Knjigu piše care Sulejmane

* * *


5

[Knjigu piše care Sulejmane]

Knjigu piše care Sulejmane,
te ju praća Ćuprlić[1] veziru.
U knjizi je njemu besedio:
„Čuješ li me, Ćuprlić vezire!
Kad pročitaš ovu sitnu knjigu,
nju pročitaj, a četiri piši,
te i’ prati na četiri strane,
da sabereš silovitu vojsku,
da pretisneš zemlje karavlaške[2],
i da otmeš Beča bogatoga."
Kad razume Ćuprlić vezire,
što mu piše care Sulejmane,
odma’ piše na četiri strane,
da sakupi vojske izabrane.
Jednu praća na Bosnu široku,
da mu dođu Turci Osmanlije.
Drugu šalje Skandru[3] na krajini,
da mu dođu goli Arnauti,
koj’ ne želju ni oca ni majku,
što no nosu krvave košulje,
ko’ ne žale i svoje ruse glave!
Treću pismu srbskoj Rumenliji,[4]
da mu dođu svi deli spahije,
a četvrtu redom po nahije.
Da mu dođu mladi odžalari!
Sabra vezir nešto malo vojske,
nešto malo - stotinu hiljada.
Zatim krenu silovitu vojsku
preko Vlaške i Karabogdanske.
Te udari na Srijema grada.
Na Srijemu sreća mu pomogla.
Te ga razbi i preuzme grada.
Pa idući poredom gradove,
te preuze sedamdeset grada.
Dođe s vojskom do Beča bogata,
i polovin’ Beča preoteo,
preoteo i kuću vladičku,
preuzeo i je poturčio.
Napravio visoko minare.
Da mu viču mladi odžalari.
Kad začuo srpski patrijare,
skoro ide k Beču bogatome,
skoro dođe kule samokije,
samokije od jednog kamena,
te zatvori kulu samokiju.
suze roni niz bijelu bradu.
A od suza skute porosio,
pa se ’vaća za bele obraze,
živo meso od obraza kida.
Pak navadi divit i artije,
te napisa jednu sitnu knjigu,
zatvori je sa crnim pečatom,
a natpisa krvcom od obraza,
Pa doziva sokola sivoga:
„O sokole, dobri glasonošo!
Naj ti ovu moju sitnu knjigu,
pa je turi pod dijesno krilo,
te preleti zemlje karavlaške,
gdi supaziš Jugović Bogdana,
da mu padneš na dijesno rame,
da mu pustiš knjigu u skutove,
sama knjiga dokazaće njemu."
Uze knjigu siv soko pod krilo,
pa se diže gore u oblake,
pravo leti k zemlji Karavlaškoj,
na dvorovi Jugović' Bogdana.
Bogdan sedi u širok' avliji,
u avliji na zlatnoj skemliji.
Soko pade na desno mu rame,
krilom stresnu i knjigu mu spusti
pa se natrag soko povrnuo.
Gleda knjigu Jugović’ Bogdane
knjigu gleda, grozno suze roni,
te je svilne skute pokapao.
Tu dopade Mihail vojvoda,
pa govori Jugović Bogdanu:
„Mili babo, Jugović Bogdane!
Otkuda ti tak'a žalna knjiga?
Te sa plačom knjigu pročituješ?"
Odgovara Jugović Bogdane:
„Mili sine, Banović Mihajlo!
Knjiga došla od Beča bogata,
da je Turčin zemlju preuzeo,
preuzeo sedamdeset grada,
a pa baška sela i palanke,
došla vojska do Beča bogata,
polovinu i Beč preuzeo,
preuzeo i kuću vladičku,
preuzeo i je poturčio,
načinio visoko munare,
te mu viču mladi odžalari."
Odgovara Banović Mihajlo:
„Mili babo, šta će da činimo?"
— „Mili sine, lako će činimo:
'itro trči crkvi zvonarici,
te zanišaj to zvono veliko,
što se čuje dvanajest sa’ata,
svak’ poznaće da se vojska traži,
jer se u drugo vreme ne niša,
nego kad je nevolja za vojsku,
svak’ koj čuje u indat će dođe."
Kad sasluša Banović Mihajlo,
kad sasluša Jugović Bogdana,
'itro ode k crkvi zvonarici,
te uzniša to zvono vojničko
i tako se vojska sakupila,
sakupila petdeset hiljada.
Pa doziva Jugović Bogdane,
pa doziva Banović Mihajla,
„Mili sine, Banović Mihajlo!
Jaši konja, te progledaj vojsku!"
— „Mili babo, Jugović Bogdane!
Ja sam, babo, jošte adžamija,
no ti idi, te vojsku pregledaj!
Ti si, babo, s vojskom ostario."
Ja’nu konja Jugović Bogdane,
pa otide u polje široko;
te pregleda silovitu vojsku.
Vojsku gleda, mustać mu se smeje.
Pak se natrag Bogdan povrnuo.
Govori mu Banović Mihajlo:
„Mili babo! da l' je dobra vojska?"
— „Mili sine! vrlo j' dobra vojska?"
Svi konjici, svi su oklopnici.
Na pešaci od benzir košulje,
a u rukam' šipke od čelika,
ali, sine, sasma vojska malo,
nego skoro sitnu knjigu piši,
