5
[Књигу пише царе Сулејмане]
Књигу пише царе Сулејмане,
те ју праћа Ћупрлић[1] везиру.
У књизи је њему беседио:
„Чујеш ли ме, Ћупрлић везире!
Кад прочиташ ову ситну књигу,
њу прочитај, а четири пиши,
те и’ прати на четири стране,
да сабереш силовиту војску,
да претиснеш земље каравлашке[2],
и да отмеш Беча богатога."
Кад разуме Ћупрлић везире,
што му пише царе Сулејмане,
одма’ пише на четири стране,
да сакупи војске изабране.
Једну праћа на Босну широку,
да му дођу Турци Османлије.
Другу шаље Скандру[3] на крајини,
да му дођу голи Арнаути,
кој’ не жељу ни оца ни мајку,
што но носу крваве кошуље,
ко’ не жале и своје русе главе!
Трећу писму србској Руменлији,[4]
да му дођу сви дели спахије,
а четврту редом по нахије.
Да му дођу млади оџалари!
Сабра везир нешто мало војске,
нешто мало - стотину хиљада.
Затим крену силовиту војску
преко Влашке и Карабогданске.
Те удари на Сријема града.
На Сријему срећа му помогла.
Те га разби и преузме града.
Па идући поредом градове,
те преузе седамдесет града.
Дође с војском до Беча богата,
и половин’ Беча преотео,
преотео и кућу владичку,
преузео и је потурчио.
Направио високо минаре.
Да му вичу млади оџалари.
Кад зачуо српски патријаре,
скоро иде к Бечу богатоме,
скоро дође куле самокије,
самокије од једног камена,
те затвори кулу самокију.
сузе рони низ бијелу браду.
А од суза скуте поросио,
па се ’ваћа за беле образе,
живо месо од образа кида.
Пак навади дивит и артије,
те написа једну ситну књигу,
затвори је са црним печатом,
а натписа крвцом од образа,
Па дозива сокола сивога:
„О соколе, добри гласоношо!
Нај ти ову моју ситну књигу,
па је тури под дијесно крило,
те прелети земље каравлашке,
гди супазиш Југовић Богдана,
да му паднеш на дијесно раме,
да му пустиш књигу у скутове,
сама књига доказаће њему."
Узе књигу сив соко под крило,
па се диже горе у облаке,
право лети к земљи Каравлашкој,
на дворови Југовић' Богдана.
Богдан седи у широк' авлији,
у авлији на златној скемлији.
Соко паде на десно му раме,
крилом стресну и књигу му спусти
па се натраг соко поврнуо.
Гледа књигу Југовић’ Богдане
књигу гледа, грозно сузе рони,
те је свилне скуте покапао.
Ту допаде Михаил војвода,
па говори Југовић Богдану:
„Мили бабо, Југовић Богдане!
Откуда ти так'а жална књига?
Те са плачом књигу прочитујеш?"
Одговара Југовић Богдане:
„Мили сине, Бановић Михајло!
Књига дошла од Беча богата,
да је Турчин земљу преузео,
преузео седамдесет града,
а па башка села и паланке,
дошла војска до Беча богата,
половину и Беч преузео,
преузео и кућу владичку,
преузео и је потурчио,
начинио високо мунаре,
те му вичу млади оџалари."
Одговара Бановић Михајло:
„Мили бабо, шта ће да чинимо?"
— „Мили сине, лако ће чинимо:
'итро трчи цркви звонарици,
те занишај то звоно велико,
што се чује дванајест са’ата,
свак’ познаће да се војска тражи,
јер се у друго време не ниша,
него кад је невоља за војску,
свак’ кој чује у индат ће дође."
Кад саслуша Бановић Михајло,
кад саслуша Југовић Богдана,
'итро оде к цркви звонарици,
те узниша то звоно војничко
и тако се војска сакупила,
сакупила петдесет хиљада.
Па дозива Југовић Богдане,
па дозива Бановић Михајла,
„Мили сине, Бановић Михајло!
Јаши коња, те прогледај војску!"
— „Мили бабо, Југовић Богдане!
Ја сам, бабо, јоште аџамија,
но ти иди, те војску прегледај!
Ти си, бабо, с војском остарио."
Ја’ну коња Југовић Богдане,
па отиде у поље широко;
те прегледа силовиту војску.
Војску гледа, мустаћ му се смеје.
Пак се натраг Богдан поврнуо.
Говори му Бановић Михајло:
„Мили бабо! да л' је добра војска?"
— „Мили сине! врло ј' добра војска?"
