Kraljica Jakinta
Pisac: Jovan Subotić
PETI PRIZOR



PETI PRIZOR
Bogata dvorana u kraljevskom dvoru, sve je bogato osvetljeno, na strani se čuje svirka za plesanje i veseli glasovi, razna lica mužka i ženska lepo odevena i ukrašena prelaze preko dvorane i vraćaju se natrag u zabavi razgovarajući se i smejući se; sad dođu napred jedan knez i dvorkinja.


DVORKINjA:
’Vake slave jošt u dvoru nebi.
KNEZ (bockajući je):
Jer na slavi nikad nebi Đorđa.
DVORKINjA:
I jest Đorđe od svih vas najlepši.
Ne može oko da ga se nagledi.
KNEZ:
Hvala bogu da krunu ne nosi;
Nebi bilo poštene dvorkinje.
DVORKINjA (ga udari u šali lako po ramenu i odu).
DVA KNEZA (dođu naprvo).
JEDAN:
Nepravdu su Đorđu učinili
Kad su zlatnu krunu mu uzeli.
DRUGI:
To bijaše po pravdi, po kojoj
Jači u gori slabijega svlači.
PRVI VLASTELIN:
A što tako onda ne vikaste!
Da smo onda složno zakliknuli:
Mi hoćemo za kralja Đorđija...
Nebi danas Vladimir kraljev’o.
DRUGI VLASTELIN:
E, onda je drugo vreme bilo!
Onda su nam od svud govorili:
Čuvajte se samo od Jakiite,
Jakinta je sam ljudožder sušti
Pa će proždret’ i nas i decu nam.
Al’ sad svojim vidimo očima
Da to nije tako kako kažu.
Spazi li je kako tamo sedi?
Pre izgleda kao svetiteljka.
U crkvi je i danju i noću.
PRVI VLASTELIN (polazeći):
Istina je, ali sad je kasno:
Vladimir već sedi na prestolu.
DRUGI VLASTELNN (odlazeći):
Nego može i sa njega sići. (Odu.)
SELjAK (uđe s leve strane plašljivo):
Ovuda se gospoda šetaju;
Tud će valjda i kraljica proći.
DVORSKN SLUGA (noseći nešto ulazn, i spazivši ga):
Napolje!
SELjAK (ponizno):
Da si mi brat po bogu!
Pust’ me samo da vidim kraljicu.
Kod nas ču se, da se posvetila,
Pa sam don'o bolana sinčića
Ne bi li ga muke oprostila.
SLUGA:
Idi samo njenom manastiru.
Ne znam hoće l’ pomoći bolesti,
Ali ćeš se vratit' bogatiji.
Niko od nje prazan ne odlazi. (Ode)
SELjAK:
Hvala brate... da hoće bog dati. (Ode.)
Dve starije gospođe.
JEDNA:
Moje oko vrlo dobro vidi.
DRUGA:
Muči, drugo, da te ko ne čuje...
JEDNA:
Neka dobro kralj na um uzme se
Da za presto posteljom ne plati.
(Smeje se pakostno. — Odu.)
Gradinja, Dragilo i Grubeša.
GRADINjA (ogledajući se da ga ko ne čuje):
Ja odlazim u Rašku!
DRAGILO:
A za što ?
Ta juče si drugče govorio!
GRADINjA:
Juče nisam znao što sad vidim! .
GRUBEŠA:
Da se s kraljem Jakinta izmiri?
GRADINjA (potvrđuje glavomj.
DRAGILO:
Pa šta u tom za nas leži ružno?
GRADINjA:
Ja odlazim i to prije zore,
A vi hajd’te il sa mnom, il za mnom.
(Opazi da se neko priblnžuje s desna.)
Neko ide... hajd’mo dalje...
(Metne prst na usta.)
Ćut' te!
(Odu na levo.)
Dva manja vlastslina.
PRVI:
Da viš’ šta mi čas pre Zoljko reče;
Nikako mi iz glave ne ide.
DRUGI:
Da l’ što dobro?
PRVI:
Nikad bolje, druže!
Da na glavu Đorće krunu metne
Svaka duša zlatac bi dobila.
Ja u kući dvaest imam glava
Dobio bih dvadeset dukata!
DRUGI:
A po mene i bolje bi bilo,
Jer nas ima jedno četrdeset
Koje malih a koje velikih.
Al’ Vladimir još će dugo živit?
PRVI:
Zar on mora baš k’o kralj umreti?
DRUGI:
Muči, evo tast mu k nam dolazi.
(Odu na drugu stranu.)
VUKAN i UDOBIĆ (dođu).
VUKAN:
I dođe mu!
UDOBIĆ:
Ne rekoh li da će.
Već uviđa da mirovat' mora.
Eto više proteče godina
Pa ne beše l’ k’o da nije živa?
A i u tom ratu s Kočaparom
Pomože nam k’o pravi prijatelj!
VUKAN:
Grdno sam je uvredio, kneže!



Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.