Ko je kriv?
Gle prnje kupi — sve blago svoje,
Tužno mu lice kazuje jad;
Poslednji pogled po sobi baca.
Kuda se sprema? Kud misli sad?
Ide! Kud ide! U svet međ ljude,
Jer šta će ovde više sad on!
Neka ga nosi struja života,
Dok jednom smrtni ne čuje zvon.
Nikoga svoga on nema sada: —
Oca mu davno pokriva grob,
A majku nikad ni vid'o nije —
Nije ga snašla bar i ta kob.
Ta oni su ga rodili samo,
A drugo šta će za sina svog?!
Ta on će steći, — imaće svega, —
Dobri su ljudi, dobar je bog.
Al' milost ljudska tako je vel'ka,
Da gorke suze budu joj drug!...
On vide tužno gde zelenaši
Prodaju stan mu za neki dug;
Ljudi su nemi — nemaju duše.
Srca im sada ledni su kam.
Haj, ko će stati sred burnog mora —
Grešnog života, da zbori sam?!...
Skupio prnje — pa tiho stupa:
U burni život, stupa u svet,
U borbu večnu, strašnu, očajnu.
Da kune život svoj hud i klet...
Ode da radi za koru hleba,
Da nago telo odene bar;
S uzdahom gledeć' krvave suze,
Za njega biće radost i čar.
Dal' ljudska mržnja, — sebičnost kruta:
Paklenu žeđu zagasi kad?
Da l' društvo ovo zbrisati može:
Nevolju, bedu, patnju i jad?
I jednog dana osta bez rada.
Glad ište hleba — ko će to dat?
Mora da prosi, da moli ljude.
Ta valjda će se ma ko smilovat'
I tužno priđe jednoj palati,
Da ište, moli bogati rod:
"O, milost! Samo — ta koru hleba!"
Ledenim čelom dodirnu pod.
Jeknuše tužno sjajne dvorane.
Svodovi nemi odbiše glas,
I zlatni stubi čak zacviliše,
A podom suza — razliva s' mlaz.
Mesto milosti — začu se ozgo:
Gle, besni kikot, razvratni zbor.
A besni gosa pred njim zagrme:
„Šta će sad ovde taj gadni stvor?
Napolje rito!" — jeknu dvorana —
Lupiše vrata u silni tres,
A sa trpeze besne gospode —
Ori se kikot, razvrat i bes...
Polazi dalje — a dokle tako?
Iznuren sav je, samrtno bled.
Tam na poljanu van šumnog sveta —
Upro je pogled — upro je gled.
Družina jedna, vršnjaci njemu —
Porok je međ njih razastro vlast,
Zamuku tuđu međ sobom dele,
Uz tihi govor tu prave čast.
I tihim krokom toj družbi priđe,
S usana mu se, otište glas;
„O, koru hleba!" — I u toj družbi,
Među porokom on nađe spas.
I nemo sluša reči njihove:
Da patnji svojoj učini kraj,
I ruku pruži — porok klikuje!
Nek mine tuga, nek mine vaj.
Prolaze dani — ko mutni vali —
Iz greha smelo stupa u greh,
Sa družbom kapi pehar života,
Uz tužnu šalu, uz gorki smeh.
Pozn'o je davno tamnice mračne,
U njima tvrđi post'o je tek
Nije ga spasla pokajna mis'o —
Pokajan da mu svrši se vek.
U društvu da se međ' ljude vrati,
Da sa životom raskine zlim,
Al' tam ga čeka okov i tane.
K'o sa zločincem — radiće s njim
Propalo sve je — izgubljen dakle!
Sa svetom još će da vodi boj;
Ne može natrag — unapred? mora! .
I dalje put će lrodužit svoj,
I najzad, najzad od teškog gneva —
On diže gordo krvavi nož,
Da ljudskom krvlju grehove pere.—
On hoće, mora, on i to mož'
I tada, tada sa zverskim licem,
Osvete strašne podiže mač.
Ubija, kolje, otima, pljačka,
Ne čuje vrisak, ne čuje plač.
A grešno društvo tad' se podiže.
Da strašno kazni zločinca tog,
Da ubica ubici presudi kaznu,
Zlog oca sina nestane zlog.
A kada najzad uhvaćen bude,
Graktanja tada stvori se pir:
Nesta zločinca! Nema zločina!
Bezbednost vlada, nast'o je mir
I društvo traži život mu hudi —
On ne sme vnše da bude živ...
Al' tad se javlja misao kobna
..................................................
Pitanje jedno: ko li je kriv?...
1895 g. Šabac
