Ко мање иште, више му се даје

Била три брата, па на беломе свету ништа више нису имали до једну крушку, те би ту крушку редом чували: један би остао код крушке, а друга двојица ишла би на надницу. Једноћ Бог пошље анђела да види како ова браћа живе, па ако зло живе да им да бољу храну. | Кад анђео Божиј сиђе на земљу, претвори се у просјака, па дошавши к ономе што чува крушку замоли га да му да једну крушку. Он узбере од својих крушака, па му да и рече: „Ево ти од мојих крушака, од братинских не могу ти дати.” Анђео му захвали и отиде. Кад сутрадан остане други брат да чува крушку, дође опет анђео па га замоли да му да једну крушку. И он му узбере од својих крушака па му да и рече: „Ево ти од мојих крушака, од братинских не могу ти дати.” Анђео и њему захвали и отиде. Кад буде ред на трећега брата да чува крушку, опет дође анђео и замоли и њега да му да једну крушку. И он му узбере од својих крушака па му да и рече: „Ево од мојих крушака, од братинских не могу ти дати.” Кад буде четврти дан, анђео се начини калуђер, па дође рано ујутру и затече их сву тројицу код куће, па им рече: „Хајдете за мном да вам дам бољу храну.” Они пођу за њим без речи. Кад дођу на један велики поток, вода тече, све уји, онда запита анђео најстаријега брата: „Шта би ти да ти је?” А он одговори: „Да је све вино од ове воде, па да је моје.” Анђео прекрсти штапом, а то место воде потече вино: ту се бурад оправљају, ту се вино сипа, људи раде, село читаво. Онда га анђео онде остави и рече му: „Ето ти што си | желео, сад живи.” Па узме ону двојицу и пође с њима даље. Кад дођу на једно поље, а ту голуб прекрилио поље. Онда запита анђео средњега брата: „Шта би ти сад желео?” А он му одговори: „Да су то све овце, па да су моје.” Божиј анђео прекрсти поље штапом, а то све место голубова овце: ту су станови, једне жене стоку музу, једне млеко разливају, једне скоруп скидају, једне сир сире, једне масло топе; ту се начини и козара, једни секу, једни мере, једни новце примају, људи раде, село читаво. Онда му рече анђео: „Ето ти што си желео.” Па узме најмлађега брата и пође с њим преко поља па га запита: „А шта би ти хтео?” Он му одговори: „Ја не бих ништа друго, већ да ми Бог да жену од праве крви Хришћанске.” Онда му анђео рече: „О! то је тешко добити; у свему свету само три имају: две су жене а једна је девојка, и њу просе двоји просиоци.” Идући тако за дуго, дођу у један град где је био цар и у њега кћи од праве крви Хришћанске. Како дођу у град одмах отиду к цару да просе у њега девојку. Кад они тамо, а два цара дошла да је просе и метнули јабуке на сто. Онда и они своју јабуку метну поред оних. Кад их цар сагледа, рече свима који су се онде десили: „Шта ћемо сад: оно су цареви, а ово су као просјаци пре | ма њима?” Онда ће анђео рећи: „Знате ли шта? Овако да уредимо: нека узме девојка три лозе, па нека посади у башчи намењујући коју коме хоће, па на чијој лози сутра буде грожђе, за онога нека пође девојка.” Они сви на то пристану: девојка посади три лозе у башчи и свакоме намени по једну. Кад ујутру, а то на лози онога сиромаха грожђе. Онда цар немадне куд, него да кћер ономе брату најмлађему, па одмах у цркву те се венчају. Пошто се венчају, анђео их одведе у шуму па их остави онде и они стану живети у шуми за годину дана. А кад се наврши година, рече Бог опет анђелу: „Иди види како оне сироте живе. Ако тешко живе, подај им бољу храну.” Кад анђео сиђе на земљу, опет се претвори у просјака, па отиде к ономе што му поток тече вином и замоли у њега чашу вина, а он га одбије говорећи: „Да ја дајем свакоме по чашу вина, не би тога било.” Кад то чује анђео, прекрсти штаком, а поток потече водом као и пре, па онда рече ономе брату: „Није то за тебе; иди ти под крушку, па чувај крушку.” По том отиде анђео оданде и дође к ономе другом што су му овце поље прекрилиле, и замоли се да му удели кришку сира, а он га одбије говорећи: „Да ја делим свакоме по кришку сира, не би тога било.” Кад то чује анђео, прекрсти | штаком, а то од оваца прну голубови, па онда рече ономе брату: „Није то за тебе; иди ти под крушку, па чувај крушку.” Најпосле отиде анђео и најмлађему да види како и он живи, кад тамо, а он с а својом женом у шуми живи сиромашки у једној колеби. Он се замоли да га приме да преноћи, а они га са свим срцем приме и стану се молити да им опрости што га не могу дочекати како би желели, „ми смо” вели „сиромаси људи.” Анђео им одговори: „Ништа за то, ја сам задовољан оним Што има.” Они онда шта ће да раде? жита нису имали да месе прави хлеб, него су тукли кору од којекака дрвећа и од тога хлеб месили. Такови хлеб умеси жена и сад за госта и метне га под црепњу да се пече. Пак стану разговарати госта. Кад после они огледају јели им тај хлеб печен, а то под црепњом прави хлеб, нарастао, ништа ти лепше, и дигао црепњу над собом. Кад они то виде, дигну руке Богу: „Хвала ти, Боже, те можемо госта угостити!” Пошто изнесу хлебац пред госта, донесу тикву с водом, па кад стану пити, а то у тикви вино. Онда анђео прекрсти штаком колебу, и на ономе месту створе се царски двори и у њима свега доста. Тада их благослови анђео и остави онде, те су сретно живели до свога века.

Извор

• Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 79–82.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 160 година.