ujko, da razmeniš čere
što si moje porte rasturija,
ja sam porte teja da rasturim.
Ajde, ujko, da pijemo vino, 70
da pijemo vino i rakiju,
i za naše pitamo se zdravlje.“
Zapitalo dete Dukatinče:
„Znaš li, majko, s’ga da mi kažeš
zašto ujko do s’g neje došja 75
tol’ko vreme kode nas u gosti,
neje došja, a s’ga je došja?
Uzni, majko, da naprajiš kavu,
malu kavu — devedeset oke.
Prv put ujko došja je u gosti. 80
Da zgatoviš i ruč’k na ujka:
zakoljaj mu devet dobre krave,
devet krave, mlade jalovice,
pa ispeči devet furnje leba.“
Sve je Marko toj brgo pojeja. 85
Još govori dete Dukatinče:
„Čuješ li me, moja mila majko,
zakoljaj mi devet dobre krave,
devet krave, mlade jalovice,
pa ispeči devet furnje leba.“ 90
Pobrgo je od Marka pojelo,
ne ostana ni koska ni korka.
Toj na Marka ne mu se svidelo,
pa na dete Dukatinče zbori:
„Ajde s’ga, dete Dukatinče, 95
da šetamo po tuj tvoju zemlju
na ovija naši dobri konji,
da vidimo što ima, što nema.“
Pita majku dete Dukatinče:
„Koga konja, majko, ja da uznem? 100
Ja l’ mojega srčatog Kulaša?
Ja l’ tatkovog iskusnog Jastrepca?“
Majka mu je pametno zborila,
kao da je znala što će bidne:
„Bolje uzni tatkovoga konja. 105
videja je i dobro i lošo.“
Odgovara dete Dukatinče:
„Bolje, majko, da uznem Kulaša,
tatkovoga ne možem da javam.“
Poslednji mu majka savet dala: 110
„Uzni, sinko, koga oćeš konja,
neće majka at’r da ti kvari.“
T’ga pođe dete Dukatinče
na svojega brzoga Kulaša,
i s’s njega Marko Kraljevići, 115
na Šarina, krilatoga konja.
Prošetaše konji niz toj polje.
niz toj polje pokraj Kačanika.
T’g govori Marko Kraljevići:
„Ajde s’ga, mili moj sestriću, 120
sestričiću dete Dukatinče,
da frljamo tešku topuzinu,
koj će više od nas da gu frlji.“
Mudro zbori dete Dukatinče:
„Mal sam, ujko, još ne znam da frljam, 125
frlji prv ti, pa ću ja po tebe.“
K’d frljija Marko Kraljevići,
tri saata nema topuzina
da se teška na zemlju povrne.
K’d frljilo dete Dukatinče, 130
devet sasta nema da se vrne.
Što će Marko s’ga da napraji?
Dukatinče pojunak od njega!
Oće Marko njega da pogubi,
pa mu rekna da prošetav konji, 135
da prošetav dole niz livade.
Dukatinče poslušalo ujka
da prošetav konji iiz livade.
T’g je Marko sablju izvadija,
pa prevaru tešku učinija, 140
i presekja dete Dukatinče,
presekja ga preko polovinu.
Ali sablja neje ni krvava,
ne veruje da ga }e presekja.
Požali se dete Dukatinče: 145
„Imam, ujko, dvanaest godine,
ništo mene neje zabolelo,
niti glava, ni junačko srce.
A s’ga me teško zabolelo.“
Odgovara Marko Kraljevići: 150
„K’d sam pošja kod tebe u gosti,
i mene je srce zabolelo,
pa sam svoju glavu isturija
ispred sebe na obruč od sedlo.
Bolovi mi odma uminaše." 155
Poslušalo dete Dukatinče
što mu zbori njegov ujko Marko.
Kako se je dete navalilo
ispred sebe na obruč od sedlo,
takoj se je odma razdvojilo, 160
razdvojilo na dve polovine.
Mrtva glava bolno zapištala:
„Zašto, ujko, mene bez krivicu
na prevaru život da mi uzneš?“
Kak’v junak dete Dukatinče! 165
U srce mu tri zmije zaspale,
ljute zmije uglas prozborile:
„Ti si, Marko, mlogo srećan bija
što smo sve tri dan’s zadremale.
Da smo, Marko, sve tri budne bile, 170
ni od tebe koska da ostane."
