Kraljica Jakinta/37
| ←Peti prizor | Kraljica Jakinta Pisac: Jovan Subotić ŠESTI PRIZOR |
Sedmi prizor→ |
ŠESTI PRIZOR
Kralj Vladimir i Jakinta (dođu).
Vukan i Udobić (opazivši kralja hoće da odlaze).
Kralj (im dade rukom znak da ostanu).
KRALj (knezovima):
Baš k’o da sam amo pozvao vas.
(Kraljici Jakinti.)
Svetla gospo, učini mi ljubov,
Pomiri se i s ova dva viteza.
Mnogo što šta u svetu se sbude,
Pa ga nije učinit drukčije.
A ljudn se svade i pomire.
JAKINTA:
Šta je stalo do toga županu
Da li ja mu praštam il’ ne praštam
On, kog slava takova uvija
Da i sama tvoja zlatna kruna
Pred njom svoju jasnu svetlost gubi,
I ne pita za ’vaku sirotu.
A ako mu bog još krunu dade,
Teodora k’o što mu proreče,
Onda neću ni živa mu biti.
Al’ moliti ipak ne mogu ga.
Kraljica sam, pa sam ponosita!
Pa što bog da! kako on naredi!
Samo ti se mene ne odreci.
Ti si sad sve moje pouzdanje!
KRALj:
U pravu se uzdaš , gospo, ruku.
Niko ovde tako silan nije
Da se mojoj sme protivit’ volji.
Šta :će župan onda govoriti
Kad natakne krunu zetovljevu
Ne znam, gospo, a i neću da znam!
No sad mora i on slušati me.
Čuj, župane, ja ti zapovedam
Da se svetloj pokloniš kraljici.
JAKINTA:
Neću tvoga ponižavat' tasta.
Evo ja mu prva pružam ruku,
Opraštam mu što me uvrijedi,
I molim ga da mi riječ zada
Da će tvoju ljubov ootavit' mi
I da neće ići o glavi Đorđu.
KRALj:
No, župape, to obećat’ možeš.
VUKAN (nepovoljno):
Mogu, kralju, i zašt’ nebih hteo!
Ko će tvoju njoj ukratit’ ljubov
Kad ti svoje sam joj dade srdce?
A na Đorđa ko sme udariti
Kad ga takve sile zaklanjaju?
No baš da bih i mog’o drukčije:
Nit’ bih hteo, niti hoću, kralju;
I da vidiš da ozbiljno mislim,
Iz tvog ću se dvora ukloniti
I otići u svoju samoću.
KRALj (Udobiću):
Sad na tebe dođe red, vojvodo!
JAKINTA:
Udobić je tvoje krune dika.
Sama vernost da lik za se traži
Nebi drugi mogla izabrati.
Prijatelj mi ne bšee nikada;
Al se nemam rašta na nj' tužiti:
Što uradi, pošteno učini.
Poštuj njega kao otca, kralju,
I čuvaj ga k’o oči u glavi,
Dok on vlada u kraljevom dvoru
Dotle sreća tebe će grliti.
Znam da ima za što mrzit’ na me,
Radoslavu ljuto sam sgrešila;
Al’ za to ćau za sreću držati
Ako svoju vernu da mi ruku.
(Pruži mu ruku.)
UDOBIĆ:
Hoću tebi svoju dati ruku.
(Daje joj.)
DRAGILO i GRUBEŠA (vraćaju se od leve strane na desnu idući lagano ostragu).
UDOBIĆ:
Al’ te molim, da mi se obrečeš,
Da ćeš ljubit’ kraljeve unuke.
GRUBEŠA (Dragilu tiše):
Nas spomenu... stani da čujemo.
(Stanu i slušaju.)
UDOBIĆ:
Ti pokosi njinog roditelja,
Sad ti valja da im budeš majka.
JAKINTA:
Hoću, kneže, kunem ti se nebom,
I mog muža večitim spasenjem,
I mog oina srećom i životom,
Da ću sva tri kraljeva unuka
Kao braću moga držat’ Đorđa.
DRAGILO:
Vidiš pravo da Gradinja nema...
(Povuče Grubešu i odu.)
JAKINTA (uzdahnuvši).
U nesrećnom času, kad mi strava
Um pomrači i srdce skamevi,
Otca sam im u pravdi ubila:
Ali ne znaš, dragi vojevodo,
Koliko sam suza iztočila
KROZ toliko noći uzdišući.
I dan danas svake drage noći
Ta dva brata u snu mi dolaze,
I u ruci svoje drže glave,
A iz vrata pram krvi im šikće
Kao voda iz večnog studenca,
Pa se onda od straha ukočim,
Ne mogu se iz sna da probudim,
Te se borim i dušom i telom
Dok mi užas dušu ne izkida
I znoj krvav telo ne probije.
(Kralju.J
Kralju, sine, štogod misliš činit’
Samo krvi čuvaj se čovečje
I crnoga uklanjaj se greha!
KRALj:
Na to idem, da ga i ne poznam...
No sad si raztužila, gospo,
Hajde u vrt dok se malo stišaš! (Odu.)
UDOBIĆ:
Nikad lepše za kralja nauke,
Ko ja da sam iz nje govorio!
VUKAN:
Ču l' vojvodo, što kralj meni reče?
UDOBIĆ:
Šta ti reče? Ta tek kraljica je!
VUKAN (čudeći mu se):
I ti tako!
UDOBIĆ:
Lakše, tiše, druže!
Pa poslušaj vernog prijatelja!
Zašt' te reči razdražiše kralja?
Jer ti držiš da mu ti sve dade,
Pa iz svake to ti ječi reči,
Iz svakog ti govori pokreta.
A on opet misli drugačije:
Meni krunu moja krv donese,
A kćer sam mu u polu oteo.
Pa to draži jednog na drugoga.
VUKAN (razdražen):
Idem, idem ja u moju Rašku,
Pa nek čini kako mu je drago;
Osetiće, na skoro vidiće,
Da ga druga jača drža ruka;
UDOBIĆ:
Ne govori kao dete, kneže!
Kud da ideš od deteta svoga.
VUKAN:
I ona se sasvim izmenila.
K’o da ju je čime zapojila
Tako joj je srdcu omilela.
UDOBIĆ:
U ljutini sve ti je nepravo.
Moj župane, vreme se mijenja!
I mi nekad drukčije mišljasmo
Neg’ što naši držaše stariji.
(Pogledi na desnu stranu.)
Hajd’mo! Evo dolazi kraljica,
Biće bolje da joj se ukloniš,
Jer sav plamtiš kako si razdražen.
(Pođu na levo.)
Pa SETI se i na Mihajila
Koga kralju rodi Krunoslava
I kog valja ljuljat’ na kolenu. (Odu.)
|