Krvavi presto/1
| ◄ Насловна | Pojava prva | Појава друга ► |
PRVI ČIN
(Predsoblje. S leve strane dvokrilna vrata. Ozad na pozornici manja odaja, iz koje se u iredsoblje ulazi:)
Prva pojava
Jakinta (dolazi s jedne strane) Kosor (s druge)
JAKINTA:
Kakve mi nosiš, Kosore, vesti?
KOSOR:
Narod je vrlo nezadovoljan,
Bar uhode mi tako rekoše.
JAKINTA:
Nezadovoljan... Zašto, Kosore?
Ta slavnijega ne imađaše
Od Bodina još kralja nikada!
KOSOR:
Narod se tuži, krivo mu čini,
U suđajama što Grci sude,
Što mu ne dadu, u podsecima
S' maternjim da se služi jezikom,
Već pakosti mu svakake čine
Pa nepravedno gule i globe
I vojvode i proste graćane,
I što bi svakog, protiv zuluma,
Koji bi javno digo svoju reč
U okove do grla stegnuli.
JAKINTA:
Tom se lako mož' doskočiti:
Valja mu dati malo kostiju
S bogate sofre milosti naše,
Pa biće blag k'o janje božićnje.
Al' ja sam, — veruj, — tog uverenja,
Po narodu da Kočopar muti
S' mahnitom svojom braćom zlosretnom;
Ako se dakle među narodom
Nezadovoljstva dig'o gde—gde glas,
Tom su tek oni krivi,
KOSOR:
Zaista,
S' nazori tvoji i ja se slažem.
JAKINTA:
Pa bi l' bi čudo bilo kakovo,
Kad bi se s' mačem u ruci digli
Ba pomazanog vladaoca svog,
Da nasilno ga svrgnu s' prestola
I vrate mu za žao sramotu?
KOSOR:
To lako može biti, Jakinto.
JAKINTA:
To ne sme biti, nikad, Kosore!
KOSOR:
Oprosti, gospo, ja zaboravih, .
Da Bodinu se oni zakleše,
U ljubavi s' njim da će živeti.
JAKINTA:
Zakleše, veliš?... A šta je kletva?
Lažljive, prazne, ništave reči
U zraku što se mahom izgube. —
Kletva je meni manja sigurnost
Neg paukova mreža prot strele.
Nije li tako?
KOSOR:
Tako je, gospo
Al' šta ćeš time?... Ja te ne ponjam.
JAKINTA:
Ne ponjaš?... Čudno! Rekal sam ti već,
A i ti dobro znadeš, Kosore, —
Da j' Bodin presto, na kom sad sedi,
Od Radoslava silom oteo,
A njegovi su sinovi živi,
A ja sam mati, Kosore, mati,
Što dece imam, četvoro dece!
KOSOR:
Svaćam te već... Ti bi dakle htela,
Za tvoju decu da osiguraš
Svakako presto...
JAKINTA:
Dobro si rek'o.
Sad i ti vidiš, dragi Kosore,
Da moram snagu svu uložiti,
Da zarana opasnost uklonim
Koja bi, — kao što ti razložih,
Deci mi mogla zagroziti...
KOSOR:
Al',
Al' kako misliš, svetla gospođo,
Da proizvedeš taj tvoj zamišljaj?
JAKINTA:
Potvorom, laži, spletkama, o'manom,
Okovom, mačem, kad kako bude;
Šta ne bi mati za svoju decu?
Hoćeš li sa mnom, dragi Kosore?
Hoćeš li lađu zamišljaja mog,
Da meti mojoj vodiš pristanu?
KOSOR:
Hoću Jakinto!... Evo mi ruke!
Oli šta pe bih hteo i smeo
Za jedan osmej, jedan pogled tvoj?
(poljubi Jakintu u ruku i odu oboje).
|