Ko manje ište, više mu se daje

Bila tri brata, pa na belome svetu ništa više nisu imali do jednu krušku, te bi tu krušku redom čuvali: jedan bi ostao kod kruške, a druga dvojica išla bi na nadnicu. Jednoć Bog pošlje anđela da vidi kako ova braća žive, pa ako zlo žive da im da bolju hranu. | Kad anđeo Božij siđe na zemlju, pretvori se u prosjaka, pa došavši k onome što čuva krušku zamoli ga da mu da jednu krušku. On uzbere od svojih krušaka, pa mu da i reče: „Evo ti od mojih krušaka, od bratinskih ne mogu ti dati.” Anđeo mu zahvali i otide. Kad sutradan ostane drugi brat da čuva krušku, dođe opet anđeo pa ga zamoli da mu da jednu krušku. I on mu uzbere od svojih krušaka pa mu da i reče: „Evo ti od mojih krušaka, od bratinskih ne mogu ti dati.” Anđeo i njemu zahvali i otide. Kad bude red na trećega brata da čuva krušku, opet dođe anđeo i zamoli i njega da mu da jednu krušku. I on mu uzbere od svojih krušaka pa mu da i reče: „Evo od mojih krušaka, od bratinskih ne mogu ti dati.” Kad bude četvrti dan, anđeo se načini kaluđer, pa dođe rano ujutru i zateče ih svu trojicu kod kuće, pa im reče: „Hajdete za mnom da vam dam bolju hranu.” Oni pođu za njim bez reči. Kad dođu na jedan veliki potok, voda teče, sve uji, onda zapita anđeo najstarijega brata: „Šta bi ti da ti je?” A on odgovori: „Da je sve vino od ove vode, pa da je moje.” Anđeo prekrsti štapom, a to mesto vode poteče vino: tu se burad opravljaju, tu se vino sipa, ljudi rade, selo čitavo. Onda ga anđeo onde ostavi i reče mu: „Eto ti što si | želeo, sad živi.” Pa uzme onu dvojicu i pođe s njima dalje. Kad dođu na jedno polje, a tu golub prekrilio polje. Onda zapita anđeo srednjega brata: „Šta bi ti sad želeo?” A on mu odgovori: „Da su to sve ovce, pa da su moje.” Božij anđeo prekrsti polje štapom, a to sve mesto golubova ovce: tu su stanovi, jedne žene stoku muzu, jedne mleko razlivaju, jedne skorup skidaju, jedne sir sire, jedne maslo tope; tu se načini i kozara, jedni seku, jedni mere, jedni novce primaju, ljudi rade, selo čitavo. Onda mu reče anđeo: „Eto ti što si želeo.” Pa uzme najmlađega brata i pođe s njim preko polja pa ga zapita: „A šta bi ti hteo?” On mu odgovori: „Ja ne bih ništa drugo, već da mi Bog da ženu od prave krvi Hrišćanske.” Onda mu anđeo reče: „O! to je teško dobiti; u svemu svetu samo tri imaju: dve su žene a jedna je devojka, i nju prose dvoji prosioci.” Idući tako za dugo, dođu u jedan grad gde je bio car i u njega kći od prave krvi Hrišćanske. Kako dođu u grad odmah otidu k caru da prose u njega devojku. Kad oni tamo, a dva cara došla da je prose i metnuli jabuke na sto. Onda i oni svoju jabuku metnu pored onih. Kad ih car sagleda, reče svima koji su se onde desili: „Šta ćemo sad: ono su carevi, a ovo su kao prosjaci pre | ma njima?” Onda će anđeo reći: „Znate li šta? Ovako da uredimo: neka uzme devojka tri loze, pa neka posadi u bašči namenjujući koju kome hoće, pa na čijoj lozi sutra bude grožđe, za onoga neka pođe devojka.” Oni svi na to pristanu: devojka posadi tri loze u bašči i svakome nameni po jednu. Kad ujutru, a to na lozi onoga siromaha grožđe. Onda car nemadne kud, nego da kćer onome bratu najmlađemu, pa odmah u crkvu te se venčaju. Pošto se venčaju, anđeo ih odvede u šumu pa ih ostavi onde i oni stanu živeti u šumi za godinu dana. A kad se navrši godina, reče Bog opet anđelu: „Idi vidi kako one sirote žive. Ako teško žive, podaj im bolju hranu.” Kad anđeo siđe na zemlju, opet se pretvori u prosjaka, pa otide k onome što mu potok teče vinom i zamoli u njega čašu vina, a on ga odbije govoreći: „Da ja dajem svakome po čašu vina, ne bi toga bilo.” Kad to čuje anđeo, prekrsti štakom, a potok poteče vodom kao i pre, pa onda reče onome bratu: „Nije to za tebe; idi ti pod krušku, pa čuvaj krušku.” Po tom otide anđeo odande i dođe k onome drugom što su mu ovce polje prekrilile, i zamoli se da mu udeli krišku sira, a on ga odbije govoreći: „Da ja delim svakome po krišku sira, ne bi toga bilo.” Kad to čuje anđeo, prekrsti | štakom, a to od ovaca prnu golubovi, pa onda reče onome bratu: „Nije to za tebe; idi ti pod krušku, pa čuvaj krušku.” Najposle otide anđeo i najmlađemu da vidi kako i on živi, kad tamo, a on s a svojom ženom u šumi živi siromaški u jednoj kolebi. On se zamoli da ga prime da prenoći, a oni ga sa svim srcem prime i stanu se moliti da im oprosti što ga ne mogu dočekati kako bi želeli, „mi smo” veli „siromasi ljudi.” Anđeo im odgovori: „Ništa za to, ja sam zadovoljan onim Što ima.” Oni onda šta će da rade? žita nisu imali da mese pravi hleb, nego su tukli koru od kojekaka drveća i od toga hleb mesili. Takovi hleb umesi žena i sad za gosta i metne ga pod crepnju da se peče. Pak stanu razgovarati gosta. Kad posle oni ogledaju jeli im taj hleb pečen, a to pod crepnjom pravi hleb, narastao, ništa ti lepše, i digao crepnju nad sobom. Kad oni to vide, dignu ruke Bogu: „Hvala ti, Bože, te možemo gosta ugostiti!” Pošto iznesu hlebac pred gosta, donesu tikvu s vodom, pa kad stanu piti, a to u tikvi vino. Onda anđeo prekrsti štakom kolebu, i na onome mestu stvore se carski dvori i u njima svega dosta. Tada ih blagoslovi anđeo i ostavi onde, te su sretno živeli do svoga veka.

Izvor

Karadžić, V. S. 1870. Srpske narodne pripovijetke, drugo umnoženo izdanje. Beč, u nakladi Ane, udovice V.S. Karadžića. str. 79–82.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vuk Stefanović Karadžić, umro 1864, pre 160 godina.