te ju prati zemlji na Krajini.
I koj tebi malo hatar ima,
u pomoći svak' ti hoće doći."
Odma piše Banović Mihajlo
sitnu knjigu zemlji na Krajini,
u pomoći da mu vojska dođe,
i dođe mu pedeset hiljada.
Svi konjici i svi oklopnici.
Na pešaci benzirli košulje,
a u rukam’ trske od čelika.
Pa otide Jugović Bogdane,
da pregleda silovitu vojsku.
Vojsku gleda, mustać mu se smeje.
Pa govori Banović Mihajlu:
„Mili sine, vrlo malo vojske,
malo vojska stotinu hiljada.
Brzo piši jošte jednu knjigu,
pa je pošlji gradu Novom Brdu,
na kolenu gospođi Jerini,
da ti ona malo vojske pošlje."
Jugovića Mihajlo posluša,
te on posla knjigu kъ Novom Brdu,
na kolenu gospođi Jerini,
da mu vojske u pomoći pošlje,
i posla mu nešto malo vojske,
nešto malo - pedeset hiljada.
Opet ide Jugović Bogdane,
te pregleda silovitu vojsku.
Vojsku gleda, mustać mu se smeje:
jer junaci i svi oklopnici,
a pešaci od benzir košulje
i u rukam koplje od čelika.
Sakupi se sto pedeset hiljada.
Pa govori Jugović Bogdane:
„Mili sine, Banović Mihajlo!
Ti povedi silovitu vojsku,
te otidi k crkvi Zlatarici,
pa pozovi mlada kaluđera,
da otvori crkvu Zlataricu,
te izvadi krstati barjaci.
Pa i' naredi nadvor oko crkve,
a unutra vojska neka uđe,
odslužite svetu liturđiju,
Boga mol'te i barjake glejte.
Ako, sine, vetar tu ne veje,
a barjaci sami se leleju,
tegli vojsku - sreća ti pomogla!
A ako li vetar pak tu veje,
a barjaci stoju, ne se veju,
natrag, sine, vojsku ti povrati,
nemoj, sine, vojsku da izgubiš.
Mnogo majke, sine, da rasplačeš.
Ako, sine, barjaci se veju,
da pričestiš, sine, tvoju vojsku,
pa da ideš u Bečke planine,
te naloži oganj po planine,
i kod ognja dva-trojicu stavljaj.
Neka svetli visoka planina,
nek zasija i Beča bogata!
Beljkim bi se Turci poplašili,
poplašili - iz Beča pobegli,
nisam kabul kavgu da učinim, —
a ako li, sine, ne pobegnu,
kad će prvi peta' zapevati,
tad se krente Beču bogatome,
s' jedne strane konjici naredi.
S' druge strane pešaci postavi,
s’ treće strane mejdan da ostaviš,
a s' četvrte juriš da učiniš.
Što uteče, kroz mejdan nek prođe,
nek ti bude mejdan spram Dunava."
Kad sasluša Mihajlo Bogdana,
odma’ krenu silovitu vojsku,
pravo otide crkvi zlatarici.
Te izvadi krstati barjaci,
te naredi naokolo crkve,
pa pozove mlada kaluđera,
odslužiše svetu liturđiju.
Bogu se molu, a barjake gledu.
Bez vetra im barjaci leleju.
Svil'ne kite s barjaka nadaju.
Pa pričesti silovitu vojsku.
Pak odatle opet krenu vojsku,
te s njom ode u Bečke planine,
Pa naloži oganj po planine,
A kod ognja stavi po dvojicu.
Raspali se velika planina,
stade sijat', u Beča se vidi,
ugledaše Turci Osmanlije,
pa govoru Turci goljetari:
„Vidite li kak' treštu planine!
Iznenada vojska će nas ja’nut —
Karavlaške i od srpske zemlje."
Među sobom opet gajret daju:
„Sedamdeset grada preuzesmo,
više nema koj nam protiv stati,"
Al' eto ti vojske iznenada,
silna vojska Banović Mihajla.
Naredi je kak mu Bogdan reče,
zatim malo juriš učinio,
učinio u Beča bogata.
Stadoš' begat Turci Osmanlije,
al' Mihajlo ne pušta begati. —
Il’ ubiti ili i’ u Dunav udaviti.
K’d to vide Ćuprilić vezire,
odma bega preko Dunav reke,
preko ljudi Dunav pregazio,
jer što uteče, u Dunav se udavi.
I tako se sav Dunav napuni.
Pa govori begajući vezir:
„More Beču! pusti da ostaneš!
Mnogo vojske u tebi izgubi’,
mnogo blago u tebi ostavi’,
sedamdeset gradova uzedo’,
sva mi vojska zdrava, živa beše,
a ti moju sve pogubi vojsku
s Karavlasim' i hrabrim Srbima."


Gnjilane

Reference

  1. Velešaninu iz g. Velesa, na turskom Kjuprili.
  2. Moldaviju i Vlašku, tj. današnju Rumuniju.
  3. Skender-begu.
  4. Rumelija.

Izvor

Obыčai i pѣsni tureckihЪ SerbovЪ : (vЪ Prizrѣnѣ, Ipekѣ, Moravѣ i Dibrѣ) : izЪ putevыhЪ zapisokЪ I. S. Яstrebova. S. PeterburgЪ : Tipografія V. S. Balaševa, 1886, XXIV+626., str. 288-294.