Ко је крив?
Гле прње купи — све благо своје,
Тужно му лице казује јад;
Последњи поглед по соби баца.
Куда се спрема? Куд мисли сад?
Иде! Куд иде! У свет међ људе,
Јер шта ће овде више сад он!
Нека га носи струја живота,
Док једном смртни не чује звон.
Никога свога он нема сада: —
Оца му давно покрива гроб,
А мајку никад ни вид'о није —
Није га снашла бар и та коб.
Та они су га родили само,
А друго шта ће за сина свог?!
Та он ће стећи, — имаће свега, —
Добри су људи, добар је бог.
Ал' милост људска тако је вел'ка,
Да горке сузе буду јој друг!...
Он виде тужно где зеленаши
Продају стан му за неки дуг;
Људи су неми — немају душе.
Срца им сада ледни су кам.
Хај, ко ће стати сред бурног мора —
Грешног живота, да збори сам?!...
Скупио прње — па тихо ступа:
У бурни живот, ступа у свет,
У борбу вечну, страшну, очајну.
Да куне живот свој худ и клет...
Оде да ради за кору хлеба,
Да наго тело одене бар;
С уздахом гледећ' крваве сузе,
За њега биће радост и чар.
Дал' људска мржња, — себичност крута:
Паклену жеђу загаси кад?
Да л' друштво ово збрисати може:
Невољу, беду, патњу и јад?
И једног дана оста без рада.
Глад иште хлеба — ко ће то дат?
Мора да проси, да моли људе.
Та ваљда ће се ма ко смиловат'
И тужно приђе једној палати,
Да иште, моли богати род:
"О, милост! Само — та кору хлеба!"
Леденим челом додирну под.
Јекнуше тужно сјајне дворане.
Сводови неми одбише глас,
И златни стуби чак зацвилише,
А подом суза — разлива с' млаз.
Место милости — зачу се озго:
Гле, бесни кикот, развратни збор.
А бесни госа пред њим загрме:
„Шта ће сад овде тај гадни створ?
Напоље рито!" — јекну дворана —
Лупише врата у силни трес,
А са трпезе бесне господе —
Ори се кикот, разврат и бес...
Полази даље — а докле тако?
Изнурен сав је, самртно блед.
Там на пољану ван шумног света —
Упро је поглед — упро је глед.
Дружина једна, вршњаци њему —
Порок је међ њих разастро власт,
Замуку туђу међ собом деле,
Уз тихи говор ту праве част.
И тихим кроком тој дружби приђе,
С усана му се, отиште глас;
„О, кору хлеба!" — И у тој дружби,
Међу пороком он нађе спас.
И немо слуша речи њихове:
Да патњи својој учини крај,
И руку пружи — порок кликује!
Нек мине туга, нек мине вај.
Пролазе дани — ко мутни вали —
Из греха смело ступа у грех,
Са дружбом капи пехар живота,
Уз тужну шалу, уз горки смех.
Позн'о је давно тамнице мрачне,
У њима тврђи пост'о је тек
Није га спасла покајна мис'о —
Покајан да му сврши се век.
У друштву да се међ' људе врати,
Да са животом раскине злим,
Ал' там га чека оков и тане.
К'о са злочинцем — радиће с њим
Пропало све је — изгубљен дакле!
Са светом још ће да води бој;
Не може натраг — унапред? мора! .
И даље пут ће лродужит свој,
И најзад, најзад од тешког гнева —
Он диже гордо крвави нож,
Да људском крвљу грехове пере.—
Он хоће, мора, он и то мож'
И тада, тада са зверским лицем,
Освете страшне подиже мач.
Убија, коље, отима, пљачка,
Не чује врисак, не чује плач.
А грешно друштво тад' се подиже.
Да страшно казни злочинца тог,
Да убица убици пресуди казну,
Злог оца сина нестане злог.
А када најзад ухваћен буде,
Грактања тада створи се пир:
Неста злочинца! Нема злочина!
Безбедност влада, наст'о је мир
И друштво тражи живот му худи —
Он не сме внше да буде жив...
Ал' тад се јавља мисао кобна
..................................................
Питање једно: ко ли је крив?...
1895 г. Шабац