Сви коњици, сви су оклопници.
На пешаци од бензир кошуље,
а у рукам' шипке од челика,
али, сине, сасма војска мало,
него скоро ситну књигу пиши,
те ју прати земљи на Крајини.
И кој теби мало хатар има,
у помоћи свак' ти хоће доћи."
Одма пише Бановић Михајло
ситну књигу земљи на Крајини,
у помоћи да му војска дође,
и дође му педесет хиљада.
Сви коњици и сви оклопници.
На пешаци бензирли кошуље,
а у рукам’ трске од челика.
Па отиде Југовић Богдане,
да прегледа силовиту војску.
Војску гледа, мустаћ му се смеје.
Па говори Бановић Михајлу:
„Мили сине, врло мало војске,
мало војска стотину хиљада.
Брзо пиши јоште једну књигу,
па је пошљи граду Новом Брду,
на колену госпођи Јерини,
да ти она мало војске пошље."
Југовића Михајло послуша,
те он посла књигу къ Новом Брду,
на колену госпођи Јерини,
да му војске у помоћи пошље,
и посла му нешто мало војске,
нешто мало - педесет хиљада.
Опет иде Југовић Богдане,
те прегледа силовиту војску.
Војску гледа, мустаћ му се смеје:
јер јунаци и сви оклопници,
а пешаци од бензир кошуље
и у рукам копље од челика.
Сакупи се сто педесет хиљада.
Па говори Југовић Богдане:
„Мили сине, Бановић Михајло!
Ти поведи силовиту војску,
те отиди к цркви Златарици,
па позови млада калуђера,
да отвори цркву Златарицу,
те извади крстати барјаци.
Па и' нареди надвор око цркве,
а унутра војска нека уђе,
одслужите свету литурђију,
Бога мол'те и барјаке глејте.
Ако, сине, ветар ту не веје,
а барјаци сами се лелеју,
тегли војску - срећа ти помогла!
А ако ли ветар пак ту веје,
а барјаци стоју, не се веју,
натраг, сине, војску ти поврати,
немој, сине, војску да изгубиш.
Много мајке, сине, да расплачеш.
Ако, сине, барјаци се веју,
да причестиш, сине, твоју војску,
па да идеш у Бечке планине,
те наложи огањ по планине,
и код огња два-тројицу стављај.
Нека светли висока планина,
нек засија и Беча богата!
Бељким би се Турци поплашили,
поплашили - из Беча побегли,
нисам кабул кавгу да учиним, —
а ако ли, сине, не побегну,
кад ће први пета' запевати,
тад се кренте Бечу богатоме,
с' једне стране коњици нареди.
С' друге стране пешаци постави,
с’ треће стране мејдан да оставиш,
а с' четврте јуриш да учиниш.
Што утече, кроз мејдан нек прође,
нек ти буде мејдан спрам Дунава."
Кад саслуша Михајло Богдана,
одма’ крену силовиту војску,
право отиде цркви златарици.
Те извади крстати барјаци,
те нареди наоколо цркве,
па позове млада калуђера,
одслужише свету литурђију.
Богу се молу, а барјаке гледу.
Без ветра им барјаци лелеју.
Свил'не ките с барјака надају.
Па причести силовиту војску.
Пак одатле опет крену војску,
те с њом оде у Бечке планине,
Па наложи огањ по планине,
А код огња стави по двојицу.
Распали се велика планина,
стаде сијат', у Беча се види,
угледаше Турци Османлије,
па говору Турци гољетари:
„Видите ли как' трешту планине!
Изненада војска ће нас ја’нут —
Каравлашке и од српске земље."
Међу собом опет гајрет дају:
„Седамдесет града преузесмо,
више нема кој нам против стати,"
Ал' ето ти војске изненада,
силна војска Бановић Михајла.
Нареди је как му Богдан рече,
затим мало јуриш учинио,
учинио у Беча богата.
Стадош' бегат Турци Османлије,
ал' Михајло не пушта бегати. —
Ил’ убити или и’ у Дунав удавити.
К’д то виде Ћуприлић везире,
одма бега преко Дунав реке,
преко људи Дунав прегазио,
јер што утече, у Дунав се удави.
И тако се сав Дунав напуни.
Па говори бегајући везир:
„Море Бечу! пусти да останеш!
Много војске у теби изгуби’,
много благо у теби остави’,
седамдесет градова узедо’,
сва ми војска здрава, жива беше,
а ти моју све погуби војску
с Каравласим' и храбрим Србима."
