[К’д је Марко отишја на славу]
К’д је Марко отишја на славу
коде злога Вука Бранковића,
прозборија Вуче Бранковићи,
а уз рујно вино и ракију:
„Чујеш ли ме, Марко Краљевићи, 5
има јунак побоље од тебе,
што не пије вино ни ракију,
боље јунак дете Дукатинче.
Немој, Марко, ат’р да ти стане
што је оно појунак од тебе.“ 10
Разљути се Марко Краљевићи,
па се врћа т’г у кућу своју.
Поји Шарца с трогодишњо вино,
коња поји па му тио збори:
„Чујеш ли ме, мој верни Шарино, 15
ако дава бог здравље и срећу,
јутре идем Солен, Соленика,
да онога града Качаника."
Па литнаше преко ведро небо,
и падноше Солен, Соленика, 20
у онога града Качаника.
Поиташе б’ш у рану зору
да потражив дете Дукатинче.
Па сретнаше једну стару бабу.
Запита гу Марко Краљевићи: 25
„Добро јутро, мори стара бабо,
имате ли јунака некога?“
Одговара јадна стара баба:
„Ја ћу, синко, право да казујем:
ми имамо дете Дукатинче, 30
оно има дванаест године,
појунак га дан’с нигде нема.“
Још питује Марко Краљевићи:
„Да ли оћеш, бабо, да ми кажеш
’де је кућа на вашег јунака, 35
на јунака дете Дукатинче?“
Па казује стара добра баба:
„Ти ћеш кућу л’ко да му нађеш,—
порта ву је с паре покријена,
а кућа је све у чисто злато.“ 40
Тргна Марко право да пронађе
куде живи дете Дукатинче.
Штом је дошја до његову порту,
он не вика никој да отвори,
и на силу оће да улегне. 45
Ал’ не могја порту да искрши,
па говори на свога Шарина:
„Чујеш ли ме, мој добри Шарино,
ако ли ми порте не искршиш
на јунака дете Дукатинче, 50
ће те водим на рамно Косово,
и посечем све четири ноге
и туј гриву дури до рамена,
па да ти се после цел свет смеје,
к’д идемо крз рамно Косово." 55
Проговара крилати Шарина:
„Чујеш мене, Марко господаре,
држ’ се добро ти на моји леђа,
па ће видиш што ћу да напрајим
Шарина се силно залетеја 60
и с’с груди порту развалија.
Т'г је дете Дукатипче спало.
Лупњава га страшна пробудила
у голему кућу девет ката.
Истрчало дете Дукатинче, 65
повикало на свог ујка Марка:
„Немој, ујко, да размениш чере
што си моје порте растурија,
ја сам порте теја да растурим.
Ајде, ујко, да пијемо вино, 70
да пијемо вино и ракију,
и за наше питамо се здравље.“
Запитало дете Дукатинче:
„Знаш ли, мајко, с’га да ми кажеш
зашто ујко до с’г неје дошја 75
тол’ко време коде нас у гости,
неје дошја, а с’га је дошја?
Узни, мајко, да напрајиш каву,
малу каву — деведесет оке.
Прв пут ујко дошја је у гости. 80
Да згатовиш и руч’к на ујка:
закољај му девет добре краве,
девет краве, младе јаловице,
па испечи девет фурње леба.“
Све је Марко тој брго појеја. 85
Још говори дете Дукатинче:
„Чујеш ли ме, моја мила мајко,
закољај ми девет добре краве,
девет краве, младе јаловице,
па испечи девет фурње леба.“ 90
Побрго је од Марка појело,
не остана ни коска ни корка.
Тој на Марка не му се свидело,
па на дете Дукатинче збори:
„Ајде с’га, дете Дукатинче, 95
да шетамо по туј твоју земљу
на овија наши добри коњи,
да видимо што има, што нема.“
Пита мајку дете Дукатинче:
„Кога коња, мајко, ја да узнем? 100
Ја л’ мојега срчатог Кулаша?
Ја л’ татковог искусног Јастрепца?“
Мајка му је паметно зборила,
као да је знала што ће бидне:
„Боље узни татковога коња. 105
видеја је и добро и лошо.“
Одговара дете Дукатинче:
„Боље, мајко, да узнем Кулаша,
татковога не можем да јавам.“
Последњи му мајка савет дала: 110
„Узни, синко, кога оћеш коња,
неће мајка ат’р да ти квари.“
Т’га пође дете Дукатинче
на својега брзога Кулаша,
и с’с њега Марко Краљевићи, 115
на Шарина, крилатога коња.
Прошеташе коњи низ тој поље.
низ тој поље покрај Качаника.
Т’г говори Марко Краљевићи:
„Ајде с’га, мили мој сестрићу, 120
сестричићу дете Дукатинче,
да фрљамо тешку топузину,
кој ће више од нас да гу фрљи.“
Мудро збори дете Дукатинче:
„Мал сам, ујко, још не знам да фрљам, 125
фрљи прв ти, па ћу ја по тебе.“
К’д фрљија Марко Краљевићи,
три саата нема топузина
да се тешка на земљу поврне.
К’д фрљило дете Дукатинче, 130
девет саста нема да се врне.
Што ће Марко с’га да напраји?
Дукатинче појунак од њега!
Оће Марко њега да погуби,
па му рекна да прошетав коњи, 135
да прошетав доле низ ливаде.
Дукатинче послушало ујка
да прошетав коњи ииз ливаде.
Т’г је Марко сабљу извадија,
па превару тешку учинија, 140
и пресекја дете Дукатинче,
пресекја га преко половину.
Али сабља неје ни крвава,
не верује да га }е пресекја.
Пожали се дете Дукатинче: 145
„Имам, ујко, дванаест године,
ништо мене неје заболело,
нити глава, ни јуначко срце.
А с’га ме тешко заболело.“
Одговара Марко Краљевићи: 150
„К’д сам пошја код тебе у гости,
и мене је срце заболело,
па сам своју главу истурија
испред себе на обруч од седло.
Болови ми одма уминаше." 155
Послушало дете Дукатинче
што му збори његов ујко Марко.
Како се је дете навалило
испред себе на обруч од седло,
такој се је одма раздвојило, 160
раздвојило на две половине.
Мртва глава болно запиштала:
„Зашто, ујко, мене без кривицу
на превару живот да ми узнеш?“
Как’в јунак дете Дукатинче! 165
У срце му три змије заспале,
љуте змије углас прозбориле:
„Ти си, Марко, млого срећан бија
што смо све три дан’с задремале.
Да смо, Марко, све три будне биле, 170
ни од тебе коска да остане."
