Krtina i mati njena

Krtina i mati njena
Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović

Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije.

Mala krtina počne jednom govoriti materi svojej: „ Mamo, ja vidim smokve”, pak opet: „Meni zamirisa tamjan, a zatim: „Mamo, ja čujem muziku!“ Onda joj ona odgovori: „Moja ćerko, toga ništa nema ovde gdi smo mi, no kako ja vidim, tebi se pokvario mozak, kad ti čuvstvuješ ono što nije.“

Naravoučenije

Ovo je za one koji sebi voobražavaju da znadu ono što ne znadu. Da ne znamo što nismo naučili, to je prirodno svakom; ali da sebe izdajemo za učene u čemu nismo, ovo ne ide uprav. Svi mi možemo neke stvari znati a neke ne znati; no razuman raspoznaje što zna od šta ne zna, i nimalo ne sumnja. Kad bi moguće bilo da hiljadu godina živi, sve bi se imao čemu učiti. Ono što sam ja čuo od Kara Mustaf-age, takova je važna istina da je svi filosofi moraju pripoznati: tojest, da je sam bog bez uštrba.

Pčeli i mravu i najmanjim crvkom jestestvo je dalo znati, bez nikakve nauke, sve što im je od potrebe. Samom čoveku bog to nije dao, zašto je njegova premudrost nami za bolje sudila da se mi od drugih učimo, ne samo od ljudi, nego i od pčele i od mrava. I tako, ko u ovome sljeduje ustavljeniju tvorca, on se vsegda uči, i dan po dan i bolji i razumniji biva, a ko se deni, ili se ponosi, ili se stidi što od drugoga naučiti, a on ostaje stražnji. „Iže ne sobirajet so mnoju, rastočajet”, veli naš Spasitelj. (Ko sa mnom ne sabira i ne dobiva, onaj troši, sireč: gubi i ono što ima.) A šta se s Hristom sabira? Novci? Ne, on niti je sabirao niti je imao novaca, no on govori za razum i dobrodjetelj. Hoditi po svetu* da vas ne oblada pomrčina, uči nas. Svet je prosveštenije duše i razuma, a pomrčina je glupost, navježenstvo i bez svake nauke ludo varvarstvo. Ko ne ume razumno misliti, kako će što razumno i pametno delati? „Nema gorih ljudi, — veli Bako Verulamijus — od onih koji se prosvešteniju i nauci naroda protive; takovi, da mogu, sunce bi ugasili.”

Sluči mi se u Crnoj Gori čitati u nekoj knjigi da od sviju znanja najbolje je čoveku znati da će poći s ovoga sveta s dobrom sovjestiju, kad je u opštestvu u komu je živio svoju dužnost sovršeno ispolnjavao. Po običaju, kažem to vladiki Vasiliju, jer bi me on svagda pitao šta sam čitao. Sutradan odemo na ručak u manastir onoga istoga igumana s kim sam se o dugi prigovarao. Ovde, za ispuniti episkopovu volju, opet upitam igumana šta je najbolje znati. A ovi, nimalo ne misleći, namah mi odgovori: „Vera ti bož'a, ako i to ne znaš, baš si pravi ćuk! Najbolje ti je znati da imaš novaca u kesi, a najgore da nejmaš!” Zagrmi trapeza od smeja. Meni je palo na um da mu rečem: a kako je kad imaš u kesi a nejmaš u glavi! Ali sam premučao, znajući da ko nema u glavi, on misli da ima više nego svi drugi. A iguman, dičeći se, pita namesnika: jesam li mu kako odgovorio? „Majde! (otvešta onaj) imaće gdi god dođe šta povjedati. On misli gdi mi ne čitamo kojekakve knjige, da mi ništa ne znamo.” Evo ovakovi ljudi, kad što smešno znadu kazati, misle u sebi da sve znadu, i moradu tako misliti, zašto ne imadu nikakova ponjatija o onom što ne znadu. Prirodni u njima lep razum, ostroumije prekrasno, ali je sve to kako dobra zemlja, no bez ruku zemljedjelca divja. Neka im se dade nauka, bićedu ukrašenije čelovečeskoga roda. „Σοϕία μόνη των κτμηάτων αθάνατων, τα μεν γαρ ταχέως απολείπει, η δε πάντα τον χρόνον παραμένει: Mudrost je sama od sviju imjenija besmertna, ibo ova brzo nas ostavljaju, a ona u sve vreme s nami ostaje”. (Isokrat k Dimoniku) A Isus Sirah veli: „Ašče uzriši premudra, utrenjuj k njemu, i stepeni stez jego da tret noga tvoja.“ I malo poniže oni prvi k Dimoniku govori: „Sramota da trgovci tolika moreplavanija podnose za steći imjenije, a mladi ljudi ni po suvu da neće da putuju za poboljšati um svoj!”

Izvori

Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ezop, umro -560, pre 2584 godine.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 213 godina.