Жена и муж пијаница
| ←Медвед и Циганин | Жена и муж пијаница Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић |
Кртина и мати њена→ |
| Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије. |
Жена имала пијаницу мужа, и свакојако се мучила совјетујући га и увјештавајући га се остави пијанства, чрез које дан о дан потире не само дом свој но и здравље и памет, и душу, и тело. А кад већ види да све то ништа не помаже, како га упази једном да се отреска, ошије и легне као мртав, дâ га однети у једну гробницу пуну костију, и кад расуди да се је могао наспавати и отрезнити, дође гробници на врата, пак стане куцати. Пита он: „Ко то лупа?” —„Ја сам — одговори жена с претвореним гласом — што мртвим јело носим.” Кад ови почне у мраку око себе пипати, има шта нађи! Главе и костш мршвих људи! Али што он хаје за све то, него каже јој управ: „Ко мари за јело, нека ти отвори. Мени донеси што пити, ако хоћеш да ти ја отворим.”
И ово је против зла обикновенија, буди у пићу, буди у каквом му драго злу делу. Зато нека деца ови стих Овидијев добро науче и нек се боље њим ползују: „principiis obsta, sero medicina paratur, cum mala per longas convaluere moras: Почетку противстој, позно се лекарство готови кад се зло чрез дуга усили закашњенија.”
Кажу наши у Далмацији да се над једним пијаницом упали кућа. Вичу људи споља: „Воду, воду!” А онога изнутра стане вика: „Не идите ми с водом на очи, да вам Божић на зло не дође! Вина мени!”
Али да ко не рече да ја само за смеј и шалу пишем, приложићу нешто мало како инглески Сократ, то јест Адизон, прекрасно доказује какови сојуз овдешње обикновеније с будуштим имаде блаженством: „The state of bliss, we саll heaven, will not Ье capable of affecting those minds which are not qualifed for it; we must in this world gain а relish of truth and virtue, which are to mаkе us happy in the next: Состојаније блаженства, што ми зовемо небо, неће бити способно дејствовати у они умови који нису приучени за то; ми морамо у овоме свету добити један вкус истине и добродјетељи које јесу за учинити нас благополучне у ближњему.”
Не обичавати се на зло, ово је отрицателно добро, зашто само ово јоште нас не чини да смо добродјетељни, него нас само чува да нисмо зли; а обичавати се на добро, ово је утверждателно добро, зашто ово нас чини да у самој вешти бивамо добродјетељни.
Извори уреди
- Антологија српске књижевности [1]
|
|
|