Краљица Јакинта/36

Краљица Јакинта
Писац: Јован Суботић
ПЕТИ ПРИЗОР

ПЕТИ ПРИЗОР
Богата дворана у краљевском двору, све је богато осветљено, на страни се чује свирка за плесање и весели гласови, разна лица мужка и женска лепо одевена и украшена прелазе преко дворане и враћају се натраг у забави разговарајући се и смејући се; сад дођу напред један кнез и дворкиња.

ДВОРКИЊА:
’Ваке славе јошт у двору неби.
КНЕЗ (боцкајући је):
Јер на слави никад неби Ђорђа.
ДВОРКИЊА:
И јест Ђорђе од свих вас најлепши.
Не може око да га се нагледи.
КНЕЗ:
Хвала богу да круну не носи;
Неби било поштене дворкиње.
ДВОРКИЊА (га удари у шали лако по рамену и оду).
ДВА КНЕЗА (дођу напрво).
ЈЕДАН:
Неправду су Ђорђу учинили
Кад су златну круну му узели.
ДРУГИ:
То бијаше по правди, по којој
Јачи у гори слабијега свлачи.
ПРВИ ВЛАСТЕЛИН:
А што тако онда не викасте!
Да смо онда сложно закликнули:
Ми хоћемо за краља Ђорђија...
Неби данас Владимир краљев’о.
ДРУГИ ВЛАСТЕЛИН:
Е, онда је друго време било!
Онда су нам од свуд говорили:
Чувајте се само од Јакиите,
Јакинта је сам људождер сушти
Па ће прождрет’ и нас и децу нам.
Ал’ сад својим видимо очима
Да то није тако како кажу.
Спази ли је како тамо седи?
Пре изгледа као светитељка.
У цркви је и дању и ноћу.
ПРВИ ВЛАСТЕЛИН (полазећи):
Истина је, али сад је касно:
Владимир већ седи на престолу.
ДРУГИ ВЛАСТЕЛНН (одлазећи):
Него може и са њега сићи. (Оду.)
СЕЉАК (уђе с леве стране плашљиво):
Овуда се господа шетају;
Туд ће ваљда и краљица проћи.
ДВОРСКН СЛУГА (носећи нешто улазн, и спазивши га):
Напоље!
СЕЉАК (понизно):
Да си ми брат по богу!
Пуст’ ме само да видим краљицу.
Код нас чу се, да се посветила,
Па сам дон'о болана синчића
Не би ли га муке опростила.
СЛУГА:
Иди само њеном манастиру.
Не знам хоће л’ помоћи болести,
Али ћеш се вратит' богатији.
Нико од ње празан не одлази. (Оде)
СЕЉАК:
Хвала брате... да хоће бог дати. (Оде.)
Две старије госпође.
ЈЕДНА:
Моје око врло добро види.
ДРУГА:
Мучи, друго, да те ко не чује...
ЈЕДНА:
Нека добро краљ на ум узме се
Да за престо постељом не плати.
(Смеје се пакостно. — Оду.)
Градиња, Драгило и Грубеша.
ГРАДИЊА (огледајући се да га ко не чује):
Ја одлазим у Рашку!
ДРАГИЛО:
А за што ?
Та јуче си другче говорио!
ГРАДИЊА:
Јуче нисам знао што сад видим! .
ГРУБЕША:
Да се с краљем Јакинта измири?
ГРАДИЊА (потврђује главомј.
ДРАГИЛО:
Па шта у том за нас лежи ружно?
ГРАДИЊА:
Ја одлазим и то прије зоре,
А ви хајд’те ил са мном, ил за мном.
(Опази да се неко приблнжује с десна.)
Неко иде... хајд’мо даље...
(Метне прст на уста.)
Ћут' те!
(Оду на лево.)
Два мања властслина.
ПРВИ:
Да виш’ шта ми час пре Зољко рече;
Никако ми из главе не иде.
ДРУГИ:
Да л’ што добро?
ПРВИ:
Никад боље, друже!
Да на главу Ђорће круну метне
Свака душа златац би добила.
Ја у кући дваест имам глава
Добио бих двадесет дуката!
ДРУГИ:
А по мене и боље би било,
Јер нас има једно четрдесет
Које малих а које великих.
Ал’ Владимир још ће дуго живит?
ПРВИ:
Зар он мора баш к’о краљ умрети?
ДРУГИ:
Мучи, ево таст му к нам долази.
(Оду на другу страну.)
ВУКАН и УДОБИЋ (дођу).
ВУКАН:
И дође му!
УДОБИЋ:
Не рекох ли да ће.
Већ увиђа да мироват' мора.
Ето више протече година
Па не беше л’ к’о да није жива?
А и у том рату с Кочапаром
Поможе нам к’о прави пријатељ!
ВУКАН:
Грдно сам је увредио, кнеже!

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.